Na Zapadu – pre svega u Vašingtonu - uvreženo je mišljenje da sve poluge moći u Rusiji i dalje drži Vladimir Putin a da je Dmitrij Medvedev obična figura čije izjave i potezi imaju za cilj da zavaraju lakoverne strance. Međutim, to je pojednostavljeno viđenje, pišu Dimitri Sajms (Simes) i Pol Sonders (Paul Saunders), čelnici Niksonovog centra u Vašingtonu, u najnovijem broju “Nešenel interesta” (The National Interest).
Mada je Putin bio i ostao ključni političar u Rusiji, nema sumnje da Medvedev smatra da je on stvarni predsednik i da njemu podređeni deluju uvažavajući tu činjenicu – u birokratskim nadmetanjima unutar vlade kao i u javnim nastupima, ističu Sajms i Sonders. Često se naglašava neuspeh Medvedeva da izvrši značajnije promene među zaposlenima u Kremlju, koje je uglavnom nasledio od Putina. Međutim, rasprostranjeno je mišljenje da će novi šer ruske države smeniti šefa svog kabineta Sergeja Nariškina. Što je još važnije, mnogi od saradnika koje je Medvedev nasledio počinju da vagaju gde mogu da ostvare svoje interese kako njihov šef sve više stiče popularnost i uticaj. To povratno daje Medvedevu dodatni podsticaj, ocenjuju Sajms i Sonders. Ruska politička elita dobro se seća Staljinovog gesla da “kadrovi o svemu odlučuju” i sve intenzivnije razmatra ko kome pripada.
U stvari, u novom izveštaju istraživačka grupa kojom predsedava Medvedev, poziva na stvaranje “paralelne vertikale moći” uporedo sa “regularnom birokratijom” (predvođene Putinom) u cilju modernizacije Rusije. Po rečima šefa pomenute institucije Igora Jurgensa – modernizacija je nemoguća pod tutorstvom Putinove elite. Mnogi u kampu Medvedeva su otvoreno nezadovoljni da 18 meseci nakon izbora, Putin još nije dao šansu svom nasledniku da vlada, ocenjuju Sajms i Sonders.
Istovremeno, sledbenici Putina ljute se zbog sve agresivnijeg delovanja saradnika Medvedeva i smatraju da on u najmanju ruku toleriše ako ne i ohrabruje takvo ponašanje. U Putinovom taboru smatraju da Medvedev treba da prihvati da su njegove nadležnosti ograničene kako bi se izbegao destabilizujući razdor u ruskoj vladajućoj eliti.
Putinove sledbenike naročito iritira nastojanje Medvedeva da posredno kritikuje Putinov učinak dok je bio predsednik. To je najvidljivije u Medvedevljevim redovnim osudama rasprostranjene korupcije, ekonomskih teškoća i političkih nedostataka – uključujući njegov nedavni napad na Staljina i njegovo nasleđe.
U svakom slučaju, sve to ukazuje da je uticaj Putina kao premijera i dalje značajan – njegove izjave da su preuranjene sankcije Iranu kao i stav da Rusija treba da se prijavi zajedno sa Kazahstanom I Belorusijom za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, što se doživljava kao podrivanje napora Moskve da uđe u ovu organizaciju.
Sajms i Sonders ocenjuju da će predsednički izbori 2012. godine biti ključni za odnose Putina i Medvedeva, mada će biti još važnije vreme uoči kada će biti odlučeno ko će učestvovati. Mnogi veruju da će se Putin nadmetati za povratak u predsedničku fotelju, mada bi mogao I da osdustane ukoliko bude suočen sa ozbiljnim izazovom. To znači da će sa približavanjem izbora ruska politička elita biti suočena sa dilemom koju stranu da odabere.
Sajms i Sonders smatraju da će nadmetanje Putina i Medvedeva otvoriti politički i suziti medijski prostor jer će domaća glasila izbegavati da se opredele. Na spoljnopolitičkom planu, za razliku od domaće scene gde nastoji da zvuči kao liberalan političar, Medvedev želi da ostavi utisak odlučnog državnika. Naime, za njega bi bilo rizično da zvuči neodlučno o pitanjima kao što su nacionalna bezbednost na kojima je Putin i stekao najveću popularnost a i dalje u istraživanjima javnog mnjenja mnogo bolje stoji od Medvedeva.
Međutim, za SAD i Evropu nova politička neizvesnost u Rusiji dodatno komplikuje saradnju ali od nje svakako ne treba odustati jer je Kremlj veoma važan za rešavanje pitanja kao što su energetska bezbednost, Iran, Avganistan. U svakom slučaju, ni Obamin šarm niti potenciranje na zajedničkim interesima neće ubediti ruske lidere. Jedino kombinacija stvarnih poluga moći i podsticaja može da uskladi nimalo jednostavno partnerstvo Putina I Medvedeva sa američkim i širim zapadnim prioritetima, ocenjuju Dimitri Sajms i Pol Sonders, čelnici Niksonovog centra u Vašingtonu, u najnovijem broju “Nešenel interesta”.
Mada je Putin bio i ostao ključni političar u Rusiji, nema sumnje da Medvedev smatra da je on stvarni predsednik i da njemu podređeni deluju uvažavajući tu činjenicu – u birokratskim nadmetanjima unutar vlade kao i u javnim nastupima, ističu Sajms i Sonders. Često se naglašava neuspeh Medvedeva da izvrši značajnije promene među zaposlenima u Kremlju, koje je uglavnom nasledio od Putina. Međutim, rasprostranjeno je mišljenje da će novi šer ruske države smeniti šefa svog kabineta Sergeja Nariškina. Što je još važnije, mnogi od saradnika koje je Medvedev nasledio počinju da vagaju gde mogu da ostvare svoje interese kako njihov šef sve više stiče popularnost i uticaj. To povratno daje Medvedevu dodatni podsticaj, ocenjuju Sajms i Sonders. Ruska politička elita dobro se seća Staljinovog gesla da “kadrovi o svemu odlučuju” i sve intenzivnije razmatra ko kome pripada.
U stvari, u novom izveštaju istraživačka grupa kojom predsedava Medvedev, poziva na stvaranje “paralelne vertikale moći” uporedo sa “regularnom birokratijom” (predvođene Putinom) u cilju modernizacije Rusije. Po rečima šefa pomenute institucije Igora Jurgensa – modernizacija je nemoguća pod tutorstvom Putinove elite. Mnogi u kampu Medvedeva su otvoreno nezadovoljni da 18 meseci nakon izbora, Putin još nije dao šansu svom nasledniku da vlada, ocenjuju Sajms i Sonders.
Istovremeno, sledbenici Putina ljute se zbog sve agresivnijeg delovanja saradnika Medvedeva i smatraju da on u najmanju ruku toleriše ako ne i ohrabruje takvo ponašanje. U Putinovom taboru smatraju da Medvedev treba da prihvati da su njegove nadležnosti ograničene kako bi se izbegao destabilizujući razdor u ruskoj vladajućoj eliti.
Putinove sledbenike naročito iritira nastojanje Medvedeva da posredno kritikuje Putinov učinak dok je bio predsednik. To je najvidljivije u Medvedevljevim redovnim osudama rasprostranjene korupcije, ekonomskih teškoća i političkih nedostataka – uključujući njegov nedavni napad na Staljina i njegovo nasleđe.
U svakom slučaju, sve to ukazuje da je uticaj Putina kao premijera i dalje značajan – njegove izjave da su preuranjene sankcije Iranu kao i stav da Rusija treba da se prijavi zajedno sa Kazahstanom I Belorusijom za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, što se doživljava kao podrivanje napora Moskve da uđe u ovu organizaciju.
Sajms i Sonders ocenjuju da će predsednički izbori 2012. godine biti ključni za odnose Putina i Medvedeva, mada će biti još važnije vreme uoči kada će biti odlučeno ko će učestvovati. Mnogi veruju da će se Putin nadmetati za povratak u predsedničku fotelju, mada bi mogao I da osdustane ukoliko bude suočen sa ozbiljnim izazovom. To znači da će sa približavanjem izbora ruska politička elita biti suočena sa dilemom koju stranu da odabere.
Sajms i Sonders smatraju da će nadmetanje Putina i Medvedeva otvoriti politički i suziti medijski prostor jer će domaća glasila izbegavati da se opredele. Na spoljnopolitičkom planu, za razliku od domaće scene gde nastoji da zvuči kao liberalan političar, Medvedev želi da ostavi utisak odlučnog državnika. Naime, za njega bi bilo rizično da zvuči neodlučno o pitanjima kao što su nacionalna bezbednost na kojima je Putin i stekao najveću popularnost a i dalje u istraživanjima javnog mnjenja mnogo bolje stoji od Medvedeva.
Međutim, za SAD i Evropu nova politička neizvesnost u Rusiji dodatno komplikuje saradnju ali od nje svakako ne treba odustati jer je Kremlj veoma važan za rešavanje pitanja kao što su energetska bezbednost, Iran, Avganistan. U svakom slučaju, ni Obamin šarm niti potenciranje na zajedničkim interesima neće ubediti ruske lidere. Jedino kombinacija stvarnih poluga moći i podsticaja može da uskladi nimalo jednostavno partnerstvo Putina I Medvedeva sa američkim i širim zapadnim prioritetima, ocenjuju Dimitri Sajms i Pol Sonders, čelnici Niksonovog centra u Vašingtonu, u najnovijem broju “Nešenel interesta”.
