Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Posao traži pola miliona ljudi


Vladimir Ilić: Neka mala i srednja preduzeća, u okviru privatnog sektora, uspešno posluju. Taj proces je veoma dug i trajaće još sigurno desetak godina dok se privredni sistem u Srbiji ne zaokruži, dok se on ne oslobodi tih propalih preduzeća
Ova cifra za Srbiju je izuzetno velika, radi se o ljudskim sudbinama, o ljudima koji ne mogu da nađu posao, a jedan od razloga je što nemaju ni adekvatno znanje, niti adekvatnu spremu da bi radili, kaže za Press klub Vladimir Ilić, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje.

RSE: Koliko sada ima nezaposlenih, po Vašim podacima? Da li u te nezaposlene računate i one koji rade u fabrikama koje stoje, koje nemaju proizvodnju, a ti radnici ne primaju platu, ni penziono, ni zdravstveno?

Ilić: Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje se nalaze sva ona lica koja traže posao, koja su se prijavila nama kao nezaposlena. Njih ima 730.000, ali najveći deo njih istinski je bez posla i traži posao. Jedan značajan, ne tako mali deo, najmanje 200.000, je na evidenciji da bi ostvarili neko pravo iz oblasti socijalne zaštite ili neku povlasticu koja se odnosi na prevoz ili slično.

Stvarni broj onih koji traže posao u Srbiji oko 500.000. To je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, koji kroz anketu o radnoj snazi zapravo utvrđuje stvarni broj nezaposlenih lica, uporedivo sa istim statistikama u okruženju i u najrazvijenijim zemljama sveta.

RSE: A lica koja rade u fabrikama koje nemaju proizvodnju?

Ilić:
Oni se vode kao zaposleni jer su prijavljeni da rade, prijavljeni su na obavezno socijalno osiguranje. Potpuno je drugi problem zašto poslodavci njima ne uplaćuju doprinos, ili ne isplaćuju zarade i zašto oni ne rade.

Kada se malo izmaknemo iz dnevnih dešavanja i kada bi mogli da gledamo čitav taj proces sa strane, ono što se dešava na tržištu rada u Srbiji jeste jedna slika tranzicije i jedna transformacija i pomeranje na tržištu rada, gde dolazi do ispadanja iz privrednog sistema nekih propalih društvenih preduzeća, onih preduzeća koja su privatizovana, pa su u međuvremenu ušla u probleme. Možda novi vlasnici, kada su kupovali preduzeća, nisu znali da li će da se bave proizvodnjom, već su imali neke druge motive. I danas se suočavamo sa slikom gde najveći broj giganata iz perioda socijalističke Jugoslavije propada, u kolapsu je, bez novih tehnologija, bez sredstava, prezaduženi su, što porezima, što nevraćenim kreditima, što neisplaćenim zaradama. To je proces koji prati sve tranzicione zemlje i to je jedna socijalna cena koja se plaća.

Na drugoj strani ipak ima ohrabrenja. Dolaze novi investitori i ozbiljnije kompanije, posebno one velike kompanije sa Zapada, kao što j eto Fiat. To je jedan simbolički i suštinski važan investitor za Srbiju. Neka mala i srednja preduzeća, u okviru privatnog sektora, uspešno posluju. Taj proces je veoma dug i trajaće još sigurno desetak godina dok se privredni sistem u Srbiji ne zaokruži, dok se on ne oslobodi tih propalih preduzeća koja su i ojadila mnogo ljudi, koštala i koštaju državni budžet, a egzistiraju bez ikakvog smisla.

RSE: Tačno je da se sve više ide na uslužne delatnosti, a manje na industriju. Da li smo mi prilagodili naš školski sistem zahtevima tržišta? Koliko vi možete da utičete na školovanje? Evropska unija smatra da će do 2020. godine biti intenziviran proces uslužnog sektora. Koliko ste u stanju da utičete na školske programe?

Ilić: Dobro ste primetili nešto što je postalo standard za XXI vek, ili od kraja prošlog veka. Privredna aktivnost se seli iz sektora industrije i proizvodnje ka uslugama različite vrste, od onih komunalnih, bankarskih, informatičkih, do mnogo šireg spektra usluga, dok se industrijska proizvodnja seli ka Istoku, prema Kini i zemljama Azije, zbog jeftine radne snage i zbog prljavih industrija koje su tamo otišle.
Jedan od ključnih problema tržišta rada u Srbiji jeste neusklađenost potreba poslodavaca za određenim zanimanjima i profilima sa obrazovnim sistemom.

Jedan od ključnih problema tržišta rada u Srbiji jeste neusklađenost potreba poslodavaca za određenim zanimanjima i profilima sa obrazovnim sistemom. Naš obrazovni sistem proizvodi kadrove koji ne trebaju tržištu rada. Tu se stvara jedan veliki jaz. Broj od pola miliona nezaposlenih ljudi je cifra koja je izuzetno velika. Radi se o ljudskim sudbinama, o ljudima koji ne mogu da nađu posao. Jedan od razloga je što nemaju ni adekvatno znanja, niti adekvatnu spremu da bi radili.

Ako bi neko hipotetički otvorio pola miliona radnih mesta danas u Srbiji, od tih što traže posao, svega stotinjak hiljada bi dobilo posao. Mi bismo morali da uvezemo radnu snagu sa kompetencijama i adekvatnim znanjima za potrebe poslodavaca. To vam je kao kada imate u prodavnici 100 pari ženske obuće, a na drugoj strani se traži dečja ili muška. Ti kupci neće kupiti mušku čizmu ili cipelu jer je nema u radnji. Takvo je i tržište rada. To što ono nudi je nešto što ne traže poslodavci.

Ni sistema, ni plana


RSE: Da li ste uspeli da napravite kontakte u Ministarstvu prosvete, da utičete na to da ne proizvode metalostrugare u školama, ako to niko ne traži?

Ilić:
Sreo sam se sa ministrom prosvete nekoliko puta i razgovarali smo na ovu temu. Mi smo u Nacionalnoj službi pokrenuli, zajedno sa Ministarstvom ekonomije, jedan projekt koji se sada okončava. Imamo već prve efekte. U Nacionalnoj službi će biti u toku ove godine formirana jedna jedinica koja će se baviti prognozama na tržištu rada. To je stručna služba koja će na bazi zahteva privrede i poslodavaca, definisati koja su to zanimanja, znanja i profili potrebni na kratak, na srednji i na dugi rok poslodavcima. Takvu informaciju će staviti na raspolaganje korisnicima obrazovanja i Vladi Republike Srbije, kako bi znali da kreiraju upisnu politiku.

Ono što opterećuje naš obrazovni sistem, na jednoj strani, su neoperativna znanja koja imaju naši studenti i srednjoškolci, koja su daleko od prakse. Ne postoje specijalizacije koje bi obezbedile pun efekat takvog budućeg zaposlenog kod poslodavca. S druge strane je potpuna inertnost kod upisne politike, gde se stalno traže nove kvote, i to upravo na onim fakultetima i onim školama gde se proizvode suficitarna zanimanja.
Vladimir Ilić: Imamo problema da se zaposle oni koji su vezani za poljoprivredu, inženjeri i poljoprivredni tehničari, za tekstilnu i kožarsku industriju, koji su završili gimnaziju koja ne predstavlja nikakvo zanimanje. To zavisi od regiona do regiona.

Postoji u Nacionalnoj službi organizovani sistem karijernog vođenja. On podrazumeva da mlad čovek, ili roditelj koji hoće da obezbedi bolju budućnost za svoje dete, treba da ode kod našeg savetodavca koji se bavi time, da usmeri to dete ka onom zanimanju gde će imati veće šanse na tržištu rada. Naši stručni timovi u Nacionalnoj službi procenjuju afinitete tog mladog čoveka, kakva je njegova sklonost ka tehničkim ili društvenim naukama, a onda ga na bazi toga usmeravaju ka onim zanimanjima gde su šanse na tržištu rada veće.

RSE: U nekim skandinavskim zemljama, u toku jedne godine, recimo, neće da prime nikoga na englesku katedru jer imaju isuviše profesora engleskog i taj koji bi završio ne bi mogao da radi, ni kao prevodilac, ni kao profesor. Imamo li šanse za neku takvu politiku?

Ilić: To zvuči nestvarno za naše uslove, ali skandinavske zemlje su ozbiljne države koje planiraju i razvoj obrazovanja, i potrebe privrede ili društva za određenim profilima. U skladu sa tim potrebama, vode i upisnu politiku, tako što neka zanimanja, za koja procene da su suficitarna, apsolutno zaustavljaju i školski sistem preusmeravaju ka nekim drugim. Oni imaju i plan i zavidnu elastičnost u tom delu. Kod nas je problem statičnost obrazovnih institucija, inertna upisna politika, nekada i ambicije roditelja.

U praksi to izgleda obično tako da se društvo iz srednje škole dogovara gde će na fakultet. Ako se lider u tom društvu, ili najbolja drugarica ili drug, opredelili za pravo, on će u većini slučajeva za sobom da povede svoje najbolje drugove i drugarice. To samo govori u prilog činjenici da nema ni sistema, ni plana. Oni nikoga nisu ni pitali. Mada, deca već počinju da razmišljaju o budućnosti, već imaju informaciju šta je dobro plaćeno zanimanje i sve ono što podrazumeva jedno visoko obrazovanje, naročito u oblasti informacionih tehnologija, građevine, arhitekture. Određene specijalizacije lekara, profesori matematike i fizike, dolaze do posla. Imamo problema da se zaposle oni koji su vezani za poljoprivredu, inženjeri i poljoprivredni tehničari, za tekstilnu i kožarsku industriju, koji su završili gimnaziju koja ne predstavlja nikakvo zanimanje. To zavisi od regiona do regiona.

Neki naši gradovi u Srbiji, kao što je Niš, Bor ili Loznica, su imali velike gigante. Ti gradovi su otvarali institucije obrazovanja, fakultete i škole koje su snabdevale te velike sisteme kadrovima. Sistemi su propali, a škole su ostale. To je sada sistemski problem. Često navodim primer medicinskih škola u nekim gradovima gde su već sada zdravstveni centri prepunjeni radnom snagom. Jedno od omiljenih zanimanja, pogotovo u nekim sredinama u unutrašnjosti Srbije, je, ili biti lekar, ili medicinska sestra. Tako svake godine imaju 150 medicinskih sestara koje nemaju gde da se zaposle.

Obuka


RSE: Od kada ste vi direktor, počeli su sajmovi zapošljavanja, pa program Prva šansa, sa 16.000 pripravnika.

Ilić: Program Prva šansa iz 2009. godine još nije okončan. Traje 12 meseci i ti mladi ljudi još uvek rade. Tek nakon juna i jula znaćemo koji broj njih je ostao da radi. Ne mogu da dam preciznu procenu. Bio bih zadovoljan da 30 posto njih zadrži mesto kod poslodavca.

Nismo želeli poslodavce da opteretimo bilo kakvom obavezom, a hteli smo tim mladim ljudima da obezbedimo godinu dana radnog staža u struci, upisanog u radnu knjižicu, što je uvek uslov da se zaposli. Pomogli smo i onima koji rade u tim firmama jer smo uslovili poslodavce da ne smanjuju broj zaposlenih. Hteli smo da postignemo nekoliko ciljeva Prvom šansom 2009.

Prva šansa 2010. godine je jedna unapređena verzija tog programa, koja treba da ga učini efikasnim i efektnim. Idemo sada sa tri meseca volontiranja. Poslodavac prima kandidate i onda se opredeljuje koji broj od tih kandidata će angažovati. Sada ga obavezujemo da, nakon godine, koju mi finansiramo njih kao pripravnike, se obaveže da najmanje još jednu godinu drži to lice u radnom odnosu. Idemo korak dalje da tim mladim ljudima obezbedimo trajni angažman.

Vrlo je teško terati poslodavca da drži nekoga, ako mu ne treba, ili ako je loš radnik. Ovi mladi ljudi su dobili šansu da se pokažu. Siguran sam da ne postoji poslodavac u Srbiji koji bi se odrekao dobrog radnika. Svi oni koji se pokažu i koji budu vredni, će sigurno zadržati posao.

RSE: Ima li dovoljno novca za prekvalifikaciju ljudi i ko će ih prekvalifikovati?
Nacionalna služba svake godine organizuje programe dodatnog obrazovanja i obuka. Mi imamo značajna sredstva, ali ipak nedovoljna da bi sve one jazove koje imamo na tržištu rada uspeli da ispeglamo.

Ilić: Nacionalna služba svake godine organizuje programe dodatnog obrazovanja i obuka. Mi imamo značajna sredstva, ali ipak nedovoljna da bi sve one jazove koje imamo na tržištu rada uspeli da ispeglamo. Uključujemo godišnje, u obuke za tržište rada i za poznate poslodavce, u prekvalifikacije negde između 3.000 i 4.000 ljudi. Na taj način uspevamo da im pomognemo da dođu do novog poslodavca. Šezdeset posto onih, koji prođu naše obuke, dobiju i posao.

U našem katalogu obuka se nalaze one obuke koje garantuju budući posao. Poslodavci su tražili da obučimo nekoga za kuvara, za knjigovođu, za gajenje cveća. Ti koji rade obuke, su lica iz stručnih, obrazovnih institucija ili kompanija, koje imaju takve tehnološke procese koji garantuju da će neko steći potrebna znanja. Pored ovih obuka, radimo obuke u našim poslovnim centrima, treniramo ljude da se bave sopstvenim biznisom, upućujemo ih kako da naprave biznis plan, koji su im rizici poslovanja. Takođe, obučavamo nezaposlena lica za aktivno traženje posla.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG