Dostupni linkovi

Četiri Putinova scenarija


Vladimir Putin
Autor: Brian Whitmore, priredio Dragan Štavljanin

Vladimir Putin će se vratiti u Kremlj najmanje u jednom, a najverovatnije u dva šestogodišnja mandata od 2012. Medvedev je izgleda osuđen da bude interesantna istorijska fusnota – kuriozitet koji je bio u Kremlju kao kratka pauza između Putina i Putina u nastavku.

Međutim, kakvu će politiku slediti sledeća Putinova inkarnacija? Moguća su četiri scenarija.

Da li će pokušati da sprovede reforme po ugledu na prve godine svog predsednikovanja kada je pojednostavio poreski sistem i pokrenuo zemljišne reforme? Ili će oživeti “visoki putinizam”, samopouzdanu i autoritarnu centralističku politiku koja je uglavnom obeležila njegov drugi mandat od 2004. do 2008

Kako će rusko društvo reagovati na što god Putin 2.0 (kao nova verzija kompjutera – prim. D.Š.) preduzme?

Današnja Rusija ne liči na Rusiju od pre jedne decenije niti čak od pre pet godina, kada su ljudi bili spremni da žrtvuju građanske slobode u zamenu za poboljšanje životnog standarda.

Niže cene nafte, ekonomija kojoj je neophodna modernizacija i diversifikacija, oronula infrastruktura kojoj je potrebno renoviranje – blokirale su ekonomski bum koji je obeležio prethodnu deceniju. Podstaknuto revolucijom društvenih medija, civilno društvo postaje sve aktivnije i samopouzdanije.

Reforme odozgo: Stolipin scenario

Kada se Putin vrati u Kremlj kao predsednik 7. maja 2012., Rusija će biti u velikoj meri drugačija zemlja nego kada je pre četiri godine prepustio formalnu vlast Dmitriju Medvedevu.

Neće biti šepurenja “energetske supersile” koja se hvalisala svojom superiornošću nad Zapadom. Veći deo ruske elite isuviše dobro shvata da su nužne neke reforme – pre svega ekonomske.

Rusija je samo ove godine izgubila 50 milijardi dolara zbog odliva kapitala. Rublja je na najnižem nivou u poslednje dve godine. Berze su u padu. Nafta je ispod 116 dolara za barel, što je neophodan nivo za održavanje uravnoteženog budžeta – a očekuje se dalji pad cena s obzirom na preteću globalnu recesiju.

Štaviše, tokom Putinove četvorogodišnje pauze u Kremlju, probudilo se rusko civilno društvo kao nikada do sada, uz pomoć Interneta i društvenih medija. Ono postaje sve samopouzdanije i kreativnije u pronalaženju načina da se čuje njegov glas.

“Rigidni sistem je poljuljan, a njegove ključne komponente su razbijene”, piše Džulia Ajof (Julia Ioffe) u “Forin polisi” (Foreign Policy).

Izgleda da čak i Putin priznaje da nešto treba da se uradi.

"Vlasti treba da objasne ljudima na jasan i razumljiv način – naravno, ne sa palicama i suzavcem – već kroz diskusiju i dijalog”, kazao je članovima “Jedinstvene Rusije” uoči kongresa.

Uprkos tome, niko ne očekuje dolazak druge “Perestrojke”.

Pošto ima iskustvo s kraja 1980-ih kao agent KGB u Istočnoj Nemačkoj, Putin je opterećen razmišljanjima o čitavom spektru reformi u cilju sprečavanja da funkcionisanje sistema izmakne kontroli i sruši se kao “kula od karata”.

Bilo koje reforme koje preduzme biće snažno kontrolisane i tako dizajnirane da osiguraju vlast sadašnje elite.

Dakle, ako Mihail Gorbačov nije model, ko je?
Pjotr Stolipin
Pjotr Stolipin

Putin je u julu nagovestio ko bi to mogao biti, pominjući Pjotra Stolipina, carskog premijera od 1906. do smrti 1911.

Kao predsedavajući komisije za podizanje spomenika Stolipinu povodom 150-godišnjice njegovog rođenja 2012. godine, Putin ga je nazvao “istinskim patriotom i mudrim političarom” koji je “služio svojoj zemlji…u veoma teškom i dramatičnom periodu ruske istorije”. On je takođe odao priznanje Stolipinovoj “gvozdenoj volji” i “ličnoj hrabrosti”.

Stolipin je u stvari savršen model za reforme sa vrha koje Putin želi da sprovede. Kao premijer u turbulentnim vremenima nakon japansko-ruskog rata (1905. godine), Stolipin je pokrenuo istorijske zemljišne reforme, proširio transsibirsku železnicu, čime je olakšao razvoj Sibira.

Stolipina je imenovao car Nikolaj II u turbulentnim vremenima nakon revolucije 1905. i bio je opsednut sprečavanjem širenja političkih nemira. Stolipin je bio toliko okrutan u obračunu sa istinskim i potencijalnim revolucionarima da je dželatova omča za vešanje postala poznata kao “Stolipinova kravata”.

Može li Putin da pokrene ekonomske reforme odozgo a da istovremeno zadrži čvrstu kontrolu nad društvom? To će verovatno zavisiti od toga da li će reforme doprineti stvarnom poboljšanju materijalnog blagostanja ljudi, a što bi moglo da amortizuje političko nezadovoljstvo.

Problem je u tome što, u najmanju ruku u početnim fazama, bilo koje reforme ne omogućavaju bolji životni standard, već produbljuju ekonomske nedaće. Pre svega, to će podrazumevati bolni remont penzionog sistema i krhke infrastrukture socijalnih službi.

No, imajući u vidu koliko su Putin i krug oko njega investirali u komandnu strukturu ruske ekonomije, bilo koje reforme neće imati daleki domet.

“Putin je na neki način zarobljenik sistema koji je sam stvorio…što znači da ga u suštini ne može promeniti”, kaže novinar britanskog “Ekonomista” (Economist) Edvard Lukas (Edward Lucas), autor knjige: “Novi hladni rat: Putinova Rusija i pretnja Zapadu”.

“Ako pokuša da nešto učini u suzbijanju korupcije, time će automatski biti pokrenuto pitanje gde odlazi novac od nafte i gasa. To su neugodna pitanja, a naročito za njega ako bude uopšte odgovora na njih.”

Kada je reč o Stolipinu, ubijen je u atentatu u operskoj kući u Kijevu 1911., šest godina pre nego što je Rusija skliznula u revoluciju i građanski rat.

Autoritarna modernizacija: Andropovljev scenario

U junu 1999. Putin je položio buket cveća na grob Jurija Andropova, obeležavajući 85. rođendan nekadašnjeg sovjetskog lidera i dugogodišnjeg šefa KGB.

Ubrzo nakon što je postao predsednik 2000., Putin je video da je u čast Andropova postavljena plaketa na zgradi u Moskvi gde je bivši sovjetski lideri jedno vreme živeo.
Jurij Andropov
Jurij Andropov

Prilikom obeležavanja 90-e godišnjice rođenja Andropova, Putin je organizovao podizanje statue bivšem sovjetskom lideru na periferiji Sankt Petersburga.

Za 95-u godišnjicu, 15. juna 2009, ruski Kanal 1 emitovao je nostalgični film: “Jurij Andropov: 15 meseci nade”.

Putin nije krio svoje divljenje prema Andropovu, koji je bio šef KGB tokom 1970-ih kada su on i mnogi njegovi sada “siloviki” saveznici bili novajlije među špijunima. Andropovljev model vladavine u neku ruku podseća na Stolipinov model ekonomskih reformi sa vrha, ali podrazumeva veću kontrolu države nad ekonomijom.

Kada je postao sovjetski lider posle smrti Leonida Brežnjeva 1982, Andropov je težio uvođenju ograničenih tržišnih mehanizama kako bi stagnantnu sovjetsku ekonomiju učinio konkurentnijom sa Zapadom. Međutim, njegovi planovi za autoritarnu modernizaciju ostavili su malo prostora za bilo kakav nagoveštaj demokratije i pluralizma. Umesto toga, politički sistem je ostao pod čvrstom kontrolom a ekonomija snažno vezana za državu – sa KGB-om koji je imao jednu od ključnih uloga.

Pripadnici Putinovog užeg kruga već dugo gledaju na kratku Andropovljevu 15-mesečnu vladavinu, kao kasnije propuštenu priliku da se sledi njegov put.

Oni smatraju da je Andropov duže živeo, Moskva bi primenila program autoritarne modernizacije, uvodeći tržišne reforme po ugledu na Kinu, koja je sačuvala jednopartijsku vladavinu. Andropov bi reformisao ekonomiju, očuvao Sovjetski Savez i izbegao haos i lišavanja tokom Gorbačovljeve perestrojke i, kasnije 1990-ih za vreme Jeljcina.

Olga Krjšanovskaja, čelnik Instituta za studije elita pri Ruskoj akademiji nauka, kaže da je “za ljude u službama bezbednosti, Kina idealan model. Oni smatraju da je Jeljcin išao pogrešnim putem, kao i Gorbačov”.

Ona ističe da Putin i njegovi štićenici veruju da je Andropov “bio jednostavno genije, snažna ličnost i da je poživeo, sproveo bi prave reforme”.

Sa nadmoćnošću vladajuće partije “Jedinstvena Rusija”, dominacijom službi bezbednosti i čvrstim vezama između biznisa i države – mnogi analitičari veruju da je Putinov prvi cilj dok je bio u Kremlju od 2000. do 2008. bio pokušaj da oživi “Andropovizam”.

Međutim, globalna finansijska kriza je razotkrila slabosti u ruskoj ekonomiji koja je u velikoj meri zavisna od energije. Tokom mandata Dmitrija Medvedeva, fokus je preusmeren na otvaranje ekonomije i – u izvesnoj meri – reformisanju političkog sistema.
Sa očekivanim daljim padom cena nafte, pomaljanjem globalne recesije, budžetskim nedaćama zbog pada prihoda – mnogi posmatrači se slažu da Moskva treba da se usredsredi na diversifikaciju ekonomije i rasprodaju državne imovine.

Da li će se, stoga, sa povratkom Putina u Kremlj, vratiti i “Andropovizam”?

Stiče se utisak da je elita podeljena između, s jedne strane, “siloviki” frakcije koju predvodi zamenik premijera Igor Sečin, koja favorizuje autoritarno državno kapitalistički model, i, s druge, grupa koja je više tehnokratski nastrojena, u kojoj je, između ostalog, bivši ministar finansija Aleksej Kudrin, koja se zalaže za ekonomsku liberalizaciju i otvaranje političkog sistema.

Nedavna ostavka Kudrina i krah “Pravdne stvari”, projekta koji sponzoriše Kremlj kako bi se omogućio ulazak u sledeću Dumu partija naklonjenih režimu, sugeriše da frakcija koja se zalaže za liberalizaciju gubi, barem za sada.

Međutim, sa očekivanim daljim padom cena nafte, pomaljanjem globalne recesije, budžetskim nedaćama zbog pada prihoda – mnogi posmatrači se slažu da Moskva sada treba da se usredsredi na diversifikaciju ekonomije i rasprodaju državne imovine.

Preživljavanje i stagnacija: Brežnjevljev scenario

Putinov povratak u predsedničku fotelju nedvosmisleno rešava večnu rusku dilemu oko nasleđa, neizvesnosti i nestabilnosti koja sa njome dolazi.

Vladajuće elite znaju sa velikom izvesnošću ko će biti na vlasti do 2024. godine.

Međutim, ta stabilnost ima cenu – rizik od stagnacije i okoštavanje elite koja je sigurna u svoju moć i privilegije.
Leonid Brežnjev na otvaranju Olimpijskih igara u Moskvi 1980.
Leonid Brežnjev na otvaranju Olimpijskih igara u Moskvi 1980.
Ako Putin ostane predsednik do 2024, to znači da će biti na čelu države 20, odnosno suštinski 24 godine – tek nešto manje od tri decenije Staljinove vladavine, a duže od 18 godina uprave Leonida Brežnjeva.

Zbog toga je nakon nedavnog obelodanjivanja Putinove kandidature bilo dosta poređenja sa epohom Brežnjeva.

“Putin očigledno nije Brežnjev. U mnogo boljem je fizičkom stanju, a Rusija nije policijska država niti planska ekonomija. Međutim, biće veoma snažan osećaj o nekompetentnosti i korupciji u državi”, smatra Edvard Lukas.

Međutim, mnogi zaboravljaju da Brežnjev nije uvek bio nespretna osoba koja se spoticala, nalik na klovna i predmet mnogih viceva pri kraju vladavine. Na početku je bio veoma energična figura.

“Pravi Brežnjev je bio drugačiji nego iz viceva o njemu. On nije bio ličnost bez šarma. Voleo je viceve, da lovi, vozi automobile, ćaska sa ljudima”, smatra politički analitičar Sergej Šelin.

“Na početku vladavine Brežnjev je kombinovao stabilnost, razumu upravu, povećanje blagostanja ljudi i druge lepe stvari. Bilo bi glupo osporavati da ljudi to danas ne vole”, naglašava Šelin

Putin je na vlasti, u različitim formama, oko 12 godina. Ako poredimo sa epohom Brežnjeva, sada smo u 1976-oj godini. Te godine stanje je počelo da se pogoršava i Brežnjev je navodno razmišljao da se povuče. Umesto toga, on je ostao na vlasti, dobio treću medalju heroja Sovjetskog Saveza, čin maršala i usvojio je novi ustav.

U međuvremenu, kako je opadao životni standard i društvo postajalo sve malaksalije, on je držao sve duže i nejasnije govore.
Po kuloarima u Moskvi se govorka da Putin nije želeo da se vrati na predsedničku funkciju. Umesto toga, više je voleo da bude neka vrsta gospodara sistema.

Da li je Putin svestan ovih sličnosti? Sumnjam da jeste. Po kuloarima u Moskvi se govorka da Putin nije želeo da se vrati na predsedničku funkciju. Umesto toga, više je voleo da bude neka vrsta gospodara sistema kao ruski nacionalni lider oslobođen dnevne prljave mašine politike.

Postavlja se onda pitanje zašto se vraća. Nije imao drugog izbora, smatraju pojedini posmatrači u Kremlju.

“Putin je stvorio sistem upravljanog konflikta”, kaže Nikolaj Petrov, analitičar u Karnegijevom centru u Moskvi.

“On je kreirao različite klanove i grupe koje se međusobno nadmeću. Na taj način je kontrolisao sistem. On je arbitar koji održava ravnotežu između njih. Zato je Putinu nemoguće da ode sa funkcije. Nemoguće je zamisliti ovaj sistem bez njega jer on je garant svih sporazuma. Bez njega, svi ovi klanovi bi se međusobno sukobili, kao posle smrti Staljina”, ističe Petrov.

Kriza i pobuna: Scenario obojene revolucije

Još od “Revolucije ruža” u Gruziji i “Oranž revolucije” u Ukrajini, ruske vlasti proganja i opterećene su mogućnošću da budu zbačene u pobuni naroda. Taj strah je uvećan nakon ovogodišnjeg “Arapskog proleća”.
Narandžasta revolucija na trgu i Kijevu, novembar 2004.
Narandžasta revolucija na trgu i Kijevu, novembar 2004.

Ruska elita je oprobala razne metode kako bi umanjila mogućnost takvog kraja svoje vladavine. Kremlj je demonizovao preko državnih medija obojene revolucije kao zavere smišljene i potpomognute sa strane, ograničio je delovanje nevladinih organizacija, pokušava da kontroliše Internet i brutalno se obračunava sa demonstrantima.

Dodatna briga za ruske vlasti je zastrašujući oblak koji se nadvija nad globalnom ekonomijom. Neki smatraju da je sazrelo vreme u Rusiji za pobunu. Opozicioni političar Boris Nemcov ističe da je to realna mogućnost.

On kaže da bi Putinov povratak u Kremlj doveo do “ozbiljinih društvenih i ekonomskih potresa” kao što su “masovan odliv kapitala, novi talas emigracije i dalja degradacija države. Putin se pretvara u Lukašenka, a može da se transformiše u Mubaraka ili Gadafija”, naglašava Nemcov.

Za sada se ne nazire bilo kakav rizik od masovne pobune. Ruska ekonomija se suočava sa problemima i preko joj je potrebna diversifikacija, odnosno smanjivanje zavisnosti od energije. Međutim, nema naznaka da je na ivici kolapsa.

Mada su građani sve samouvereniji u iskazivanju nezadovoljstva, Putin je i dalje popularan.

No, situacija se može brzo promeniti. Sazrelo je uverenje da će nakon izbora, vlada morati da pokrene veoma bolne i neomiljene reforme penzionog i sistema socijalne zaštite.

Nikolaj Petrov kaže da će uloga premijera kada Putin postane predsednik 2012. na neki način “ličiti na ulogu pilota kamikaze”.

Ako se ekonomska situacija pogorša, to bi moglo da diskredituje Putina, putinizam i celokupnu vladajuću elitu. U tom slučaju ruska vlast bi se suočila sa teškim izborom:

“Ako izbiju protesti ili se pogoša spoljno okruženje, koji će put ruske vlasti odabrati? Da li će biti prinuđene da pokrenu novu eru Glasnosti, Perestrojke, kao što je bio slučaj u Sovjetskom Savezu 1980-ih? Ili će slediti liniju Andropova ka većoj represiji?”, pita se Edvard Lukas.

U ovom trenutku je, naravno, nemoguće odgovoriti na to pitanje. Međutim, lako je uočiti kako situacija može lako da izmakne kontroli kao što se desilo u Tunisu, Egiptu i Libiji.

Ukoliko se takav scenario desi u Rusiji, postoji mogućnost da na vlast u Moskvi ne dođu prozapadni liberali.

Ruski nacionalisti su sve bolje organizovani i samopouzdani poslednjih godina, i duboka ekonomska kriza može na kraju izbaciti na površinu najksenofobičnije elemente.

Ako izbije obojena revolucija u Rusiji, ona možda neće biti narandžasta, ružina ili tulipanova – već će njome dominirati braon košulje (nosili su ih pripadnici Removih SA grupa u vreme uspona Hitlera na vlast – prim. D.Š.).
XS
SM
MD
LG