Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Brkić: Za građane je kriza stvarna, a za vlast politička poštapalica


Miša Brkić
Urednik ekonomske rubrike u dnevnom listu „Politika“ Miša Brkić u Press klubu Radija Slobodna Evropa ocenjuje kako je skandal što je konkurs za Koridor 10 na neki način 'opstruisan' kako bi posao dobila srpska firma, te komentariše i druge skandale u javnom životu Srbije, kao što su psovke i vređanja u Skupštini.

RSE: Nije uobičajeno da u ovoj emisiji najpre krenemo sa nekim skandalima, ali prosto nam prilike u zemlji nalažu. Prvo, šta kažete na to da 1.800 funkcionera koji imaju dve funkcije, a trebalo je da se odreknu jedne od njih, u roku koji je određen za odricanje nisu to učinili?

Brkić
: Odgovor je prost: politička funkcija je i dalje najbolje zanimanje - i najunosnije zanimanje u Srbiji. I ja razumem sve ove ljude - u vreme tranzicije je najbolje raditi za državu, a ako pritom to je još i politička funkcija. To su jedini građani Srbije koji nisu osetili krizu, baš ih briga za krizu, imaju redovne plate, visoke plate stižu na vreme - i ne moraju ni o čemu da brinu. Ono što je problem za državu to su ljudi koji imaju dve funkcije u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Dakle, ako postoji ijedan takav u Srbiji, ovo nije demokratska država. To je nespojivo sa demokratskom tradicijom društvenog uređenja. Ma samo jedan da postoji, sve institucije u ovoj zemlji bi morale da se angažuju da se s time prekine, jer to daje državi demokratski legitimitet. Vi ne možete, što bi rekli sad ovi moderni klinci - po difoltu da budete i u izvršnoj i u zakonodavnoj vlasti. Nema diskusije uopšte. A video sam da takvih ima jako mnogo u Srbiji, mimo ovoga što sa na više funkcijama na različitim mesta.

Ali mene strašno intrigiraju ti koji su i u izvršnoj i u zakodovavnoj vlasti. Oni se ponašaju kao da im je to dedovina. Ništa nije problem, sve je u redu. Ima čovek koji je na pet plaćenih funkcija. Mene samo to intrigira - da li neko, pa makar bio i supermen, može dnevno da radi pet poslova - uspešno da radi pet poslova? Svako od nas može da radi pet poslova i da mrljavi, ali da bude uspešan u svih pet, pritom su četiri javni, državni poslovi... Polaže li on nekome račun? Kakvi su efekti njegovog rada? Bez obzira da li prima novac za to ili ne prima. Argument mnogih je „ja ne primam platu, ja se odričem tog novca u dobrotovorne svrhe“ - sve je to u redu, ali šta je efekat svih tih poslova na kojima oni rade?

RSE: Drugi skandal je to što se na konkurs za radove na Koridoru 10 javila i jedna hrvatska firma i jedna firma iz Srbije. Ta ponuda hrvatske firme je zadržana u pisarnici kad je stigla ovde u Beograd sve do tog dana kad joj je istekao rok za prijavu. Prema tome to je nevažeća ponuda. Iostala je kao jedini mogući kandidat srpska firma. Šta kažete na to?

Brkić: To je par ekselans skandal. To je kao kad je za ugašene kamere u vreme ubistva Zorana Đinđića na vratima Vlade Srbije bio okrivljen neki tehničar, nesrećnik, domar koji je brinuo o zgradi. I u ovom slučaju sad ćemo se zadovoljiti time što će šef pisarnice i čitavo osoblje pisarnice biti otpušteno. Lome se kola na nekome ko je nedužan u celoj stvari. Ne mogu da zamislim državu na čijoj pisarnici stoji pošta 10 dana. Ma jedan dan, 24 sata! Onda se vi legitimišete kao potpuno razvaljena država, ako sebi dozvolite takav luksuz. A očigledno nije to bilo. I sad polako ta čitava priča oko Koridora 10 i izgradnje autoputeva uopšte, infrastrukture u Srbiji dobija obrise ne samo skanadala kome će se svi smejati, ne samo korupcionaškog skandala, dobija razmere slike neuspele države, nesposobne države da dovede do kraja jedan važan posao. „Kaj, počeli smo s tom prijavom hrvatske kompanije koja je konkurisala za jedan deo izgradnje Koridora 10?“ Prvi posao koji je u Hrvatskoj završen bio je izgradnja autoputeva. To je nacionalni interes bio. U Sloveniji se to isto dogodilo.

Ne treba zaboraviti da je u Hrvatskoj kad je počela cela priča takođe izbila korupcionaška afera u koju je bio umešan Behtel, ali ta korupcionaška efar nije zaustavila strateški cilj države da se napravi mreža autoputeva prema moru, prema Srbiji, prema Sloveniji i prema Mađarskoj. I Hrvatska danas ima moderne autoputeve - ko nije bio, neka prošeta da vidi kako to izgleda. U Srbiji to ne može da su
Kad ne mogu da se dogovore na Nacionalnom savetu, onda se sazove sastanak vladajuće koalicije, na kome se nastavlja svađa unutar Vlade, među ministarstvima - ko je za šta nadležan, da li neko treba da radi jedan deo posla, drugi deo posla.
uradi 10 godina. Pre godinu, dve dana, da bi se taj posao završio, predsednik države je osnovao Nacionalni savet za infrastrukturu. I mi smo danas u situaciji da kažemo da će proći i ova godina najverovatnije, ne bih hteo da budem ptica zloslutnica, proći će i ova građevinska sezona i mi nećemo uspeti da završimo veći deo tog Koridora 10.

RSE: I niko zna šta radi taj Nacionalni savet?

Brkić: Kad ne mogu da se dogovore na Nacionalnom savetu, onda se sazove sastanak vladajuće koalicije, na kome se nastavlja svađa unutar Vlade, među ministarstvima - ko je za šta nadležan, da li neko treba da radi jedan deo posla, drugi deo posla. Priroda koalicije, ovakve kakva je, najbolje se vidi na primeru Koridora 10 - jedna potpuno zakočena Vlada koja nije sposobna da napravi planove, da isprojektuje i da gradi autoput.

Svađalačka atmosfera vlada godinama


RSE: Treći skandal je ono što se dešava u Skupštini Srbije. Ministar Dinkić je rekao poslanici Tabak da je džukela, tako ona tvrdi. On kaže da to nije tačno, da nije rekao. I, inače, lete samo psovke, uvrede i slično. Šta možete da shvatite po tome šta se tamo dešava i šta prenose televizija, radio, štampani mediji?

Brkić: Svako jutro kući čitam novine sa suprugom uz kafu i svako jutro je njeno zgražavanje nad količinom nasilja koje se dogodilo prethodnog dana, a našlo mesto u novinama. I uvek isto pitanje: „Zašto se to događa u Srbiji?“ I ja joj uvek pobnudim isti odgovor: „Pogledaj kako nam izgledaju institucije, pogledaj kako kako nam izgleda parlament, pogledaj kakvi su nam političari, kakvih nasilnika ima među njima.“ I onda nije ništa nelogično što se taj model ponašanja, taj model javnog govora prenosi na mlade, prenosi na ostalu populaciju. Kad gledate danas srpski parlament, kao da se nije ništa promenilo od pre 17, 18 godina.

RSE: A možda je bilo i umivenije malo u samom parlamentu, bar za nas koji smo van toga?

Brkić:
Ali je isti rečnik, ista svađalačka atmosfera.

RSE: Ali nije boli to “alkoholičaru“, „džukelo“ i tako. Tog se ne sećam bar ja.

Brkić: Bilo je težih uvreda. Zaboravili smo ono „izdajnici“, „strani plaćenici“...

RSE: Da, to je tačno.

Brkić: Primereno vremenu sad ta retorika je ispala, ali se retorika prilagođava srpskom mentalitetu. I opet moram da se vratim
Oni, mislim na poslanike, žive van vremena. Oni ne žive u krizi. Oni o krizi govore samo kad je u pitanju političko prepucavanje, odnosno njihova želja da dobiju određeni broj simpatija budućih glasača. Za njih je kriza poštapalica u političkoj utakmici, političkoj borbi.
na ekonomiju. Dakle, zemlja je u krizi, nije samo zemlja, ceo svet je, ali i Srbija je, takođe, deo tog sveta. Da nije u svetu celom kriza nego samo u Srbiji, pa bi se lakše živelo, ali za očekivati je od predstavnika naroda u parlamentu, od ministara da se u skladu s ozbiljnošću i ponašaju. I sad se vraćam na ono čime smo počeli, kako gomilaju funkcije, kako 1.800 ljudi ima bar dve funkcije Oni, mislim na poslanike, žive van vremena. Oni ne žive u krizi. Oni o krizi govore samo kad je u pitanju političko prepucavanje, odnosno njihova želja da dobiju određeni broj simpatija budućih glasača. Za njih je kriza poštapalica u političkoj utakmici, političkoj borbi. Pogledajte svakog od tih poslanika. Hajde novinari neka naprave analizu kako oni žive, čega se oni odruču, da li se oni odriču nečega u ovo vreme. Ili bi, što se vrlo često u istoriji Srbije govorilo, trebalo da dele sudbinu građana koje je zastupaju? I da nije svađei da nije tog prostačkog rečnika, tog starogovora ili novogovora, kako god hoćete da ga nazovete, poslanici mi deluju - ima u Crnoj Gori izraz „previše su mi se užirili“.

Ne mislim samo udebljali, nego opustili, kao da je ova zemlja raj na planeti, kao da je ovde sve potaman. Kad ih slušate, vode se nekakve besmislene rasprave. Važnija je lepota ili ružnoća polemike koju oni vode među sobom, njima je važnija. I ta potreba - kad se vodila polemika da li televizijski prenos ili ne - da oni budu učesnici parlamentarne „Farme“, da se pokaže svo blato, sva ta prljavština koju oni proizvode i u kojoj se valjaju. Ponekad ima utisak kad bacim pogled na taj kanal koji prenosi skupštinsku raspravu u nozdrvama osećam smrad, ne samo da ga vidim. Nešto ne valja, nešto nije dobro, neko nastavlja od parlamenta da pravi „Farmu“, da proizvodi smeće. I vi, zapravo, kad biste sad pravili sociološku analizu tog spominjanog rialiti šoua „Farme“, ili „Velikog brata“ - parlamenta i sednica Skupštine, vi zapravo nemate nikakvu razliku - govorim o sociološkom pristupu analizi ta dva fenomena - isto je. Dakle, Srbija je i na „Farmi“, Srbija je i u paralemntu.

RSE: Dobili smo vesti i o tome da su ljudi koji zarađuju dosta i koji su podložni oporezivanju svog prihoda prijavili prihode i najviše je zaradio u prošloj godini jedan stanovnik sa Voždovca. On je kontrolor leta, on je zarađivao mesečno 20.000 eura. Je li vi znate nešto o tome?

Brkić: Pa to je eufemizam „kontrolor leta“. Ima puno ljudi u Direktoratu za civilno vazdušnu plovidbu, ima puno kontrolora leta - nije to samo jedan od njih. U pitanju je neko od rukovodilaca, pretpostavljam, čija je zarada upala u oko većini građana Srbije. U situaciji u kojoj jesmo to zaslužuje dodatnu pažnju i interesovanje, ali ja bih voleo da Srbija ima mnogo takvih poreskih obveznika koji toliko puno zarađuju i uredno plaćaju porez državi. Voleo bih da je mnogo takvih mladih ljudi. Onda bi Srbija bila privlačna zemlja. Onda bi se ljudi otimali o te poslove, a ne bi se otimali da budu poslanici ili ministri.

RSE: Dvesta miliona dolara je kredit koji uzimamo od Rusa. Rečeno je da je to podrška budžetu, jer su nam davanja, troškovi veći nego prihodi i primanja - i, usput, nema investicija. Kažu da je jako povoljan kredit od 3,5 odsto, ali da se može da se menja tokom godina, ne znamo koliko će se menjati - zavisi od LIBORA kad je dolar u pitanju.

Brkić: Na to pitanje može da vam odgovori svako od slušalaca koji sluša ovaj naš razgovor - gde je i kad je zaduživanje
Pedeset godina mi živimo na kredit, na odloženo plaćanje i stalno trošimo tuđe pare, tuđu akumulaciju. Mi nikad nismo zaradili toliko da možemo da kažemo „sad trošimo pare koje smo zaradili“. Mi smo jedno, možda je prejak izraz, lopovsko društvo - u suštini potrošačko društvo.
povoljno i dobro. Kredit uzimaju ljudi koji imaju ljudi koji imaju novca, a neće da troše gotovinu nego imaju plan da im je zgodnije da uzmu kredit pa na određeno vreme da otplaćuju - ili uzima sirotinja kojoj je dogorelo do nokata, koja ne može da više da prežive. Ali kredit se uvek uzima sa svešću kako će ga vraćati i za šta će da ga potroši - i uzima ga u krajnoj nuždi ako su okolnosti takve. Problem ruskog kredita je više u ovom drugom delu pojma - u kreditu, a ne u ruskom, kad je Srbija u pitanju, zato što mi ceo svoj život živimo na kredit, mislim na državu i na građane koje je država na to naučila. Mi se stalno zadužujemo i mi stalno trošimo tuđe pare, mi kao država i mi kao građani. I jako me zabrinjava.

Mislio sam da će tranzicija biti proces u kome će država naučiti sebe i naučiti i građane, dakle da ćemo se mi naučiti kao građani da trošimo samo ono što smo zaradili, ali da moramo da zaradimo. Pedeset godina mi živimo na kredit, na odloženo plaćanje i stalno trošimo tuđe pare, tuđu akumulaciju. Mi nikad nismo zaradili toliko da možemo da kažemo „sad trošimo pare koje smo zaradili“. Mi smo jedno, možda je prejak izraz, lopovsko društvo - u suštini potrošačko društvo. Iako se svi levičari ježe na pojam potrošačkog društva, ali mi smo u pravom smislu potrošačko društvo, a najmanje društvo koje zarađuje novac. Mi stalno trošimo i živimo od danas do sutra uzimajući od nekog kredite. Setite se - od 1946. godine mi uzimamo kredite.

RSE: To je, ustvari, onda stvar našeg mentaliteta, ili šta?

Brkić: Ja mislim da da. Ja mislim da su nas političari još posle Drugog svetskog rata naučili to, usađivali nam taj DNK, taj mentalitet – „samo nas ne dirajte, evo biće para, podelićemo vam mi da dobro živite“. I ja mislim da je kriza bila idealna prilika da naši političari promene genetski kod građana Srbije.

RSE: Ali to bi, možda, i njih promenilo sa tih funkcija?

Brkić: Odlično! Pa kriza je dobra prilika da Srbija završi tranziciju, da kažemo dosta je bilo dosadašnjeg načina života, hajde da počnemo da živimo od onoga što smo stvorili.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG