Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Stojanović: Srbija mora da osudi zločin u Srebrenici


Radoslav Stojanović
Gost je Radoslav Stojanović, profesor međunarodnog prava, bivši ambasador u Holandiji i šef pravnog tima pred Međunarodnim sudom pravde u sporu BiH po tužbi protiv Srbije.

RSE: Da li ćemo imati dve ili jednu Rezoluciju o zločinu u Srebrenici?

Stojanović:
Mislim da je neophodna Rezolucija, ili bolje rečeno Deklaracija, koja će kvalifikovati zločin u Srebrenici zbog toga što je Međunarodni sud pravde u svojoj presudi, od 2007. godine, presudio da je zločin, koji je učinjen u Srebrenici, genocid. Prema tome, u našoj Deklaraciji mi ne treba da brinemo, niti da izmišljamo kvalifikaciju zločina počinjenog u Srebrenici, nego samo treba da citiramo presudu Međunarodnog suda pravde, u kojoj se jasno kaže da je zločin koji je počinjen u Srebrenici, zločin genocida. Sa tim citatom presude Međunarodnog suda pravde, mi, s jedne strane, izražavamo naše poštovanje prema Međunarodnom sudu pravde, a s druge strane, mi ne možemo izmeniti činjenicu da je Sud tako presudio. Prema tome, potrebno je takvu Deklaraciju i doneti.
Do 2012. godine sigurno će biti završeno suđenje Radovanu Karadžiću....

Istovremeno je potrebno reći u toj Deklaraciji da je istom tom presudom Srbija oslobođena od odgovornosti za učinjeni genocid u Srebrenici. Nezavisno od toga, mi ovom Deklaracijom izražavamo našu osudu učinjenog zločina u Srebrenici i naše saučešće žrtvama tog zločina.

RSE: Kriva je onda Republika Srpska?

Stojanović: To se ne bi moglo reći jer Republika Srpska nije država, a Međunarodni sud pravde može da presuđuje samo državama. Republika Srpska nikada nije bila, kao takva, predmet spora.

Ono što se može tvrditi, po osnovu presude, je to da je odluka doneta u Štabu Ratka Mladića. Pošto je on bio vrhovni komandant Vojske Republike Srpske, onda se može preneti da je za to odgovorna Republika Srpska. Republika Srpska ima 63 opštine. U bosanskoj tužbi protiv Srbije stoji da je u svim tim opštinama izvršen zločin genocida. Sud je prihvatio da je samo u toj jednoj opštini izvršen genocid. Prema tome, optužbe da je Republika Srpska genocidna tvorevina, su nepravedne. Ako je od 63 opštine, samo u jednoj izvršen genocid, onda ne može cela Republika Srpska biti genocidna država.

RSE: A druga Rezolucija?

Stojanović: Ona je potrebna jer ima jedna stvar koja je kod Međunarodnog suda pravde prevagnula kada je oslobodio Srbiju od odgovornosti za genocid, a to je da je i u svetskom javnom mnjenju, a i u bosanskoj tužbi protiv Srbije, predstavljena stvar tako da su Srbi agresori i zločinci, a da niko drugi nije činio zločine. Mi smo nastupili pred Sudom, gde smo rekli da jeste činjenica da su srpske snage, koje su vodile rat u Bosni i Hercegovini, izvršile zločine, ali da su i svi ostali vršili zločine. Činjenica je da u Mostaru, gde je pre rata bilo 20 odsto stanovnika Srba, danas nema ni jednog Srbina, kao što ih nema ni u Stocu, Zenici ili Tuzli. Zločini su činjeni na svim stranama. Niko do sada nije osudio te zločine na način na koji bi jedna odgovorna država to morala da učini.

Mislim da bi trebalo doneti drugu Rezoluciju, koja ne treba da ima ikakve veze sa Deklaracijom o Srebrenici, u kojoj bi se osudili svi zločini počinjeni u ratu u Bosni i Hercegovini, ali takođe i izrazilo saučešće svim žrtvama tih zločina.

RSE: Dok ste bili ambasador u Holandiji, da li ste imali neki pristup Haškom tribunalu?

Stojanović: Kako da ne. Imali smo diplomatu u ambasadi koji je bio isključivo zadužen za rad Haškog tribunala, kao što smo imali diplomatu koji je bio zadužen za rad Međunarodnog krivičnog suda. Održavao sam kontakte sa Međunarodnim sudom pravde. Podrazumeva se da ambasada u zemlji gde postoje međunarodne organizacije, sarađuje i vodi poslove sa tim organizacijama.

RSE: Kako će se odvijati suđenje Karadžiću? Mislite li da će moći da bude završeno dok traje Tribunal?

Stojanović:
To će sigurno biti završeno. Ne sumnjam u to jer će sigurno Haški tribunal raditi dotle dok ne završi sva suđenja.

RSE: Pominjana je 2012. godina?

Stojanović:
Do tada će sasvim sigurno biti završeno suđenje Karadžiću. Kada, i ako, Ratko Mladić bude izručen Međunarodnom sudu pravde, suđenje će da počne. Ima različitih predloga kako da se suđenje nastavi, ako se kojim slučajem Haški tribunal ugasi pre nego što bude završeno suđenje Mladiću. Jedno od rešenja koje se predlaže je da odeljenje, koje radi po rimskom statutu, Međunarodnog krivičnog suda, čije je sedište takođe u Hagu, završi sva suđenja u vezi sa bivšom Jugoslavijom.

RSE: To znači da će, bez obzira da li tada bude postojao Haški tribunal ili ne, Mladiću biti suđeno?

Stojanović:
Sasvim sigurno.

RSE: Zorica Tomić, naš ambasador pri UNESCO, ima stan u centru Pariza za koji država plaća 7.000 evra mesečno. Da li ste kao diplomata imali prilike da čujete tako nešto?

Stojanović:
Poznavao sam lično bivšeg ambasadora pri UNESCO, Najmana. Sretao sam se sa njim u Parizu par puta i bio sam kod njega u stanu. To je bio normalan stan u Parizu, gde je živeo privatno i gde su se održavali prijemi. Bio sam i na večeri, koja je bila u našoj rezidenciji u Parizu, u božanstvenoj zgradi. Mnogo su važne te večere, ručkovi i prijemi koji se priređuju u takvim stanovima. Ambasador, pa i pri UNESCO, treba to da ima. Ne vidim da postoje prepreke da se to obavlja u rezidenciji ambasadora Srbije u Parizu, koja je božanstvena i koja ima odvojen prostor za prijeme, pošto je stan ambasadora na spratu iznad. To je sasvim normalno.
Mi imamo problem da naše pravosuđe ne radi kako treba i to je velika prepreka za jednu širu angažovanost privatnih kompanija jer nemaju garanciju....

Ono što nije normalno je to da u ovom trenutku Srbija ima odvojenog ambasadora za UNESCO u Parizu jer to može da obavlja ambasador Srbije u Parizu. Mnoge zemlje nemaju ambasadora pri UNESCO. Ni Hrvatska, ni Bosna, ni Makedonija, pa čak ni Slovenija, nemaju posebne ambasadore za UNESCO. Mislim da to nasleđe Jugoslavije danas jednostavno ne bi trebalo dalje da se poštuje jer Jugoslavija je bila velika zemlja i normalno je da je imala i posebnog ambasadora za UNESCO. Danas smo mi mala zemlja i dovoljno je da naš ambasador Srbije u Francuskoj istovremeno bude i ambasador pri UNESCO. Iz prakse znam da su ambasadori malih država u jednoj zemlji, istovremeno ambasadori više država u Evropi. Australijski ambasador u Beogradu, je i ambasador Australije za Bugarsku. Empirijski gledano, koliko je posla u vezi sa zaštitom naše baštine pri UNESCO i da li je samo zbog toga potrebno da imamo jednog čoveka koji košta ovu državu toliko velike pare, kao što košta jedan ambasador?

RSE: Koliko je za vašu rezidenciju u Hagu država plaćala?

Stojanović:
Plaća mi je bila 3.500 evra i imao sam domaćicu koja je imala platu 700 evra mesečno.

RSE: Da ste imali decu na školovanju, da li bi dobijali novac?

Stojanović:
Onda se dobija jedan deo novca, a jedan deo novca plaća ambasador iz svoje plate. Pošto se radi o državnim školama, u evropskim zemljama, koje su, za razliku od Amerike, odlične škole, nije veliki trošak plaćanja tih škola, ali diplomate dobijaju nekakav dodatak za školovanje dece. Čuo sam da je jedan ambasador dobio pare u sred evropske metropole za školovanje svog sina u privatnoj školi. To je nepotrebno jer su državne škole u tim zemljama vrlo dobre, a trošak je prilično veliki.

RSE: Šta još država plaća - šofere, kuvare?

Stojanović: Šofer ambasade vozi ambasadora. Nije šofer samo za ambasadora, nisu kola samo za ambasadora, nego su i šofer i kola pri ambasadi. Kada ambasador ide u zvaničnu posetu ili na prijem, onda ga šofer odveze jer ne može ići peške.

RSE: Postoje li diplomatski magacini, gde osoblje ambasade ima popust kada kupuje viski, cigarete, parfeme i drugo?

Stojanović: Nisu to diplomatski magacini, nego su to različite kompanije ili trgovci koji imaju licencu da prodaju diplomatskom osoblju te stvari, bez teritorijalnog poreza državi. Ti ljudi obilaze ambasade i šalju svoje kataloge. Svako u ambasadi, ko ima diplomatski status, može nešto da naruči. Oni to donesu i to se plaća bez poreza. Recimo u Holandiji, jedna kutija cigareta košta kod takvog trgovca 1,2 evra, a u trafici 4,5 evra.

RSE: Kolike su plate?

Stojanović: Plate zavise od zemlje. Neke zemlje su skuplje, a neke su manje skupe. U Parizu, Londonu ili Vašingtonu su plate ambasadora i diplomatskog osoblja veće, nego što su recimo u Holandiji, Danskoj, Belgiji i tim manjim zemljama, gde je život jeftiniji. Teško je da znate kolika je gde plata. O tome nisam vodio računa. Moja plata je bila 3.500 evra, a u Parizu je bila 5.000 evra, ali Pariz je zaista mnogo skuplji od Haga i to nije nenormalno.

RSE: Sada treba da pošaljemo 28 ekonomista po ambasadama nekih zemalja, koje su za nas interesantne. Oni bi trebali da propagiraju saradnju biznismena sa našom zemljom. Koliko je to potreban izdatak?

Stojanović: Ne mislim da je to poseban posao koji bi se sada obavljao. Oduvek je pri ambasadama, u raznim zemljama, postojao i diplomatski službenik sa zvanjem ekonomski savetnik. Nisam imao takvog čoveka u Holandiji, ali sam često puta imao potrebe da imam takvog čoveka. Onda sam, ili ja proučio pitanje, ili bih na odgovarajući način našao nekoga ko bi mi dao savet kako u nekoj situaciji treba da se postupi.

Ono što nije normalno u ovoj situaciji je to da drugo ministarstvo, Ministarstvo privrede, bude nadležno za te ekonomske diplomate. Ti ekonomski savetnici, koji su postojali i postoje pri ambasadama, su u sklopu Ministarstva spoljnih poslova jer posao diplomatije jeste održavanje saradnje sa državom u kojoj diplomatsko predstavništvo radi. Ekonomska saradnja nije izolovana saradnja, da bi sada jedan čovek mogao raditi samo ekonomsku saradnju. Naročito u razvijenim zemljama Evrope i Amerike, ekonomija je u privatnim rukama i tu ne radi država sa državom, sem kada se radi o zaključenju generalnih trgovinskih sporazuma između država. Ali to neće raditi ekonomski savetnik ambasade, već Vlade tih država.

Ekonomski savetnik ne može tamo odlaziti u privatne kompanije i završavati neke poslove jer ta kompanija hoće da radi sa nekim ko je biznismen iz te oblasti. On može da ih dovede u kontakt. Nije ekonomski savetnik, ili ministar taj koji je napravio posao sa Fiatom. To je privatni kapital i oni neće da rade sa državom. Imao sam priliku da u Americi, kao profesor, držim predavanje. Kada bih govorio o ekonomskoj saradnji, mene bi privatni biznismeni pitali - Izvinite, a ko garantuje za naša ulaganja u tim zemljama? Rekao sam država. Rekli su mi - Pustite državu, ali koja to finansijska institucija ili kompanija nama garantuje da će ti poslovi da budu izvršeni?

Mi imamo problem da naše pravosuđe ne radi kako treba i to je velika prepreka za jednu širu angažovanost privatnih kompanija jer nemaju garanciju.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG