Za nenamensko trošenje budžetskog novca u 2010. godini Državna revizorska institucija Srbije podnela je prijave protiv više od 100 aktuelnih i bivših funkcionera, među kojima su i zvučna ministarska i gradonačelnička imena kao što su Oliver Dulić, Tomica Milosavljević, Nebojša Ćirić, Dragan Đilas, Dragan Marković Palma, Igor Pavličić, Veroljub Stevanović i drugi. Dok se političari uglavnom brane tvrdnjama da nisu svesno kršili zakon, stručnjaci ocenjuju da bi u ispitivanju zloupotreba novca građana Srbije svakako bilo mesta i za intervenciju tužilaca.
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas bez većeg uzbuđenja je rekao da će platiti kaznu, ako se dokaže da je kršio zakon, ali i da će nastaviti da radi ono zbog čega ga revizor kažnjava.
„Ako su prekršajne prijave podnete zbog povećanja plata vaspitačica, naš stav je da smo mi zakonski i moralno sigurno u pravu“, kazao je Đilas.
Državna revizorska institucija Srbije podnela je prijavu i protiv Olivera Dulića, foto: Vesna Anđić
A povodom pomoći penzionerima, gradonačelnik je izjavio da je besmisleno da stariji od 65 godina, koji žive sa penzijom od 10.000 dinara, nemaju pravo na besplatnu vožnju u gradskom saobraćaju.
"Ako su to te prijave, smatram da smo postupili ispravno, a ako smo prekršili nešto onda treba da se menja zakon“ poručio je Đilas.
Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Srbije Nebojša Ćirić imao je smerniji nastup. Rekao je da još nije video zbog čega je Držvavna revizorska instutucija podnela prekršajnu prijavu protiv njega, ali je istakao da u ministarstvu koje vodi poštuju nezavisne institucije.
"Ono što znam jeste da smo se zaista uvek trudili i uveren sam radili u skladu sa zakonom i procedurama. Tamo gde postoji prostor da se procedure unaprede to ćemo i uraditi. Tu nema nikakvih dilema", rekao je ministar ekonomije.
Prekršajne kazne su farsično niske – kreću se od 5 do 150 000 dinara, pa stoga ne mogu biti preventiva ovakvim zloupotrebama. Međutim, pored prekršajne, za ova dela trebalo bi da postoje i druge vrste odgovornosti.
Radikalno rešenje bila bi odgovornost ljudi koji rukovode javnim institucijama i svojom ličnom imovinom za štetu koju nanesu javnoj imovini, što se ne sprovodi potpuno. Druga varijanta je da se ne gone samo prekršajno već i krivično, ukazuje Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparentnosti Srbija.
„Međutim, za krivičnu odgovornost mora se dokazati da je to činjeno umišljajno da bi neko stekao korist ili da bi bila naneta šteta većeg obima, ali ono što bi tužioci treba da urade i što je, po mom mišljenju, trebalo da urade već prvog dana nakon objavljivanja revizorskog izveštaja jeste da bez čekanja prekršajnih i krivičnih prijava od strane revizora sami pokušaju da utvrde da li tu ima elemenata za gonjenje po službenoj dužnosti – na primer, za zloupotrebu službenog položaja ili neko drugo krivično delo, umesto da se čeka samo na to hoće li revizor podneti prijave i kakve će te prijave da budu“, ocenjuje Nenadić.
Dobrašinović: Podaničko i puzeće pravosuđe
Ove prekršajne prijave zapravo su parodija ili farsa jer pokazuju i nemoć revizorske institucije i sistemsku korupciju u Srbiji, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija i dodaje:
Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija: Krivično se gone i kažnjavaju pojedinci i firme za relativno banalne finansijske prekršaje, a državni funkcioneri koji prave ogromnu finansijsku štetu praktično se amnestiraju.
„Ovde postoji još jedan apsurd koji dodatno iritira sve pristojne ljude u ovoj zemlji, a to je da se krivično gone i kažnjavaju pojedinci i firme za relativno banalne finansijske prekršaje. Primera radi, preduzećima se šalju prijave zbog kašnjenja u plaćanju doprinosa ili poreza na dodatnu vrednost i preti kaznama koje dosežu stotinu ili milion dinara, a državni funkcioneri koji prave ogromnu finansijsku štetu praktično se amnestiraju. Oni su de facto oslobođeni krivične odgovornosti, uprkos tome što ovde postoje i krivična dela sa elementima korupcije“, ocenjuje Dobrašinović.
Dobrašinović stoga naglašava da od odgovornosti ne mogu biti amnestirani ni državni tužioci jer što ne rade svoj posao, odnosno, ne pokreću krivične postupke protiv visokih državnih funkcionera:
„Ovde se radi o šteti javnim finansijama Srbije koja se meri desetinama i stotinama miliona evra. Samo u jednom ministarstvu, recimo, i jednom fondu, koji je praktično deo tog ministarstva – a reč je o Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja – ukupna šteta koja je pričinjena u ovim poslovima meri se desetinama miliona evra“, ukazuje Dobrašinović.
U normalnim državama i, dodaje naš sagovornik, zbog ovoga bi usledile krivične prijave čiji bi epilog bile i teške zatvorske kazne.
Upitan zašto srpski tužioci ćute, naš sagovornik odgovara da ta ćutnja nikoga ko poznaje poredak u Srbiji ne može iznenaditi.
„Tužioci očigledno ne ćute slučajno. Svi smo bili svedoci jedne političko-partijski režirane reforme pravosuđa i – šta smo tražili, to smo i dobili: potpuno servilno, podaničko i puzeće pravosuđe koje na najbolji mogući način po državne funkcionere, a na najgori mogući način po društvo, asistira ovim prvima u krivičnim delima korupcije tako što ih jednostavno ne procesuira. Ganja neke kriminalce i sitne uličare, umesto da udai tamo gde jeste srž problema i centar naše društvene traume – a to je kriminal u vrhu vlasti“, zaključuje Dobrašinović.
