Nije mali broj pustih sela uz Savu u opštinama Sremska Mitrovica i Šid. Neka su preventivno iseljena u strahu da bi poplavni talasi koji stižu iz Hrvatske mogli probiti zaštitne bedeme, a neka su potpuno pod vodom, te meštani nisu imali izbora.
Selo Jamena je potopljeno i pusto. Meštani su kompletno evakuisani. Potopljenim dvorištima tumaraju svinje, krave, psi, životinje puštene iz obora i štala ne bi li same pronašle suvo tlo.
U uskoj suvoj zoni, do koje su nas dovezli pripadnici policije, jedan od poslednjih meštana, predsednik Mesne zajednice Miodrag Starčević:
“Voda je došla baš previše. Pa su doneli odluku da se svi evakuišu. Svi moraju da napuste mesto”.
Među poslednjima, od oko hiljada žitelja Jamena, je i bračni par Cvijanović Mila i Milan. Traktorom se probijaju kroz vodu:
Mila: “Do praga kuće sam bila u čizmama, a posle sam morala bosa da izađem da dođem do čamca”.
Milan: “Čamac ti na terasu dođe”.
Mila: “U nas ima i stoke i krava i svinja …. Samo smo ih odvezali”.
Milan: “Sad sam pustio sedam suprasnih krmača, da idu”.
Mila: “Šta da radimo, mora se dalje živeti. Pustili smo i krave. Šta mi tu možemo. Ne možemo ništa”, priča nam uplakana Mila Cvijanović.
Meštani ovog sela većinom su zbrinuti u obližnjem Moroviću, mestu u kom se, pak, prošiorio strah da su naredni za evakuaciju: “Jedni kažu da se treba evakuisati, drugi kažu ne. Ne znam šta nam je činiti”, kaže nam jedna sagovornica u Moroviću.
U istom mestu u koloni stoje spasioci i čamci pristigli iz Slovenije. Njihov starešina Matje Kejzer, kaže, svaka katastrofa je ista, ali je posebno dirnut dočekom na koji je naišao u Srbiji:
“Ja sam stariji i uvek mi je u Srbiji bilo lepo, ali moje mlađe kolege su baš iznenađene. Svi su nam dovikivali ‘dobro došli prijatelji’. Baš smo se osećali kao kod kuće. U stvari još bolje”.
Nedaleko odatle, bedem u Bosutu. Po rečima nadležnih ključan za odbranu. Odmah iza njega naselje Sremska Rača. Preventivno kompletno evakuisano. Ostali su tek retki meštani. Svako iz svojih razloga. Vladimir Jovanović, veruje da je bivalo i gore:
“Davno, davno je bilo gore. Moja majka je iz kuće išla u čamac, pa u školu”.
Razlozi Zore Stjepanović za nenapuštanje kuće, svkako su uverljiviji:
“Sestra me zove iz Bosne, kaže ‘Idi sestro, glavu čuvaj’. Ali gde bežim od svoje kuće? Kud da idem? Kako da ostavim piliće. Imam piliće, svako po četiri, pet kilograma. Tri kera imam. Žao mi ih. Imam jednu malu bebu, pekinezera. Lutka, beba. Kako ću ga ostaviti. Da mogu ja bi ih ponela sa sobom. Znaš kako ga volim. A I sluša me i dobar je…”, ko je ne bi razumeo.
Selo Jamena je potopljeno i pusto. Meštani su kompletno evakuisani. Potopljenim dvorištima tumaraju svinje, krave, psi, životinje puštene iz obora i štala ne bi li same pronašle suvo tlo.
U uskoj suvoj zoni, do koje su nas dovezli pripadnici policije, jedan od poslednjih meštana, predsednik Mesne zajednice Miodrag Starčević:
“Voda je došla baš previše. Pa su doneli odluku da se svi evakuišu. Svi moraju da napuste mesto”.
Među poslednjima, od oko hiljada žitelja Jamena, je i bračni par Cvijanović Mila i Milan. Traktorom se probijaju kroz vodu:
Mila: “Do praga kuće sam bila u čizmama, a posle sam morala bosa da izađem da dođem do čamca”.
Milan: “Čamac ti na terasu dođe”.
Mila: “U nas ima i stoke i krava i svinja …. Samo smo ih odvezali”.
Milan: “Sad sam pustio sedam suprasnih krmača, da idu”.
Mila: “Šta da radimo, mora se dalje živeti. Pustili smo i krave. Šta mi tu možemo. Ne možemo ništa”, priča nam uplakana Mila Cvijanović.
Meštani ovog sela većinom su zbrinuti u obližnjem Moroviću, mestu u kom se, pak, prošiorio strah da su naredni za evakuaciju: “Jedni kažu da se treba evakuisati, drugi kažu ne. Ne znam šta nam je činiti”, kaže nam jedna sagovornica u Moroviću.
U istom mestu u koloni stoje spasioci i čamci pristigli iz Slovenije. Njihov starešina Matje Kejzer, kaže, svaka katastrofa je ista, ali je posebno dirnut dočekom na koji je naišao u Srbiji:
“Ja sam stariji i uvek mi je u Srbiji bilo lepo, ali moje mlađe kolege su baš iznenađene. Svi su nam dovikivali ‘dobro došli prijatelji’. Baš smo se osećali kao kod kuće. U stvari još bolje”.
Nedaleko odatle, bedem u Bosutu. Po rečima nadležnih ključan za odbranu. Odmah iza njega naselje Sremska Rača. Preventivno kompletno evakuisano. Ostali su tek retki meštani. Svako iz svojih razloga. Vladimir Jovanović, veruje da je bivalo i gore:
“Davno, davno je bilo gore. Moja majka je iz kuće išla u čamac, pa u školu”.
Razlozi Zore Stjepanović za nenapuštanje kuće, svkako su uverljiviji:
“Sestra me zove iz Bosne, kaže ‘Idi sestro, glavu čuvaj’. Ali gde bežim od svoje kuće? Kud da idem? Kako da ostavim piliće. Imam piliće, svako po četiri, pet kilograma. Tri kera imam. Žao mi ih. Imam jednu malu bebu, pekinezera. Lutka, beba. Kako ću ga ostaviti. Da mogu ja bi ih ponela sa sobom. Znaš kako ga volim. A I sluša me i dobar je…”, ko je ne bi razumeo.