Više od hiljadu naučnika protestovalo je u Beogradu zbog lošeg odnosa države prema nauci i strahovanja da će ionako slaba ulaganja u tu oblast biti dodatno umanjena. Na sastanku sa resornim ministrom Žarkom Obradovićem, čija je ostavka bila među njihovim zahtevima, dobili su uveravanja da najavljeni rebalans budžeta neće uticati na izdvajanja za nauku, što bi trebalo da potvrđeno u petak.
Sledeći primer umetnika, koji su nedavno vlastima u Srbiji protestom skrenuli pažnju na katostrofalan položaj i ignorantski odnos države prema kulturi, naučni radnici su noseći transparente: “Mislim - dakle ne postojim", “Naučnik sam, dakle preživljavam”, “Nećete nas oterati sa ovih prostora kao Nikolu Teslu”, “Nauka nije luksuz, nauka je izvoz”, blokirali saobraćaj ispred zgrade Vlade i sa skupa “Spasimo nauku” poručili nadležnima da je stanje u nauci neodrživo.
Pošto su predali svoje zahteve, među kojima je povećanje ulaganja u nauku i ostavka ministra prosvete i nauke Žarka Obradovića, šetnju su nastavili ka resornom ministarstvu gde je Obradović primio njihovu delegaciju naučnika. Nakon razgovora, kojima je prisustvovala i predsednica Sindikata nauke Đurđica Jovović, rečeno im je da će konkretne odgovore povodom svojih zahteva dobiti do kraja radne nedelje, uz uveravanje da će novca za nauku biti.
“Do petka bi trebalo u pisanom obliku da imamo odgovore na neke od onih zahteva koje Ministarstvo može da pruži. Posle toga počinju zvanični pregovori po pitanju mnogih tačaka. Ono što je dobra vest, to je da rebalansom budžeta neće biti smanjena sredstva vezana za rad na projektima i za naše plate. Naprotiv, obećano je da će biti povećanja, sa čime smo za početak zadovoljni. Znači, to je samo jedan delić naših zahteva”, kaže Đurđica Jovović.
Bez strategije za nauku
Naučnike su na javno iskazivanje nezadovoljstva navela mnogobrojna obećanja svih dosadašnjih predstavnika vlasti da će razvoj nauke biti u žiži interesovanja države, a gotovo ništa od toga nije ispunjeno. Od povratka mladih naučnika u zemlju još nema ništa, a nekima od retkih koji su to učinili, poput doktorke matematike Tijane Prodanović, ubrzo je postalo jasno zašto je to bila samo jedna od mnogih praznih priča.
“Ja sam doktorirala u Americi i htela sam da se vratim. Ispalo je, kao što su mi ljudi ovde više puta rekli, da sam imala sreće što sam pronašla posao. Što je potpuno apsurdno. Znam ljude, kolege koji su se vratili pa ih ovde nešto zavlače. Neverovatni eksperti u svojim oblastima koji nisu dobili posao. Rekli su im da je mesto popunjeno. Da vam dođe Kobi Brajant i kaže vam da hoće da igra za vaš tim, a vi mu odgovorite da je mesto već popunjeno. Napravite to mesto! Ako se ovako nastavi nauka će nestati, a nijedno društvo bez nje ne može da opstane”, smatra Tijana Prodanović.
Jedan od pokazatelja odnosa nadležnih prema nauci je to što sredstva za naučno istraživački rad u proseku godišnje iznose 25 evra po naučniku, a isplata – koja se inače vrši u dve rate - kasni. Doktoru Nikoli Kolundžiću sa Instituta za primenu nuklearne energije nije jasno zašto se država odriče svog najvećeg blaga – mladih naučnika koji su voljni da rade u Srbiji.
“Dotakli smo dno dna u svakom smislu. Ne protestujemo mi ovde zbog plata, već zbog toga što nemamo osnovna sredstva za rad. Naši eksperimenti kaskaju u mestu, a nametnuti su nam evropski standardi i moramo biti kompetitivni sa evropskim naučnicima po pitanju objavljivanja radova. Država nije napravila strategiju za nauku, umesto da se naučnici uključe u oživljavanje privrede i industrije – oni su zapostavljeni. Ne pitaju se, nema kritičkog mišljenja. Tako da bi u suštini između nauke i države trebalo da se vodi jedan veliki dijalog, ali toga ovde nema”, objašnjava Kolundžić.
Osim toga što im nedostaju osnovna sredstva za rad zbog ulaganja države u nauku, koja mnogi naučnici izjednačavaju sa statističkom greškom, mnogi od njih zbog neusvojenog kolektivnog ugovora nemaju regulisan svoj radno pravni status. Za njih je trenutno nemoguća misija rad na ozbiljnijem istraživačkom projektu, njegovo objavljivanje, a potom i predstavljanje svojih dostignuća na evropskim i svetskim naučnim konferencijama.
Sledeći primer umetnika, koji su nedavno vlastima u Srbiji protestom skrenuli pažnju na katostrofalan položaj i ignorantski odnos države prema kulturi, naučni radnici su noseći transparente: “Mislim - dakle ne postojim", “Naučnik sam, dakle preživljavam”, “Nećete nas oterati sa ovih prostora kao Nikolu Teslu”, “Nauka nije luksuz, nauka je izvoz”, blokirali saobraćaj ispred zgrade Vlade i sa skupa “Spasimo nauku” poručili nadležnima da je stanje u nauci neodrživo.
Pošto su predali svoje zahteve, među kojima je povećanje ulaganja u nauku i ostavka ministra prosvete i nauke Žarka Obradovića, šetnju su nastavili ka resornom ministarstvu gde je Obradović primio njihovu delegaciju naučnika. Nakon razgovora, kojima je prisustvovala i predsednica Sindikata nauke Đurđica Jovović, rečeno im je da će konkretne odgovore povodom svojih zahteva dobiti do kraja radne nedelje, uz uveravanje da će novca za nauku biti.
“Do petka bi trebalo u pisanom obliku da imamo odgovore na neke od onih zahteva koje Ministarstvo može da pruži. Posle toga počinju zvanični pregovori po pitanju mnogih tačaka. Ono što je dobra vest, to je da rebalansom budžeta neće biti smanjena sredstva vezana za rad na projektima i za naše plate. Naprotiv, obećano je da će biti povećanja, sa čime smo za početak zadovoljni. Znači, to je samo jedan delić naših zahteva”, kaže Đurđica Jovović.
Bez strategije za nauku
Naučnike su na javno iskazivanje nezadovoljstva navela mnogobrojna obećanja svih dosadašnjih predstavnika vlasti da će razvoj nauke biti u žiži interesovanja države, a gotovo ništa od toga nije ispunjeno. Od povratka mladih naučnika u zemlju još nema ništa, a nekima od retkih koji su to učinili, poput doktorke matematike Tijane Prodanović, ubrzo je postalo jasno zašto je to bila samo jedna od mnogih praznih priča.
“Ja sam doktorirala u Americi i htela sam da se vratim. Ispalo je, kao što su mi ljudi ovde više puta rekli, da sam imala sreće što sam pronašla posao. Što je potpuno apsurdno. Znam ljude, kolege koji su se vratili pa ih ovde nešto zavlače. Neverovatni eksperti u svojim oblastima koji nisu dobili posao. Rekli su im da je mesto popunjeno. Da vam dođe Kobi Brajant i kaže vam da hoće da igra za vaš tim, a vi mu odgovorite da je mesto već popunjeno. Napravite to mesto! Ako se ovako nastavi nauka će nestati, a nijedno društvo bez nje ne može da opstane”, smatra Tijana Prodanović.
Jedan od pokazatelja odnosa nadležnih prema nauci je to što sredstva za naučno istraživački rad u proseku godišnje iznose 25 evra po naučniku, a isplata – koja se inače vrši u dve rate - kasni. Doktoru Nikoli Kolundžiću sa Instituta za primenu nuklearne energije nije jasno zašto se država odriče svog najvećeg blaga – mladih naučnika koji su voljni da rade u Srbiji.
“Dotakli smo dno dna u svakom smislu. Ne protestujemo mi ovde zbog plata, već zbog toga što nemamo osnovna sredstva za rad. Naši eksperimenti kaskaju u mestu, a nametnuti su nam evropski standardi i moramo biti kompetitivni sa evropskim naučnicima po pitanju objavljivanja radova. Država nije napravila strategiju za nauku, umesto da se naučnici uključe u oživljavanje privrede i industrije – oni su zapostavljeni. Ne pitaju se, nema kritičkog mišljenja. Tako da bi u suštini između nauke i države trebalo da se vodi jedan veliki dijalog, ali toga ovde nema”, objašnjava Kolundžić.
Osim toga što im nedostaju osnovna sredstva za rad zbog ulaganja države u nauku, koja mnogi naučnici izjednačavaju sa statističkom greškom, mnogi od njih zbog neusvojenog kolektivnog ugovora nemaju regulisan svoj radno pravni status. Za njih je trenutno nemoguća misija rad na ozbiljnijem istraživačkom projektu, njegovo objavljivanje, a potom i predstavljanje svojih dostignuća na evropskim i svetskim naučnim konferencijama.
