Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Megalomanska ideja u spoljnoj politici


Miroslav Jovanović
Gost Press kluba RSE je Miroslav Jovanović, vanredni profesor na Katedri za istoriju Beogradskog univerziteta.


RSE: Sledećeg meseca, 20. oktobra, našu zemlju Srbiju treba da poseti Dimitrij Medvedev, predsednik Rusije, koji dolazi povodom 65 godina pobede nad fašizmom i oslobađanja Beograda. Koliko je značajna njegova poseta?

Jovanović: Ministar spoljnih poslova, Jeremić, ju je nazvao istorijskom jer je to je prva poseta predsednika Rusije Srbiji. Do sada su, barem u XX veku, to bile posete Jugoslaviji, a pre toga, kada je postojala Srbija, ruski imperatori je nisu posećivali. U tom smislu to je simbolika istorijske posete.

Ona može na više načina da se pokaže veoma značajnom, pre svega zbog, u par poslednjih godina, veoma razvijenih rusko-srpskih veza, zbog ugovora koji je potpisan 2008. godine, koji je u ruskoj javnosti ocenjen kao veoma važan. I tada se govorilo o strateškom partnerstvu Srbije i Rusije, a neki ruski ekonomski analitičari su rekli da je to strateško partnerstvo Srbije i Gasprom-a. Najavljeno je čak da bi mogao da se potpiše i nekakav protokol o strateškom partnerstvu Srbije i Rusije, što bi se uklopilo u srpsku politiku koja je zaključila dogovor o strateškom partnerstvu sa Kinom, prilikom posete predsednika Tadića. Rusija je u poslednjih dva meseca, tokom jula i avgusta, potpisala dva ugovora o strateškom partnerstvu, prvo sa Egiptom, a potom sa Mongolijom. Ako bude potpisan protokol, ili bilo koja vrsta dokumenta o strateškom partnerstvu, onda treba pažljivo pročitati sadržaj i videti međusobne obaveze. To zaista može da bude velika prekretnica ili veoma bitan događaj u savremenoj spoljnoj politici Srbije.

RSE: Da li je to bio razlog što je predsednik Tadić u Kini rekao da Srbija ima četiri stuba spoljne politike - Evropsku uniju, Ameriku, Rusiju i Kinu?

Jovanović: U srpskoj javnosti se ta izjava predsednika Tadića različito komentarisala. Za trenutak, kao istoričar, bih se zadržao na nečemu što je prethodilo.

Srbija je dosta dugo bila dezorijentisana u spoljnoj politici. Treba pohvaliti zaista agilnu spoljnu politiku u poslednjih par godina, koja pokušava da profiliše spoljno-političke prioritete Srbije. U tom pogledu, ideja da se vežete za četiri, u ovom trenutku vodeće, na ovaj ili onaj način, svetske političke ili ekonomske sile trenutka ili budućnosti, nije loša zamisao. Možda je malo preambiciozna. Ima tu njih pet, a peti su oni nesvrstani. Plašim se da potencijali Srbije ne mogu u velikoj meri da odgovore tako razuđenoj spoljnoj politici.

Ona ima i racionalnih obrazloženja. S jedne strane, Srbija ne može van okvira Evropske unije jer je potpuno okružena Evropskom unijom i za svaki naredni korak, ako želi nešto da izveze ili nešto da uveze, mora da traži dozvolu. Sve zemlje u našem okruženju su članice Evropske unije, ili teže to da budu i biće u vrlo kratkom roku. Biti ostrvo u tom evro-prostoru je zaista nepametno i prosto je nemoguće da Srbija tako profiliše svoju politiku. Ona mora da teži Evropskoj uniji.

Sa druge strane, veliko je pitanje da li će Srbija postati u neko dogledno vreme punopravna članica Evropske unije. Impulsi nisu jaki i to otvoreno treba reći. U Evropskom parlamentu se, u komisijama koje su to razmatrale, bar pre godinu-dve dana, nije ozbiljno razmišljalo o prijemu Srbije u Evropsku uniju. Ona se nije pojavljivala kao aspekt. Njihov najveći problem je bio kako da, što je moguće duže, odlože prijem Turske u Evropsku uniju, a istovremeno da se suoče sa mogućnošću da Turska postane regionalni lider, sa ogromnim ekonomskim potencijalom i sa ogromnim bliskoistočnim tržištem koji bi joj gravitirao.

Srbija mora dosta da učini za ulazak u EU


RSE: Najnovija izjava iz Evropske unije je da od stabilnosti Srbije zavisi stabilnost zapadnog Balkana. Mislim da Evropska unija uopšte nije ravnodušna da li će zapadni Balkan biti stabilan.

Jovanović:
Apsolutno se slažem sa vama ovo što sam rekao ne znači da Srbija ne može relativno brzo da uđe u Evropsku uniju jer je to stvar političke odluke, a naravno i stvar Srbije. Srbija mora dosta da učini da bi ispunila standarde da uđe u Evropsku uniju. Taj jedan stup spoljne politike je sasvim racionalan. Nema jasnih signala da će taj proces biti brz. Srbija je morala da traži neko drugo uporište zbog čitave situacije oko Kosova i Metohije i samoproglašenja nezavisnosti. Ona se oslonila na Rusiju kao spoljno-političkog partnera u odbrani teritorijalnog integriteta. To je bilo praćeno ekonomskim aranžmanima.

RSE: Mislite na to da Rusi nisu bili za uspostavljanje Kosova?

Jovanović: Nisu i podržali su spoljno-političke akcije Srbije, koje su imale izvesnog uspeha, obzirom da su to bile direktne spoljno-političke akcije protiv spoljno-političkih akcija SAD-a. To mnogi analitičari priznaju.

RSE: Da li to znači da smo mi interesna zona Rusije?

Jovanović: Prema onome što se može reći ili videti u savremenoj ruskoj politici, Srbija je ipak mala zemlja. Ruski spoljno-politički horizonti i ekonomski horizonti su mnogo širi. Mi volimo da se poredimo sa Rusijom i Amerikom. Mi se ne poredimo sa Švajcarskom, koja ima približan broj stanovnika kao mi, ili sa Bugarskom, sa manjim evropskim zemljama, nego samo sa velikim.

RSE: To je naša megalomanija?

Jovanović: Crta mentaliteta koja je megalomanska. Srbija ima oko 80.000 kvadratnih kilometara, a moskovska oblast 47.000. Srbija ima 7,5 miliona stanovnika, a moskovska oblast oko 15 miliona. Moskva je duplo veća "država" od Srbije i po privrednim potencijalima neuporedivo snažnija. Iz tog ugla posmatrano se vidi uloga Srbije. Veliko je pitanje šta Srbija može da ponudi tako jednoj velikoj državi. Isto je veliko pitanje šta Srbija može da ponudi Kini.

RSE: Šta bi bio interes Kine i Rusije?

Jovanović: Konkretan interes može da bude njihovo pozicioniranje u svetskoj politici, u međunarodnoj diplomatiji i međunarodnim odnosima. Pre samoproglašenja Kosova, 2005. godine, Rusija nije bila tako snažno prisutna na svetskoj diplomatskoj političkoj sceni. Rusija je polako ulazila kao faktor koji se pita oko Kosova, a onda je, posle samoproglašenja nezavisnosti Kosova, ona postala jedan od važnih partnera. Ona je iskoristila problem Kosova na nekoliko načina, da pojača svoju spoljno-političku ulogu u svetu, zatim da problematizuje neke stvari američke diplomatije, koja je govorila da je pitanje Kosova jedinstven i neponovljiv slučaj, dok je sovjetska diplomatija govorila da je reč o opasnom presedanu. Takođe se slažem da je to zaista opasan presedan, što je slučaj, godinu dana kasnije, sa Abhazijom i Južnom Osetijom jasno pokazao. Sada imamo vrlo neprijatnu situaciju u kojoj je Rusija veoma važan akter.

U slučaju Kine, tu je još veći nesklad nego kada je reč o Rusiji. Ona može da ima druge strateške, industrijske, tačke oko prodaje svoje tehnologije ili plasmana svoje tehnologije na evropsko tržište. Kada je reč, i o Rusiji i o Kini, kao stupovima spoljne politike, kod nas se čuje da je naš put u Evropsku uniju na prvom mestu, najvažniji spoljno-politički prioritet, a da ćemo onda u Evropskoj uniji biti prijatelji i partneri koji će pomagati, na ovaj ili onaj način, podržavati ruske i kineske pretenzije i ekonomske interese. Mislim da je to megalomanski. Ako uđemo u Evropsku uniju, mi ćemo prosto biti pod kapom spoljne politike Evropske unije. Pri tome, kada je reč o Rusiji, čitav niz istočno-evropskih zemalja ima veoma negativan stav prema Rusiji, a oni su u većoj meri mnogo snažniji od nas. Pre će zemlja poput Poljske ili Češke određivati spoljnu politiku, nego što ćemo mi moći da popravimo imidž Rusije ili Kine.


Kao Jordan i Togo


RSE: Koliko smo mi zanimljivi da može da postoji rivalstvo između Amerike i Rusije? Bajden je posetio Srbiju, a Medvedev treba da dođe. Ima li tu nadmetanja oko nas?

Jovanović: Možda smo mi samo teren na kome se oni nadmeću. Nisam baš previše ubeđen da ima nadmetanja. Priča da smo mi geostrateški važni, da se nalazimo na nekim važnim putevima i raskrsnicama, da od nas mnogo šta zavisi - su sve zablude koje smo nasledili iz prethodnog vremena. Tim zabludama je podlegao i Milošević. U Miloševićevo vreme, kontakti Srbije su bili sa ruskim komunistima. Zaključen je ugovor sa nekom državnom koju sam jedva našao na karti. Potpuno je nerealna i izopačena bila ideja o nekoj konfederaciji sa Grčkom sredinom devedesetih godina. Tu je bilo strahovitog lutanja. Sada je dobro da nam dolaze visoki strani državnici. Najavljen je dolazak predsednika Sarkozija početkom 2010. godine, pa čak i mogući susret predsednika Tadića i Obame, koji će se desiti neformalno tokom generalne skupštine UN-a, a tada može da proistekne i zvanični susret, što bi bilo fascinantno.

Američka i ruska diplomatija ovde mogu da ispituju snage. U ovom trenutku taj treći stup, SAD, ne izgleda tako prisutan, mada je Bajden dolazio u Beograd, što je za prag ovih zemalja strašno visoko. Pri tome se može reći da naša diplomatija ima izvestan peh, da je državni sekretar SAD-a Hilari Klinton, i zbog istorije devedesetih, za Srbiju simbolički vrlo nepovoljna osoba. Mislim da će ona voditi politiku koja će se razlikovati od politike devedesetih godina. Nesumnjiv je uticaj SAD-a preko njihovih diplomatskih predstavnika u Beogradu.

RSE: Mislite li da utiču na naše političke partije?

Jovanović: Utiču na unutrašnje političke prilike u Srbiji. Glas SAD-a se u Srbiji i Beogradu veoma ozbiljno sluša i tu je njihova važnost velika. Još ako to bude pojačano sa dolaskom potpredsednika Bajdena i sa mogućim susretom predsednika Tadića i Obame, tada će taj stup biti veoma osnažen. Moguće da su Amerikanci, zbog onoga što se desilo tokom potpisivanja Gasprom sporazuma, reagovali, ali je pitanje šta mi možemo SAD-u u ekonomskom pogledu da ponudimo.

RSE: Mi ne možemo ni Rusima ništa da ponudimo. Naša proizvodnja jabuka ili malina ne može da postigne 20 ili 30 miliona tona. Šta tu može da se menja?

Jovanović: Ovo što se desilo sa diplomatijom je ipak pozitivan pomak u odnosu na prethodni period. Problem sa Srbijom i srpskim društvom je taj što je realna situacija u kojoj se Srbija nalazi mnogo lošija nego povoljna diplomatska slika, koju smo u ovom trenutku uspeli da popravimo u odnosu na vreme Miloševića. Srbija ima čitav niz mnogo važnijih problema, nego da ima takve političke sukobe kakve ima.

Prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, Srbija je u proseku stara preko 40 godina, a neke opštine preko 50. To naravno može da govori da će Srba biti sve manje, ali će to za vrlo kratko vreme, za deceniju ili dve, dovesti do, za jednu privredu, pogubnih odnosa, da jedan zaposleni mora da izdržava četiri penzionera. Najmanji prag tolerancije tog odnosa je dva zaposlen na jednog penzionera. To će roditi ogroman broj problema. Otvoriće pitanje neophodne migracije radne snage u Srbiju.

Drugi nivo problema je razvijenost Srbije. Možda je najvažnije šta Srbija želi da bude. Dok vidim ideju u spoljnoj politici, koja može da bude pomalo i megalomanska i nerealna, ali se ostvaruje, ne vidim ideju šta Srbija želi da bude.

Ono što će razlikovati, prema svim pokazateljima u XXI veku, razvijenu i nerazvijenu zemlju, je pitanje izvoza. One zemlje koje žele da budu razvijene će izvoziti znanje i tehnologiju, a nerazvijeni će izvoziti sirovine i radnu snagu. Srbija je danas bliže zemljama koje izvoze sirovine i radnu snagu, ona nema šta da ponudi. Izvozimo gotove ljude, ali to što su ti ljudi vrlo visoko obrazovani, ne znači da mi izvozimo znanje. Imamo ogroman odliv visoko-obrazovanih ljudi. Kada se zapitamo šta je to što Srbija izvozi, dolazimo do paradoksalnih podataka da je najveći izvoznik US Steel, američka firma koja radi u Srbiji i koja je ušla u krizu kada je svetska automobilska industrija ušla u krizu. Nismo imali zamenu za to.

Treba reći da li želimo da vadimo rudu i da od toga živimo ili želimo da stvaramo. Izvoz znanja ne podrazumeva samo školovanje visoko obrazovanih, nego stvaranje takve ekonomske i društveno klime u kojoj se formiraju firme i grupacije koje izvoze znanje i tehnologije. Mi smo tu zaista krajnje nerazvijeni, kao i po čitavom nizu drugih pokazatelja - korišćenju kompjutera, po spoljno-trgovinskim bilansima. Mi spadamo u red nisko razvijenih zemalja, sa Jordanom i Togom. To je red veličine zemalja sa kojima se možemo porediti.

Ne možemo da pretendujemo čak ni da se poredimo sa Rumunijom. Rumunija ima 22 miliona stanovnika. Čim je ušla u Evropsku uniju pojavila se potreba za radnom snagom i prestale su priče kako rumunski profesori i lekari dolaze kod nas da okopavaju njive. To je možda i dobar pokazatelj zašto zemlje teže da uđu u Evropsku uniju. Plašim se čak da Srbija nije ni dobro izračunala zašto želi da uđe u Evropsku uniju. Istorija Evropske unije pokazuje da većina zemalja nije sa prevelikim elanom, entuzijazmom i oduševljenjem ulazila u tu zajednicu, nego iz čistog računa. Vreme je pokazalo da su svi imali pravo jer su sve zemlje koje su ušle u Evropsku uniju doživele najmanje ekonomski prosparitet ili ekonomski procvat. Morale su da prihvate određene standarde.

Srbija mora da izračuna šta joj i koliko donosi to članstvo i da to jasno pokaže.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG