Autor: Karl Šrek, priredio Slobodan Kostić
Izbor Baraka Obame za predsednika Sjedinjenih Američkih Država 2008. godine bio je povod za razmišljanja i debate o „postrasnoj“ eri u toj zemlji, s obzirom da je ulazak prvog Afroamerikanca u Belu kuću velikim delom potisnuo sećanja na teško nasleđe ropstva i institucionalnog rasizma.
Međutim, najnovije odluke velikih porota da ne podižu optužnice protiv belih policajaca koji su usmrtili nekoliko pripadnika crnačke populacije, pokrenule su širom zemlje ulične proteste koji imaju zajedničku nit – dizanje glasa upravo protiv rasnih podela koje su i dalje prisutne.
„Uvek sam govorio kako su tvrdnje da je rasizam stvar prošlosti apsurdne, i da su oni koji veruju u ‘postrasni’ mit ili naivni ili neiskreni”, kaže kolumnista “Vašington posta” Judžin Robinson.
“Sada, na nesreću vidite zašto je to tako”, dodaje Robinson.
Poslednji povod za nastavak protesta, bila je odluka Velike porote da ne podiže optužnicu protiv belog policajca Denijela Pantalioa iz Njujorka zbog smrti Afroamerikanca Erika Garnera koji je osumnjičen da je prodavao švercovane cigarete, što je bio i povod za policijsku intervenciju.
Na video snimku vidi se kako policajac čvrsto steže Garnerov vrat zahvatom tzv. “kragne” tokom hapšenja, dok ovaj očajnički ponavlja – “ne mogu da dišem”. Policijci i hitna pomoć ostavili su ga neko vreme da leži na zemlji, nakon čega je ovaj četrdeset trogodišnji astmatičar preminuo.
Sudski patolog okvalifikovao je Garnerovu smrt kao ubistvo.
Sama rečenica – “Ne mogu da dišem” postala je moto demonstranata koji su se digli na noge, bez obzira na boju kože, od jedne do druge obale Amerike, šokiranih odlukom porote da se ne podiže optužnica, uprkos video snimku na kome se sasvim jasno vidi šta se dogodilo.
Ta odluka porote došla je samo nekoliko nedelja nakon što su njihove kolege iz Misuriju utvrdile da ni policajac koji je ubio jednog osamnaestogodišnjeg Afroamerikanca u Fergusonu isto tako nije kriv.
On je rekao kako je pucao u samoodbrani, mada su se mogle čuti sasvim oprečne tvrdnje samih svedoka ovog događaja koji nije zabeležen kamerama.
Oba ova slučaja podstakla su strahovanja da se zakoni ne sprovode dosledno kada su žrtve muškarci Afroamerikanci, i da se uspostavlja neka vrsta atmosfere da policajci koji su prouzrokovali smrt tih ljudi, ne snose nikakve posledice.
Američki predsednik Barak Obama, koji je više puta isticao da su SAD država prava, oglasio se i nakon odluke o Garnerovom slučaju.
“Kada se, nažalost, događa nešto poput onoga što vidimo ovih dana sa našim pravnim sistemom u oblasti krivičnih dela, veliki broj Amerikanaca doživljava kao nepravdu ukoliko dolazi do raskoraka između naših proklamovanih ideala i načina na koji se zakoni sprovde u konkretnim slučajevima”.
Duga istorija rasizma
Poznata novinarka afroameričkog porekla Ta-Nehizi Kouts smatra da pitanje policijskog nasilja u SAD ne može da se gleda izolovano, već kao jedna od manifestacija šireg problema rasizma.
“Imamo dugu istoriju rasizma u ovoj zemlji i kada se to događa, pravni sistem je najbolji instrument da se izađe na kraj sa takvim pojavama”, rekla je ona za Em-Si-En-Bi-Si.
“Međutim, rasizam ne potiče od samog pravosudnog sistema. On ne dolazi od policije. Policija radi ono što društvo, iz koga ona dolazi, očekuje od nje da radi”.
Kouts nije usameljena u svojim razmišljanjima o izvorima rasizma, što potvrđuju i neka ispitivanja javnog mnjenja.
Jedno od poslednjih istraživanja koja su sproveli zajedno Pju risrč centar i časopis „Ju-Es-Ej Tudej” pokazuje da dok većina crnaca i belaca i dalje imaju pozitivno mišljenje o odnosima između rasa, među samim Afroamerikancima opada postotak onih koji dele takvo uverenje – taj broj je manji u odnosu na 2009. godine za 12 procenata, tako da je on spao sa 76 na 64 odsto.
Statististički podaci koje je obradio Blumberg ukazuju da bez obzira što se tokom poslednjih pedeset godina smanjio broj Afroamerikanaca koji žive u siromaštvu, da oni još uvek zaostaju za svojim sunarodnicima bele puti po visini zarada, nadoknadama za kiriju, u zapošljavanju, obrazovanju i dužni prosečnog veka.
Crnci su isto tako u većem broj zastupljeni kako među žrtvama, tako i počiniocima ubistava. Mada Afroamerikanci čine manje od 13 procenata ukupnog broja stanovnika SAD oni, prema nekim ranijim podacima, predstavljaju čak polovinu ukupnog broja žrtava.
O problemu nejednakosti govorio je nedavno i američki predsednik Barak Obama ističući da „srce američkih ideala“ leži u osećanju “da smo zajedno, da uspeh nije nikome zagarantovan, ali da svi imaju jednaku mogućnost da budu uspešni…”
“Istovremeno, svako je naše dete, svi su naša odgovornost”.
Američki problem
Odmah nakon Garnerove smrti Obama je obećao “apsolutnu posvećenost…” tome “da imamo zemlju u kojoj svako veruje u osnovni princip – da smo svi jednaki pred zakonom”.
“Mi prepoznajemo ovo kao američki problem, a ne samo crni problem ili braon problem.”
S druge strane profesor istorije i direktor Instituta za Afroameričke studije na Univerzitetu Konektiket Dželani Kob uporedio je Obamino obraćanje sa njegovim ranijim izjavama povodom drugih ubistava crnaca koja su prethodnih godinama izazivala veliki bes širom Amerike.
Izgleda da su se promenila samo imena žrtava, primetio je Kob.
“To nije greška predsednika Obame, mada se sve ovo reflektuje na njega”, napisao je on u “Njujorkeru”.
U međuvremenu, odluka o Garnerovom slučaju podstakla je i poznatog američkog TV novinara i humoristu Džona Stjuarta da se oglasi:
“Mi očigledno ne živimo u postrasnom društvu”, rekao je voditelj na početku jedne od svojih satiričnih, iznimno popularnih i gledanih informativnih emisija “Dejli šou”.
“Kladim se da se mnogo ljudi napolju pita – koliko se to u čemu živimo uopšte može nazvati društvom”.
“Ne znam šta da kažem”, bio je jedini njegov odgovor u kome je sadržano sve.
