Selo Crvica kod Skelana poznato je po neženjama. Ovdje ih ima pedesetak, starosti od 18 do 35 godina. Ima još mnogo onih koji su stariji i koje više niko ne broji. Niko se ne može da oženi - jer u Crvici nema djevojaka. One su otišle u grad za boljim životom, pa sada momci iz Crvice kreću za njima kako bi se oženili i zasnovali porodicu. Ipak, svadbe u ovom selu su veoma rijetke.
Pitoma dolina uz modro-zelenu ljepoticu, rijeku Drinu. Od Skelana do sela Crvica oduvijek je bila privlačna za civilizacije iz cijelog svijeta. Ovdje su svoje tragove ostavili čak i Rimljani.
Malo tragova, međutim, ostaje iza sadašnjih mještana Crvice, sela koje je jedino poznato po svojim neženjama. Ovdje ih ima pedesetak - od 18 do 35 godina, a one starije više niko i ne računa.
Milanka Jevremović kaže da je i njen sin ostao neženja. Otišao je u Rusiju na rad i valjda će se tamo oženiti, kaže Milanka i dodaje da se ne sjeća kada je u ovom selu bila svadba.
„U Crvici nema svadbi, nema svatova. Zadnja svadba nije bila odavno, možda ima 20 godina, od prije rata“, priča ona.
Pogled na Crvicu
Zašto djevojke neće da se udaju za ovdašnje momke i zašto bježe sa sela?
Rodoljub Nešković i Petko Nikolić kažu da se one ne plaše braka nego sela i teškog rada:
„Pa ne može, znaš kako je. Ne možeš ti da stvoriš porodicu ako nisi stabilan da možeš da izdržavaš. Ako se oženiš, šta ćeš sutra? Opet na teret opštine.“
„Pa neće da rade. Neće da rade na selu, neće da kopaju, neće ništa. To je razlog da i ne dolaze.“
„Kažem ti ja, nema ih. Idu. Već ljudi po 40 godina, 35 - ne mogu da nađu nijednu da dođe na selo. Kad nema nikakvih uslova.“
Dragan Simić ima pedesetak godina, nije oženjen i kaže da je ovdje teško pronaći i stariju ženu za udaju. Kad je ne može pronaći u svom selu, u gradu je još teže.
Djevojke bježe sa sela i nema teorije da neka iz grada dođe u Crvicu.
„Neće. Neće u njivu, neće u štalu, neće da drži stoke, eto ti. Hoće malo provoda. Za momke je teško. Djevojke neće na selo nigdje. Ako će u grad, ima auto, stan, da idu da se provode, a teško da će na selo da rade“, kaže Simić.
Ideja o osnivanju agencije
Ikonija i Sredoje Obrenović imaju dva sina na ženidbu, ali ne vide priliku da će uskoro dovesti mladu. I sami bi otišli iz ovog sela.
„Nema uslova, a hoće žene uslove. Prvo, ja nemam kupatila, nemam vode, nemam ljudske kuće - nemam niđe ništa. Da imam đe i ja bih išla.“
Mještani u lokalnoj kafani
„A što su otišle u grad - nemaju uslova ovamo. Para nema. Ne mogu ovamo da zarade. Nema nikakve fabrike, nema da bi se zaposlili ovdje da rade. I onda moraju da idu u grad za parama.“
Ipak, u ovom selu, koje je od Srebrenice udaljeno pedesetak kilometara, ima srećnih brakova. Marina Simić kaže:
„Udala sam se 1994. godine. Tu sam se udala i tu živim. Imam dvoje dece, devojčica druga godina srednje, dečak mi je osmi razred. I zadovoljna sam životom. Muž mi radi u Bajinoj Bašti u Elektroizgradnji. Dosta ima ovde neoženjenih zbog toga što neće niko na selu da živi.“
Danima mještani Crvice, pretežno neženje, razmišljaju kako da riješe svoj problem. U seoskoj kafanici gdje se okupljaju i provode najviše slobodnog vremena kuju se ozbiljni planovi. Bogoljub Bojo Savić razmišlja o osnivanju agencije za neženje.
„Da napravimo agenciju i da autobus mesečno dovozi puno devojaka - pa ko se kome svidi, da ostane ovde“, predlaže on.
Mnogo je razloga koji bi mogli da privuku nevjeste u selo Crvica, kaže Bogoljub.
„Nijedna koja bi došla u Crvicu da živi ne bi se pokajala. Ne bi se pokajala prvo zato što su momci stvarno dobri dečaci. Radni dečaci, pošteni dečaci. Perspektiva, putevi po selima urađeni, asfaltni put, Bajina Bašta blizu tu, šest kilometara, sve, Tara, Zlatibor - ako hoće da izađe sa mužem na vikend“, objašanjava Savić.
U Crvici je nekada bilo posla u obližnjim fabrikama, pa su momci i djevojke ovdje i ostajali. Sada toga više nema i mlađi odlaze. Prvo djevojke, a za njima i momci u potrazi za poslom, ali i bračnim drugom. Stariji mještani Crvice kažu da grad sada privlači, pa se ne nadaju brzom povratku ni djevojaka ni momaka, niti će se ovdje uskoro odigrati svadbeno kolo.
