Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Ugričić: Priča o Kosovu je deklarativnog tipa


Sreten Ugričić
Povod za razgovor sa Sretenom Ugričićem, piscem, filozofom i upravnikom Narodne biblioteke Srbije, je predstojeća dodela NIN-ove nagrada za najbolji roman protekle godine, koji će biti proglašen 17. januara, a koja je obeležena i zahtevom Ugričića da njegov roman „Neznanom junaku“, u izdanju Lagune, bude povučen iz konkurencije.

Ugričić, koji je autor devet knjiga, uvršten u više antologija savremene srpske književnosti, član srpskog PEN-a i dobitnik nagrade „Borislav Pekić“, smatra da ovakva NIN-ova nagrada, kakvom se uglavnom pokazala u poslednjih 20 godina, ne daje legitimitet piscu, nego pisac daje legitimitet nagradi, ako pristane da učestvuje.

RSE: U obrazloženju odluke o povlačenju romana „Neznanom junaku“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, upućenom uredništvu i izdavaču, naveli ste da je ta nagrada funkcionalno usađena u socio-simbolički poredak, kojim se upravo bavite u ovom romanu, kao i u prethodnoj knjizi eseja „Uvod u astronomiju”. O kakvom je zapravo poretku reč?

Ugričić:
Knjiga se zove „Uvod u astronomiju“ jer se dominantno, u 20 posljednjih godina od Miloševića na ovamo, javno propoveda mit o Srbima kao nebeskom narodu. Na žalost, dobar deo stanovništva je poverovao u taj mit. To nam potvrđuje tolika politička dominacija Slobodana Miloševića u periodu njegovog režima. Posle pada njegovog režima, ostale su neke, pre svega, kulturne i kanonske matrice, koje na žalost nisu promenjene. Taj mit, ako se dovede do krajnjih konsekvenci, bi značio da Srbi, kao nebeski narod, nemaju istoriju, nego imaju astronomiju. Iz toga sledi da je svako, ko se bavi Srbijom i celim tim kompleksom, pitanjem i problematikom, na izvestan način astronom. Taj socio-simbolički poredak je tu negde usidren i ima nekoliko uporišnih tačaka, a to su opšta mesta, tabui.

RSE: Koji su to tabui?
Prvi i osnovni tabu je mit o Kosovu. Ostali tabui su mit o Srbima, kao najstarijem narodu, najvažnijem narodu, mit o specijalnoj povezanosti sa bratskim velikim ruskim narodom, mit o junaštvu kroz figure kao što su Obilić, Gavrilo Princip i drugi.

Ugričić: Prvi i osnovni tabu je mit o Kosovu. Ostali tabui su mit o Srbima, kao najstarijem narodu, najvažnijem narodu, mit o specijalnoj povezanosti sa bratskim velikim ruskim narodom, mit o junaštvu kroz figure kao što su Obilić, Gavrilo Princip i drugi.

Nemam iluziju da postoji bilo gde na planeti narod koji nema svoju nacionalnu mitologiju jer je nemoguće konstituisati bilo koju zajednicu bez takve podloge. Ali, zdravo je i potrebno, stalno kritički promišljati i debatovati o tim tabuima.

RSE: Zbog čega je to važno?

Ugričić: Zato da se njima ne bi manipulisalo, da se oni ne bi zloupotrebljavali. Upravo to je na delu u poslednjih 20 godina. Takvu politiku je sprovodio režim Slobodana Miloševića. Posle njegovog pada, to je ostalo nataloženo negde u podsistemima kulture, obrazovanja, medija. Na žalost, i dalje se reprodukuje. To smatram da je ozbiljan problem. U najmanju ruku to je, pre svega, politički previd, a onda i opšte društveni previd i problem koji koči Srbiju.

Kontrola ljudskih uverenja


RSE: Koliko shvatam, po Vama u Srbiji nije došlo do suštinskih promena.

Ugričić:
Promena sigurno da ima. To ne treba uopšte osporavati. To su očigledne stvari. Imali smo inflaciju koja je bila rekordna u istoriji ljudskog roda. Imali smo rat, razaranja, ubijanja, ekonomsku izolaciju, političku kulturnu i svaku drugu, a sada toga nema. To su vrlo opipljive i konkretne razlike. Šta je ostalo isto?

Sreten Ugričić
Sa tim režimom formalno je inaugurisan jedan politički sistem koji je nasledio onaj prethodni. Ranije, u socijalizmu, u bivšoj Jugoslaviji, imali smo jednopartijsku diktaturu i samoupravni socijalizam. Sa Miloševićem smo prešli formalno u višepartijsku diktaturu i samoupravni nacionalizam. Razlika je velika, ali suštinski, po obrascu mišljenja, po modelu kulture, tu velike razlike nema. Samo je promenjen ideološki predznak i politička forma, kojom se održava jedan te isti poredak, koji sada izgleda pluralistički.

U tom suštinskom smislu do promene nije došlo. Mi i dalje živimo u modelu kontrole ubeđenja. Ovaj sistem, iako je pluralistički, u smislu da je politička scena višepartijska, je u osnovu konstitucije ostao kontrola ljudskih uverenja koji ide direktno ideološkim mehanizmima. Tako je bilo u socijalizmu, a tako je i sada u nacionalizmu. Tu je i dosta izražena uloga crkve, kao jednog od ključnih ideoloških aparata koji učestvuju u tom sistemu.

RSE: Da li možete da pojasnite kako funkcioniše kontrola ljudskih uverenja?

Ugričić: Ljudi, i kao pojedinci i kao zajednice, ne postupaju u svom životu na osnovu činjenica i stvarnog stanja stvari, nego isključivo na osnovu svojih predstava i doživljaja o stanju stvari, na osnovu interpretacija. To znači da je uverenje i predstava o tome kakav je svet i kakvi smo mi u njenu, ključan za to kako će neko da se ponaša, kakve će odluke da donosi i kakve će posledice iz toga da proizađu. Dominantna predstava određuje dominantno iskustvo sebe i sveta. Istorija je na kraju neka vrsta akumulacije posledica tih uverenja i postupaka na osnovu uverenja koje smo imali.

Mi živimo u posledicama uverenja kojih još uvek nismo spremni da se odreknemo, iako su te posledice, a na to se žalimo sami, katastrofalne. Svi ih jako osećamo i bole nas, ali uprkos svemu još uvek nismo spremni da se odreknemo tih uverenja do kojih smo, zbog takvih posledica, došli. To je po meni simptom koji nije doveo do te ključne, paradigmatske, promene, jer u sistemu, koji sam nazvao sistem kontrole uverenja, bez obzira kakva je ideologija, postoji kontrola ljudskih ubeđenja kao dominantan način održavanja poretka. Tu nemate posla sa slobodnim građanima i emancipovanim pojedincima, ili grupama, nego imate posla isključivo sa podanicima tog poretka, koji se preko njih reprodukuje. Nama je neophodno da pređemo iz statusa podanika u status slobodnih građana i iz društva i kulture kontrole uverenja u društva i kulturu kontrole posledica uverenja.

Metafora neba opasna


RSE: Kako se u to uklapa ona astronomija, o kojoj ste govorili na početku, i metafora neba i nebeskog naroda?

Ugričić:
Ta metafora neba je strašno opasna zato što je to metafora stanja u kome je čovek oslobođen odgovornosti. Nebo je jedna večnost u kojoj je svejedno šta vi mislite, radite i kako postupate jer je besmrtnost i nevinost zagarantovana na nebu. Privid takvog stanja u stvari je ideološki način da se ljudima usadi to uverenje užasno opasno, da postupci i posledice njihovih postupaka i uverenja nisu bitni.
Političari vas prvo ubeđuju da ste pobednici u u čemu god hoćete. Ako ipak ne mogu u potpunosti da vas ubede, zbog okolnosti i očiglednosti, onda se prebacuju na propovedanje ove druge figure i ubeđuju vas da ste žrtve.

Taj sistem je začet još u socijalizmu Titove Jugoslavije, na jedan ideološki i specifičan način. Bio je okrenut prema budućnosti iz figure pobednika. U nacionalizmu je ideološki okrenut, umesto ka budućnosti, okrenut je prema prošlosti, u smislu svoje legitimacije koja ne ide iz figure pobednika, nego pre svega iz figure žrtve. Vidi se da su te ideološke i ključne figure pobednika i žrtve suštinsko i moralno iste. Političari vas prvo ubeđuju da ste pobednici u ratu, u kulturi, u istoriji ljudskog roda, u čemu god hoćete. Ako ipak ne mogu u potpunosti da vas ubede, zbog okolnosti i očiglednosti, da ste stvarno pobednici, onda se oni, odmah i automatski, prebacuju na propovedanje ove druge figure i ubeđuju vas da ste žrtve. Rezultat i jednog i drugog ubeđivanja je isti, a to je privid tog statusa o bezgrešnosti i o savršenosti, o tome da ste oslobođeni odgovornosti za svoje postupke, ponašanje i delovanje.

RSE: To u velikoj meri objašnjava to neprihvatanje istine, postupke i stavove političkih elita i ovdašnje javnosti prema pitanjima iz nedavne ratne prošlosti. Koliko, međutim, to može biti opasno i kontraproduktivno za samu populacija koja živi u takvom ubeđenju? Kakve posledice može da proizvede?

Ugričić:
Jedna od najstrašnijih posledica je bukvalno čak i biološko osipanje supstance ovoga naroda. Ona se najstrašnije ogleda u demografskom simptomu, kao što su izjave da nas svake godine ima za 30.000 manje, jedan čitav grad srednje veličine u Srbiji nestaje godišnje.

U Srbiji, na žalost, bebe ne žele da se rode, ne žele da dođu. To je ta krajnja posledica. Oni koji su tu, oni najvredniji, najperspektivniji, najkompetentniji - stoje u redovima pred ambasadama, i dan danas, kao i u Miloševićevo vreme, gledaju, da kako znaju i umeju, pobegnu što dalje odavde.

RSE: Mora se priznati da u proteklom periodu nema previše poznatih primera i javnih reakcija nepristajanja i učestvovanja u tom poretku, da ne nabrajamo sada te časne i hrabre ljude koji su se odvažili na takav čin. Pitao bih Vas za onaj neuporedivo brojniji deo koji ćuti i nemo posmatra prizore takvog stanja.

Ugričić:
To što se ne događa neka veća reakcija, meni je samo potvrda da je moja dijagnoza tačna, da do ključne promene u tom kulturnom i socijalnom modelu nije ni došlo.

Politika od izbora do izbora


RSE: Zašto sadašnja vladajuća garnitura ne reaguje na takvu situaciju koja, očigledno, nema pozitivno ishodište? Zbog čega se održava ta matrica i koliko ona odgovara samoj vlasti?

Ugričić: Mislim da je i to vrlo očigledno, i to većina ljudi sada već potpuno zna. To je logika dnevno političke računice. Politika se vodi od izbora do izbora. Jedino merilo za vođenje politike nije opšti interes, nego broj glasova. Ako statistika kaže da je sada u Srbiji 90 posto pravoslavnih hrišćana, onda će se političar udvarati toj dominantnoj grupi. Ako ima, ne znam koliko stotina hiljada navijača raznih klubova i sportova, oda će se političar udvarati toj grupi. Ako im iz drugih političkih razloga treba podrška nekih tajkuna, bez obzira da li su oni svoje bogatstvo stekli sumnjivo ili zakonito, to je manje bitno, jer njima taj kapital treba za potrebe njihove kampanje i organizacije stranke. To su neke stvari koje su očigledne i koje, svi mi znamo, su glavni motor u našem političkom životu.
Mapa Kosova na gradskom prevozu u Beogradu - ilustrativna fotografija iz arhive

RSE: Šta je onda sa pričama o prioritetima? Proizilazi da su onda oni više deklarativnog tipa.

Ugričić: I samo Kosovo je deklarativnog tipa. Što je veća histerija i što je veća retorika oko toga, to je u stvari simptom supstancijalno sve veće praznine i poraza u vezi sa tim pitanjima. Ja sam jedan od retkih koji je tokom 90-tih otišao sa porodicom i živeo na Kosovu. Moji prijatelji su mi govorili da sam lud. Živeo sam tamo i znam iz prve ruke da je Kosovo izgubljeno mnogo pre 1999. godine, u dvoličnom odnosu prema tome što se deklarativno imenuje kao najsvetija srpska reč i vrednost. Dela i postupanja, i države i pojedinaca, a u to sam se lično uverio, su upravo bila suprotna. To je primer i za mnoge druge stvari, za mnoga druga opredeljenja koja su samo deklarativna, iza kojih ne stoje dela.

RSE: Smatrate da ovakva NIN-ova nagrada, kakvom se uglavnom pokazala poslednjih 20 godina, ne daje legitimitet piscu, nego pisac daje legitimitet ovakvoj nagradi, ako pristane da učestvuje. Niste jedini koji bojkotuje ovu nagradu. Saša Ilić je, takođe, obrazložio svoje razloge, a pozvali ste i ostale pisce iz prošlogodišnje produkcije romana da učine isto. Vaš potez je, pretpostavljam, odjeknuo u krugovima književnih stvaralaca, posebno onih koji su s ponosom primili ovu nagradu u prethodnom periodu. Da li su do Vas stigle neke reakcije?

Ugričić:
Nisam primetio nijednu reakciju. Jedan član žirija je reagovao na moje pismo, naravno zlonamerno i negovoreći istinu, interpretirajući pismo da je ono narcisoidno zato što je došlo tek kada sam video da nisam ušao ni u onaj širi izbor. To je laž jer sam pismo poslao pre toga, čim sam video u NIN-u spisak svih pristiglih kandidata, pre nego što je bilo kakva selekcija uopšte i izvršavana.

Meni i Saši Iliću se niko nije pridružio. Da se makar još par kolega pridružilo, mislim da bi to bio mnogo značajniji javni gest i imao mnogo ozbiljnije posledice. NIN-ova nagrada je možda javno najeksponiranija umetnička nagrada uopšte na našoj sceni. To je jedina nagrada u umetnosti koja dolazi na prve strane novina, glavna vest u dnevniku. Sve druge nagrade su na kulturnima stranama i nemaju takav publicitet. U tom smislu, ona je jako važna i jedan od šarafa u mašini toga poretka o kome govorim.

Naravno da su oni, kojima takav poredak odgovara, koristili tu nagradu, sav njen potencijal, na taj način i time je žrtvovana sama literatura. Većina kritičara i kolega pisaca, bez obzira iz koje poetičke ili ideološke perspektive se postavljaju prema tome, će se usaglasiti u razgovoru da je možda ne više od 20 posto tih nagrada u poslednjih 20 godina bilo korektno i adekvatno, a 80 posto je bilo u stvari instrumentalizovano, pravljeni su kompromisi i nagrada je dodeljivana, ne iz razloga slavljenja same literature i literarnost, nego za neke druge svrhe.

RSE: Da li prepoznajete neke signale da bi u skoroj budućnosti moglo da dođe do preispitivanja kriterijuma za dobijanje NIN-ove nagrade?

Ugričić:
Šta će se dalje desiti, stvarno ne mogu da predvidim. To ćemo videti. Možda će se menjati žiri, ili će se menjati sam statut te nagrade. I on ima neke elemente, po mojim saznanjima, koji su makar za diskusiju, ako ne i za potpunu promenu.

To je nagrada koja se dodeljuje za roman napisan na srpskom jeziku. Vidimo, baš u zadnjih 10-tak godina, da su naravno, sasvim legitimno, u konkurenciji pisci iz Banja Luke ili sa Pala, ali neki pisci iz Sarajeva, koji na tom istom jeziku pišu, ne mogu ući u konkurenciju i nikada nisu bili u konkurenciji, mada svi znamo da su oni možda i kvalitetniji pisci od ovih drugih. Bilo je romana pisah u Srbiji, koji nisu ušli u konkurenciju, zato što autor nije Srbin. To su stvari, po meni, veoma sporne i treba o njima javno govoriti. Da li će do te javne debate doći, to ćemo videti u periodu koji dolazi.

Pogledajte komentare (20)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG