Putin raspolaže moćnih resursima kao potencijalni remetilački faktor, odnosno političar koji kvari ustaljene međunarodne odnose, piše Stiven (Stephen) Kotkin u “Foreign Affairs”. Reč je pre svega o sposobnosti da izvrši ekonomski pritisak, pridobije pojedine aktere, angažuje u tajnim operacijama, izvede sajber napade i upotrebi moderno naoružanje koje je bez premca u regionu.
Ukoliko Rusija ne povuče svoje trupe iz Ukrajine i vlasti u Kijevu ne povrate kontrolu na svojim istočnim granicama, postoji opasnost od “sirijskog scenarija u Evropi”, upozorava Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash) u “Gardijanu” (Gurdian), dodajući da se je ovde reč o sukobu između “’zakona džungle’ koji sprovodi Moskva, sa ‘šumom propisa i pravila’ za koje zalaže Brisel”.
Putina je teško pobediti na bojnom polju u Ukrajini, zato Zapad treba da se fokusira na slabe tačke Rusije a to je ekonomija, odnosno pojača sankcije, ocenjuje Gideon Rachman u „Fajnenšel tajmsu“ (Financial Times).
Vojna pomoć Ukrajini ne bi odvratila Rusiju
“Ironično je da potreba Zapada, pre svega Evrope, da integriše Rusiju u međunarodni poredak, može biti najsnažnija poluga Moskve. Takva integracija bila bi mnogo lakša kada bi Putin bio samo lopov…ili cinik…ali, on je mešavina… lopov i cinik sa dubokim uverenjem o posebnim kvalitetima i misiji ruske države, što nailazi na široki odjek među stanovništvom”, ističe Kotkin.
U takvom opredeljenju, Rusija je “usamljena sila”. Istovremeno, Ukrajina se suočava sa mnoštvom teškoća, ali je prevelika država da bi je Rusija “progutala”. S druge strane, prema Kotkinovoj oceni iako pogođena, Rusija je i dalje velika sila čije lidere nije moguće zastrašiti i privoleti da prihvate ulazak Ukrajine u zapadnu orbitu.
“Na delu je pat pozicija. Nijedna sila ili pomoć sa strane ne mogu da reše problem Ukrajine ili da kompenziraju njenu inherentnu ranjivost prema Rusiji. Ni slanje ubojitog oružja ne može da popravi situaciju. U stvari, ona bi se pogoršala jer se ne bi umanjila predominacija Moskve, koja bi dobila izgovor za dodatnu eskalaciju sukoba”, ukazuje Kotkin.
On dodaje da bi trebalo postići sveobuhvatno rešenje o novoj transevropskoj bezbednosnoj arhitekturi koja bi zamenila NATO kao hladnoratovsku instituciju, čije se širenje može oceniti i kao strateška greška – ne zato što je to razljutilo Rusiju već zbog slabljenja same Severnoatlantske alijanse kao vojne organizacije.
Naime, ruske elite bi verovatno postale revanšistički nastrojene i bez širenja NATO-a, jer su smatrale i nakon raspada Sovjetskog Saveza i sada da su SAD iskoristile prilike i onemogućile Rusiju da zauzme ravnopravno mesto u međunarodnim odnosima.
Kotkin ocenjuje da se zapadni protivnici ovakvog sveobuhvatnog dogovora opredeljuju za dugi i neizvestan pokušaj obuzdavanja Rusije, nadajući se promeni režima u Moskvi.
“Ta politika može trajati do kraja Putinovog života i moguće znatno nakon toga. Cena takvog pristupa verovatno bi bila visoka, a druga globalna pitanja bi iziskivala pažnju i resurse. Sve u svemu, Ukrajina bi u suštini ostala osakaćena, evropska ekonomija bi trpela, a Rusija bi postala još ogorčenija i time bi se još teže sa njom sarađivalo i postigao dogovor”, ističe Kotkin.
“Zakon džungle” naspram “šume propisa”
Ukoliko Rusija ne povuče svoje trupe iz Ukrajine i vlasti u Kijevu ne povrate kontrolu nad svojim istočnim granicama, postoji opasnost od “sirijskog scenarija u Evropi”, upozorava Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash) u “Gardijanu” (Gurdian), dodajući da se je ovde reč o sukobu “’zakona džungle’ koji sprovodi Moskva sa ‘šumom propisa i pravila’ za koje se zalaže Brisel”.
U tom nadmetanju pobeđuje Rusija, smatra poznati američki profesor Džon Miršhmajer (John Mearsheimer), jedan od pobornika realističke škole u poimanju međunarodnih odnosa.
Stoga bi, prema njegovom mišljenju, Zapad trebalo da teži da Ukrajina postane neutralna tampon država između Rusije i NATO, nalik pozicije Austrije tokom Hladnog rada. Na kraju bi širenje EU i NATO na istok trebalo skinuti sa dnevnog reda, ističe Miršmajer.
Međutim, Eš se protivi ovakvom pristupu, postavljajući pitanje sa kojim pravom neko sa strane može da traži od nezavisnih i suverenih država da budu tampon zone.
Istovremeno je Gari Kasparov, nekadašnji svetski prvak u šahu, a sada jedan od lidera opozicije, nedavno napisao:
“’Realisti’ su, čini se, srećni da osude milione Ukrajinaca na život zatvorenika na okupiranoj teritoriji”.
Nadmetanje “televizora” i “frižidera”
Putina je teško pobediti na bojnom polju u Ukrajini, zato Zapad treba da se fokusira na slabe tačke Rusije, a to je ekonomija, odnosno pojača sankcije. Gideon Rachman navodi u „Fajnenšel tajmsu“ (Financial Times) zanimljivu opservaciju njegovog prijatelja iz Moskve koji rat u Ukrajini doživljava kao nadmetanje između „televizora i frižidera“. Televizija podstiče entuzijazam Rusa pričama o velikoj patriotskoj borbi protiv „fašista“ u Ukrajini. Međutim, frižider „hladi“ taj entuzijam jer je sve prazniji.
To najbolje ilustruju nedavna istraživanja javnog mnjenja. Prema jednom, 44 odsto Rusa doživljava Amerikance kao neprijatelje, što je za četiri procenta više nego pre izbijanja sukoba u Ukrajini. Međutim, drugo istraživanje pokazuje da samo 19 odsto Rusa sada smatra da Ukrajina treba da bude deo Rusije, što je dramatičan pad u odnosu na 50 procenata iz marta prošle godine.
Iako Putin povlači paralelu između sadašnjih sukoba u Ukrajini i Velikog patriotskog rata protiv nacističke Nemačke, teško je očekivati da će ruski građani biti spremni da unedogled žive u oskudici.
“Naravno, Rusija nije funkcionalna demokratija tako da se nezadovoljstvo ne pretvara u direktan pritisak na vlasti. Međutim, gospodin Putin zna da je obećanje višeg životnog standarda veoma važan deo njegove politike. Oskudica i izolacija su manje atraktivne ideje”, ističe Rahman.
Upravo je zbog toga u Putinovom interesu da sukob u Ukrajini bude odmeravanje vojne, a ne ekonomske snage, u čemu je Rusija u ogromnoj prednosti u odnosu na zvanični Kijev. Kao što je i nemačka kancelarka Angela Merkel istakla, ma koju količinu oružja Zapad poslao Ukrajini, to neće promeniti odnos snaga na terenu.
“Što je još gore, ukoliko pošiljke zapadnog oružja podstaknu još veći angažman ruske armije - što bi vodilo novim porazima ukrajinskih snaga – jačaće pritisak za kontraakcijom Zapada. To je opasan put, kojim je Rusija mnogo srećnija da ide nego Berlin ili Vašington”, smatra Rachman.
Stoga, po njegovom mišljenju, treba pojačati sankcije Rusiji koje bi pogodile pre svega njenu elitu, a minimizirali negativne efekte po građane. On kao primer navodi Iran gde su međunarodne sankcije dovele do ublažavanja stava rukovodstva prema razvijanju nuklearnog programa.
Problem Rusije je što i kada je kroz istoriju uspela da se podigne, uključujući i nakon tri kraha (1610–13, 1917–18, i 1991.) – u suštini je ostala nepromenjena, smatra Stefan Hedlund, profesor na univerzitetu Upsala u Švedskoj. Uprkos dubini krize i reformskih obećanja lidera, Rusija je stupala iznova na svetsku scenu sa neodgovornom vladom i nespremnošću da uvede vladavinu prava, odnosno ostala je sklona ličnoj vladavini.
