Selo Veliki Trnovac kod Bujanovca, poznato je po spomeniku Ridvanu Ćazimiju, zvanom Kapetan Leši, jedanom od komandanata Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, ubijenom u sukobima sa vojskom i policijom 2001. godine.
Ovo selo naseljeno Albancima u medijima se često pominje kao distributivni centar narkotika za zapadnu Evropu i predstavlja kao opasna zona u koju ne ulaze vojska i policija.
Umesto opasnih trgovaca narkoticima, u Velikom Trnovcu nailazimo na obične ljude koji sede ispred kafana i kafića iz kojih se čuje albanska muzika.
Meštanin Avdili Fazli kaže da je selo mirno i bezbedno i da su priču o trgovini narkoticima i oružjem izmislili mediji.
„Nema od toga ništa. Može da dođe ko god hoće da gleda. Mediji lažu, novine lažu. Uplašili su mlade kojih je mnogo pobeglo odavde“, kaže Fazli.
Ispred seoske džamije ljudi se okupljaju na popodnevno klanjanje. Umesto o drogi i oružju pričaju o problemima koji brinu i druge građane Srbije.
Skender Aliu kaže da meštani Velikog Trnovca uglavnom žive od poljoprivrede i pomoći rođaka iz inostranstva.
Selo Veliki Trnovac
„Fabrika nema. Sve su ugašene. Ljudi su bez posla, a od nečega treba da se živi. Do sada smo živeli od proizvodnje duvana, sada ni duvana nema. Ljudi se snalaze kako ko može. Kako imaš tako jedeš. Nije loše, ali nije ni dobro“, priča Aliu.
Veliki Trnovac ima 2.000 domaćinstava sa oko 9.000 žitelja, a Avdili Fazli kaže da skoro sve familije u selu imaju nekoga na radu u inostranstvu.
„Šezdeset odsto familija ima nekoga ko radi u inostranstvu. U Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj... Pomažu, dosta pomažu. Da nije toga ovde ničeg ne bismo imali“, veli Fazli.
Iako smo na seoskim ulicama videli mnoštvo novih mercedesa i golfova, Asani Musa, kaže da većina stanovnika teško živi i da bez pomoći rođaka iz inostranstva ne bi mogli da opstanu.
„Skoro svaka familija ima ponekoga vani. Oni pomažu, ali drugačije je kada imaš svoj novac, tvoj znoj nego tuđi znoj da trošiš“, kaže on.
Ne delimo se
Fazli je nekada radio u industriji nameštaja, ali je devedesetih godina prošlog veka ostao bez posla.
„Radio sam u Simpu. Bilo mi je dobro jer sam imao dobru platu. Sada je katastrofa, ne samo za Albance, za sve je katastrofa“, priča Fazli.
Selo Veliki Trnovac
Slične sudbine bio je i Asani Musa koji je takođe u vreme vladavine Slobodana Miloševića takođe dobio otkaz.
„Ja sam 30 godina radio u Jedinstvu kada sam ostao bez posla. Nema posla za mene i gotovo“, jada se Musa.
U Velikom Trnovcu više ne živi ni jedan Srbin, koji su devedesetih godina prošlog veka prodali svoje kuće i imanja i otišli na sever.
Fatmir Mustafa kaže da su Velikom Trnovcu kao i drugim mestima na jugu neophodne fabrike i nova radna mesta, kako bi mladi ljudi ostali u tom ovom delu Srbije.
„U Trnovcu je potrebna fabrika duvana ili neki drugi proizvodni pogon, da mladi ljudi imaju gde da rade. Ja sam star i to za mene ne važi, ali mladi kadar nema posla zbog čega beži u inostranstvo“, kaže Mustafa.
Iznad spomenika Ćazimiju, na visokom jarbolu, viori se zastava Albanije sa dvoglavim orlom.
Meštani izbegavaju da govore o vremenu kada se ovde pucalo na sve strane. Za Ćezimija kažu da je bio hrabar čovek zbog čega su mu podigli spomenik.
Remzi Bajrami kaže da je vreme sukoba prošlost, da za njih nisu krivi seljaci i radnici, već političari i da je došlo vreme da se gleda u budućnost i bolji život.
“Velikani su pravili zlo, a ne seljaci i radnici. Ovo selo broji oko 2.000 kuća. Srbi dok su bili ovde živeli smo ponajbolje. Mi smo svi da živimo podjednako, da se ne delimo na Srbe, Muslimane, Albance i Rome. Zajedno da živimo i zajedno da radimo kao što smo živeli za vreme druga Tita”, zaključuje Bajrami.
Ovo selo naseljeno Albancima u medijima se često pominje kao distributivni centar narkotika za zapadnu Evropu i predstavlja kao opasna zona u koju ne ulaze vojska i policija.
Umesto opasnih trgovaca narkoticima, u Velikom Trnovcu nailazimo na obične ljude koji sede ispred kafana i kafića iz kojih se čuje albanska muzika.
Meštanin Avdili Fazli kaže da je selo mirno i bezbedno i da su priču o trgovini narkoticima i oružjem izmislili mediji.
„Nema od toga ništa. Može da dođe ko god hoće da gleda. Mediji lažu, novine lažu. Uplašili su mlade kojih je mnogo pobeglo odavde“, kaže Fazli.
Ispred seoske džamije ljudi se okupljaju na popodnevno klanjanje. Umesto o drogi i oružju pričaju o problemima koji brinu i druge građane Srbije.
Skender Aliu kaže da meštani Velikog Trnovca uglavnom žive od poljoprivrede i pomoći rođaka iz inostranstva.
„Fabrika nema. Sve su ugašene. Ljudi su bez posla, a od nečega treba da se živi. Do sada smo živeli od proizvodnje duvana, sada ni duvana nema. Ljudi se snalaze kako ko može. Kako imaš tako jedeš. Nije loše, ali nije ni dobro“, priča Aliu.
Veliki Trnovac ima 2.000 domaćinstava sa oko 9.000 žitelja, a Avdili Fazli kaže da skoro sve familije u selu imaju nekoga na radu u inostranstvu.
„Šezdeset odsto familija ima nekoga ko radi u inostranstvu. U Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj... Pomažu, dosta pomažu. Da nije toga ovde ničeg ne bismo imali“, veli Fazli.
Iako smo na seoskim ulicama videli mnoštvo novih mercedesa i golfova, Asani Musa, kaže da većina stanovnika teško živi i da bez pomoći rođaka iz inostranstva ne bi mogli da opstanu.
„Skoro svaka familija ima ponekoga vani. Oni pomažu, ali drugačije je kada imaš svoj novac, tvoj znoj nego tuđi znoj da trošiš“, kaže on.
Ne delimo se
Fazli je nekada radio u industriji nameštaja, ali je devedesetih godina prošlog veka ostao bez posla.
„Radio sam u Simpu. Bilo mi je dobro jer sam imao dobru platu. Sada je katastrofa, ne samo za Albance, za sve je katastrofa“, priča Fazli.
Slične sudbine bio je i Asani Musa koji je takođe u vreme vladavine Slobodana Miloševića takođe dobio otkaz.
„Ja sam 30 godina radio u Jedinstvu kada sam ostao bez posla. Nema posla za mene i gotovo“, jada se Musa.
U Velikom Trnovcu više ne živi ni jedan Srbin, koji su devedesetih godina prošlog veka prodali svoje kuće i imanja i otišli na sever.
Fatmir Mustafa kaže da su Velikom Trnovcu kao i drugim mestima na jugu neophodne fabrike i nova radna mesta, kako bi mladi ljudi ostali u tom ovom delu Srbije.
„U Trnovcu je potrebna fabrika duvana ili neki drugi proizvodni pogon, da mladi ljudi imaju gde da rade. Ja sam star i to za mene ne važi, ali mladi kadar nema posla zbog čega beži u inostranstvo“, kaže Mustafa.
Iznad spomenika Ćazimiju, na visokom jarbolu, viori se zastava Albanije sa dvoglavim orlom.
Meštani izbegavaju da govore o vremenu kada se ovde pucalo na sve strane. Za Ćezimija kažu da je bio hrabar čovek zbog čega su mu podigli spomenik.
Remzi Bajrami kaže da je vreme sukoba prošlost, da za njih nisu krivi seljaci i radnici, već političari i da je došlo vreme da se gleda u budućnost i bolji život.
“Velikani su pravili zlo, a ne seljaci i radnici. Ovo selo broji oko 2.000 kuća. Srbi dok su bili ovde živeli smo ponajbolje. Mi smo svi da živimo podjednako, da se ne delimo na Srbe, Muslimane, Albance i Rome. Zajedno da živimo i zajedno da radimo kao što smo živeli za vreme druga Tita”, zaključuje Bajrami.
