Dostupni linkovi

RSE u beogradskom 'Kaleu': Ledena noć i jutro sa izbeglicama


Hladnoća, zagušujući dim, ali i čvrsta volja. Nemoguće je mimoići ih u improvizovanom izbegličkom kampu u samom srcu Beograda, koji već neko vreme međunarodni humanitarci označavaju kao prestonički Kale, po uzoru na slično (u međuvremenu raseljeno) mesto u Francuskoj gde je hiljade izbeglica i migranata živelo u jako teškim uslovima.

Sa onima koji dele tu sudbinu ovde u Srbiji, predvorju Evropske unije, proveli smo veče i jutro, razgovarajući o njihovim željama, strahovima i očekivanjima.

Noć nadomak napuštenih haustora kod Beogradske autobuske stanice, višemesečnog doma više od hiljadu izbeglica i migranata, mahom iz Avganistana i Pakistana. Njih desetak okupljeno je pod otvorenim nebom pred ognjem za čije raspaljivanje su iskoristili stare železničke pragove.

Kako nam kaže jedan od njih koji se predstavio kao Nadžip, uz čaj razgovaraju, o situaciji u kojoj su se našli i šansama da neka od granica na balkanskoj ruti bude otvorena. Ovaj Avganistanac smestio se ovde pre pet meseci. Uzimajući u obzir uslove u kojima žive, Nadžip za sebe kaže da je imao sreće. Sobica koju deli sa šestoricom ljudi mnogo je bolja nego prostrane trošne hale u kojima većina noći.

„Ovde je veoma opasno. Veliko je zagađenje zbog dima. Dešavaju se padovi niz stepenice, to se i meni prošle noći dogodilo. Da bismo se ugrejali donosimo drvo u sobu i ložimo ovde na ovom zidu. Nuždu vršimo napolju, a tuširamo se u jednom metalnom buretu. Palimo vatru iza njega i tako grejemo vodu“, objasnio nam je Nadžip.

Dane provode pod otvorenim nebom pred ognjem za čije raspaljivanje su iskoristili stare železničke pragove
Dane provode pod otvorenim nebom pred ognjem za čije raspaljivanje su iskoristili stare železničke pragove

U sobi do njegove je još sumornija slika. Iako je nešto veća, u ovoj prostoriji je smešteno dvadesetak ljudi. Na podu prostrta ćebad, ljudi spavaju u jaknama, ogrnuti u šalove i kape. Niko ne želi da priča o svojoj muci.

Na spratu ispod - još jedna velika hala.

Desetine ljudi okupljene oko nekoliko upaljenih vatri nam ukazuju na Saida. On noći pod starim kancelarijskim stolom koji je „preuređen“ u spavaonicu za najmanje šestoro ljudi. Jedino osvetljenje je jedna sveća.

„Mnogo je bolesnih zbog dima. I ja sam se razboleo pre pet-šest dana. Sada sam dobro – obratio sam se za pomoć. Dobio lek i lekarski tretman. Tri puta sam pokušavao da odem u kamp. Pokušavao sam da odem u Krnjaču, Šid i još jedan... Kažu sve je puno... Sada sam čuo i za kamp u Obrenovcu... Ako mu je tako ime“, kaže Said, devetnaestogodišnji Avganistanac.

I improvizovani sto pod kojim, tiskajući se, spava Said bolje je rešenje od pukog postavljanja prostirke i ćebeta na pod nekadašnjeg hangara. Tu sudbinu sa stotinama drugih trenutno deli Sangin Han dvadesetpetogodišnji inženjer tehnike iz Pakistana.

U ovoj improvizovanoj spavaonici jedino osvetljenje je jedna sveća
U ovoj improvizovanoj spavaonici jedino osvetljenje je jedna sveća

„Nemamo odgovarajući toalet. Nuždu vršimo na otvorenom.... Ne postoji sistem vodosnadbevanja, kupatila. Ovde patimo od mnoštva problema“, kaže Han koji naglašava da put ka Holandiji preko Mađarske želi da nastavi isključivo leglano.

„Očekujem mnogo toga. U Evropi želim da ostvarim svoju blistavu budućnost. Zato sam se i uputio tamo“, rekao nam je Han pre nego što je otišao da pokuša da odspava.

Sedam sati kasnije, u svitanje, oko vatre u krugu napuštenih haustora pojavljuju se prvi stanovnici ovog svojevrsnog izbegličkog kampa. Ognjište postaje improvizovana kuhinja, a crevo iz koga ističe ledena voda – umivaonik. Nedaleko je, sakrivena zavesama, improvizovana tuš kabina.

Tek što je iz nje izašao Agbar Safi, tridesetrogodišnji bivši službenik avganistanske Vlade. Upućuje uljudan pozdrav uprkos tome što smo mu pristustvom narušili deo privatnosti. Kaže da je izbegao zbog talibana, islamističkih ekstremista.

Zajedno sa ostalima tražim od Nemačke i drugih evropskih država da otvore granice za izbeglice. Molim vas: Safi
Zajedno sa ostalima tražim od Nemačke i drugih evropskih država da otvore granice za izbeglice. Molim vas: Safi

„Dva puta sam dobijao pretnje smrću. Rečeno mi je da ću, ako ne naputim posao u Vladi i grad, biti ubijen. Otišao sam samo da bih spasao svoj život. Ovde sam dva meseca i zajedno sa ostalima tražim od Nemačke i drugih evropskih država da otvore granice za izbeglice. Molim vas“, rekao je Agbar Safi.

Izuzimajući jedan obrok koji obezbeđuju humanitarci i pomoć koju povremeno dopremi poneki filantrop – ovi ljudi su prepušteni sami sebi. Državni sistem za zbrinjavanje ih označava kao ljude koji ne žele da prime pomoć. Oni pak tvrde da im se zbog prenatrpanosti uskraćuje boravak u kampovima ili pak smeštaj odbijaju strahujući od prisilnih deportacija iz Srbije.

  • 16x9 Image

    Milan Nešić

    Reporter i novinar beogradskog biroa Radija Slobodna Evropa od septembra 2012. Pre toga pet godina proveo na Radiju B92.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG