Radost tišine: Skupa noć bez interneta

Piše Piko Ajer (Pico Iyer) u “Njujork tajmsu” (Priredio Dragan Štavljanin).

Pre godinu dana, leteo sam za Singapur da bih se pridružio piscu Malkolmu Gladvelu (Gladwell), modnom dizajneru Marku Eku (Marc Ecko) i grafičkom dizajneru Stefanu Sagmajsteru (Sagmeister), na skupu „Marketing za decu sutrašnjice“. Uskoro po mom dolasku, direktor jedne agencije pozvao me je na stranu. On je bio najzainteresovaniji za – tišinu.

Nekoliko meseci kasnije, čitao sam intervju sa vrhunskim dizajnerom Filipom Starkom (Philippe Starck). Šta je to što mu omogućava da stalno bude ispred drugih? „Nikada ne čitam bilo koji magazin niti gledam TV“, kazao je on, možda malo preuveličavajući. „Niti idem na koktel partije, večeri ili bilo šta slično tome“. Kazao je da ne živi na uobičajen način, već „uglavnom sam, u nedođiji“.

U isto vreme, zapazio sam da oni koji plaćaju 2.285 dolara za noć za sobu na vrhu litice u Hotelu Post Ranch In u Big Sar-u (Big Sur), Kalifonija – to delimično čine zbog privilegije da nemaju televizor.

Sa prilično pouzdanja mi je rečeno da budućnost putovanja leži u odmaralištima u nedođiji, gde su visoke cene jer ne možete biti priključeni na Internet u sobama.
Da li je zaista došlo takvo vreme?

U jedva jednoj generaciji prešli smo od ushićenja za uređaje koji štede vreme, koji su okupirali pa i promenili naše živote – do toga da želimo da ih se otarasimo – često da bismo imali više vremena.

Što je više načina kojima tehnološki možemo biti povezani, to više nas po svaku cenu teži da se isključi. Kao tinejdžeri, izgleda da smo, skoro preko noći, prešli od faze da ne znamo ništa o svetu do toga da znamo previše.

Fridom softver

U Južnoj Koreji i Kini se formiraju kampovi za odvikavanje dece od zavisnosti od Interneta, odnosno kompjutera.

Nekoliko mojih prijatelja pisaca platiti su veliku svotu za takozvani „Fridom softver“ (Freedom software) pomoću kojeg im se automatski prekida veza sa Internetom do 8 sati dnevno – a koja je donedavno izgledala kao pitanje emancipacije.

Čak je i Intel sproveo 2007. godine eksperiment tako što oko 300 njegovih inženjera i menadžera svakog utorka oko četiri sata nisu bili prekidani i mogli su da sabiraju svoje misli u tišini. (Prema istraživanjima, zaposleni u kancelarijama bivaju prekidani u proseku svaka tri minuta). U tom periodu, ovoj grupi zaposlenih u Intelu nije bilo dozvoljeno korišćenje telefona ili slanje imejlova, već su jednostavno imali šansu da razbistre svoje glave i čuju sebe kako razmišljaju. Oni su preporučili da se ta praksa proširi i na ostale delove kompanije.

Prosečni Amerikanac provede dnevno ispred ekrana najmanje osam i po sati, zabeležio je Nikolas Kar (Nicholas Carr) u knjizi „Plićaci“ (The Shallows). Samo je od 2005. do 2009. godine za duplo povećan broj sati koje odrasli Amerikanci provedu na Internetu, a sve više se gleda i televizija.

Prosečni američki tinejdžer pošalje ili primi 75 SMS poruka dnevno. Jedna devojka u Sakramentu je uspela da tokom jednog meseca šalje i prima 10.000 poruka na svakih 24 sata.

Pošto je luksuz, kao što će vam svaki ekonomista reći, funkcija oskudice – deca sutrašnjice, čuo sam sebe kako govorim oglašivačima na skupu u Singapuru – žudeće za ničim drugim nego za slobodom, makar na kratko, od svetlucavih mašina, strimovanih videa i pokretnih naslova, zbog kojih se istovremeno osećaju i prazno prezasićeno.

Podsećanje na važnost trenutka

Važnost usporavanja – da se nađe mesto i vreme za razmišljanje – naravno, uopšte nije nova i mudrije duše nas uvek podsećaju da što više posvećujemo pažnje trenutku, manje ćemo morati da potrošimo vremena i energije u nekom širem kontekstu. „Odvraćanje pažnje i zabava, jedina su uteha za sve naše nevolje“, pisao je francuski mislilac Blez Paskal (Blaise Pascal) u 17 veku, „ali to je samo po sebi naša najveća nedaća“.

Poznata je takođe njegova opaska da je uzrok svih problema ljudi njihova nesposobnost da mirno i sami sede u sobi.

Kada su telegrafi i vozovi stvorili osećaj da je udobnost važnija od sadržaja – i da brža prevozna sredstva mogu da nadomeste nesavršene ciljeve – Henri Dejvid Tore (Henry David Thoreau) nas je podsetio da „čovek čiji konj pretrči milju za minutu ne nosi najvažniju poruku“.

Maršal Makluan (Marshall McLuhan), koji pre mnogih uvideo kakvo vreme dolazi, upozorio je još pre pola veka: „Kada vam se stvara prebrzo približavaju, gubite dodir sa samim sobom“.

Tomas Merton (Thomas) (američki pisac i mistik) je pobudio pažnju mnogih, ne samo zbog izjave da je „čovek stvoren za najuzvišeniju aktivnost, a to je, u stvari, njegov odmor“, već i delovanja u skladu sa tom maksimom, odustavši od nadmetanja za prestiž i odlučivši da se zamonaši.

Danas se malo može čuti ovakvih glasova, upravo zbog toga što nas zasipaju „vanredne vesti“ (breaking news) sa CNN, fotografije prijatelja sa letovanja koje su postavljene na Internetu, neprestana zvonjave telefona. Jedva imamo vremena da shvatimo koliko malo imamo vremena (većina veb sajtova biva posećena svakih deset sekundi ili čak kraće).

Sve je više informacija koje nas preplavljuju. Svi uviđamo da su nestale distankcije između nedelje i ponedeljka, javnog i privatnog, ovde i tamo.

Raspolažemo sa sve više načina da komuniciramo, kako ističe Tore, ali sa sve manje mogućnosti da nešto kažemo, delimično i zbog toga što smo prezauzeti komuniciranjem. On bi takođe možda rekao da žurimo da ostvarimo toliko rokova, da jedva zapažamo da nam najviše trebaju „pojasevi za spasavanje“, odnosno oslonci u životu.

Internet šabat

Dakle, šta da činimo? Ključni paradoks mašina koje su učinile naše živote mnogo sjajnijim, bržim, dužim i zdravijim – jeste da nas one ne mogu naučiti kako najbolje da ih iskoristimo: informaciona revolucija je došla bez upustva za upotrebu.
Sve informacije ovog sveta ne mogu da nas nauče kako da ih selekcionišemo.

Jedini način da se ostvari pravda za naše živote na ekranima jeste upravo pozivanje na emocionalnu i moralnu jasnoću koja se ne može naći na bilo kom ekranu.
Možda je to razlog zašto se sve više ljudi, mada nisu religiozni, okreću vežbanju joge, meditaciji, taj čiju. To nije toliko moda „novog doba“, koliko je povezano sa mudrošću „starog doba“. Dvojica mojih prijatelja novinara praktikuju „Internet šabat“ svake sedmice, isključujući onlajn vezu od petka večeri do ponedeljka izutra, kako bi oživeli neke od starih poznatih običaja kao što su porodični ručak i razgovor.

Tokom doručka sa grupom pravnika na Oksfordu pre četiri meseca, zapazio sam da su svi govorili o jedrenju, jahanju, ili bridžu – svemu što im omogućava da ne budu priključeni na medije nekoliko sati.

Drugi prijatelji pokušavaju da odu u dugu šetnju svake nedelje, ili da „zaborave“ mobilni telefon kod kuće. Niz testova poslednjih godina je potvrdilo da ljudi nakon provedenog vremena u mirnom, ruralnom ambijentu – „pokazuju veću pažnju, bolje pamćenje i uopšte poboljšano saznavanje. Njihov mozak postaje i mirniji i britkiji“, ukazuje Nikolas Kar.

Štaviše, saosećajnost, kao i duboke misli, zavise (kao što su naučnici koji istražuju neurone, poput Antonija Damasija, utvrdili) od neuronskih procesa, koji su po prirodi stvari spori. Međutim, naš prebrzi život nema vremena za to.

U mom slučaju, okrenuo sam se ekscentričnim i često ekstremnim merama da sačuvam duševno zdravlje i osiguram da imam vremena da uopšte ništa ne radim (to su jedini trenuci kada mogu da spoznam šta bi trebalo da radim ostatak vremena). Tek treba da počnem da koristim mobilni, nikada nisam tvitovao ili ušao na Fejsbuk. Nastojim da ne budem priključen na Internet dok ne okončam dnevne obaveze pisanja.

Preselio sam se sa Menhetna u ruralni deo Japana, delimično, da bih mogao lakše da prevaljujem duže distance pešice, a svaki odlazak u bioskop je događaj.
Ništa od ovoga nije stvar principa ili asketizam, već samo čiste sebičnosti. Ništa mi ne omogućava da se osećam bolje – mirnije, čistije i srećnije – nego kada sam na jednom mestu, okupiran knjigom, razgovorom, slušanjem muzike. To je, u stvari, nešto dublje nego samo sreća: to je radost, koju je monah Dejvid Stendl-Rast (David Steindl-Rast) opisao kao „vrstu sreće koja ne zavisi od toga šta se dešava“.
Ključno je, naravno, da se ostane u dodiru sa svetom i znati šta se dešava. Ja sam prošle godine prilično putovao. Međutim, to je smisleno jedino ako imate distancu prema svetu koga možete sagledati kao celinu i shvatite šta bi sa tim trebalo da činite.

Nekoliko puta godišnje – i tako više od dve decenije – odlazim u isposničku ćeliju u benediktanskom samostanu, koji se nalazi 40 minuta pešice od „Post Ranch Inn“. Tamo ostajem do tri dana. Ne prisustvujem molitvama, nikada ne meditiram. Samo šetam, čitam i gubim sebe u tišini, spoznajući da ću jedino odlaskom na kratko od supruge, šefova i prijatelja – imati šta korisno da im donesem.

Kada sam bio poslednji put u isposničkoj ćeliji pre tri meseca, sreo sam mladolikog čoveka sa trogodišnjim detetom koje je nosio na ramenima.

„Vi ste, Piko, zar ne?“, upitao me je i predstavio se kao Lari. Ispostavilo se da smo se prvi put sreli pre 19 godina kada je živeo u samostanu kao pomoćnik jednog monaha.

„Šta sada radite?“ pitao sam ga.

„Radim za MTV, dole u Los Anđelesu“.

Nasmejali smo se. Reči nisu bile potrebne.

„Pokušavam da dovedem ovde svoju decu što je češće moguće“, nastavio je, gledajući u veliko plavo prostranstvo sa pacifičke strane. „Moj najstariji sin“ – pokazivao na je sedmogodišnjeg dečaka koji je trčao planinskim putem ispred majke – „on je ovde treći put“.

Deca sutrašnjice – uviđao sam – možda su, u stvari, ispred nas u smislu shvatanja ne šta je novo, već šta je suštinsko.