Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Medicinski fakultet trebalo da reaguje


Milena Jauković

Pomoćnik direktora Urgentnog centra KC Srbije, Milena Jauković, za Press klub RSE između ostalog komentariše događaj kada je hirurg KC i ujedno profesor fakulteta dobio od pacijentkinje 300 eura za operaciju

RSE: Neko se „našalio“ i objavio da je u Kliničkom centru podmetnuta bomba. Šta se desilo?

Jauković: Strašno je što se neko „našalio“. Da li se šalio ili ne, to je jako ozbiljno i govori o nama. Javnosti je poznato da je zaista neko to dojavio i imali smo vanrednu situaciju, neuobičajenu. Mislim da je u nekim svetskim razmerama jedinstven slučaj da se neko na taj način „šali“.

RSE: Šta to znači za pacijente, lekare i z drugo osoblje?

Jauković:
Najblaže rečeno to je jedna jako ozbiljna situacija. Imamo vrlo teške pacijente, pogotovo u Urgentnom centru, koji su prikovani za krevet, koji su na aparatima, koji ne mogu na vlastitim nogama da odu i da se sklone. To su vrlo teški pacijenti, ili slomljenih nogu, koji se ne mogu pomaći. To je jako komplikovano i složeno. Pri tome je vro važno u takvim situacijama smiriti te pacijente, koji su svesni svoje situacije. Ima i onih koji nisu svesni, koji su u komi, za koje mi odgovaramo. Imamo i one koji su svesni, a koji ne mogu da mrdnu jer su recimo paralizovani. To je jedna panična situacija, jako neprijatna, za pacijente bezizlazna.

Što se tiče lekara i sestara, onaj ko u tom trenutku nema potrebe tu da bude, može da izađe, ali oni koji su dežurni, moraju da ostanu. Bilo je i onih koji su se tu zadesili i kojima je bilo vreme da idu kući jer se to dogodilo u vreme izmene smena, ali nisu otišli, iako su mogli, razumevajuća i shvatajući koliko je ozbiljna situacija. U datom trenutku angažovani su svi koji su bili potrebni da se anagažuju i policija sa psima tragačima.

Igranje sa takvim stvarima je strašno, a s druge strane strašno je i reagovanje ljudi, koji su se na to navikli i ne shvataju ozbiljnost takve situacije.
Priličnu konfuziju prave građani, možda zato što su se na neki način navikli da toga kod nas ima dosta. Za poslednjih godinu-dve smo imali dosta lažnih najava ubacivanja bombi, i u Sudu više puta. To je jako ozbiljno i govori o jednom mentalnom stanju nacije, koje je zabrinjavajuće. Igranje sa takvim stvarima je strašno, a s druge strane strašno je i reagovanje ljudi, koji su se na to navikli i ne shvataju ozbiljnost takve situacije. Kada se nešto dojavi, morate da se ponašate kao da je stvarno, kao da bomba postoji. U slučaju da zaista postoji, može da eksplodira i morate sve da se uradi da spasite ljude.

RSE: Da li je brzo došla policija?

Jauković: Svi su došli brzo. Policija kod nas stanuje. Ona je kod nas prisutna kontinuirano. Imamo policijsku ekipu koja se smenjuje i imaju svoju kabinu jer u Urgentnom centru uvek ima nemilih događaja, uvek ima tuča, povređivanja. Oni se nalaze na hitnom prijemu jer dolaze i pijani pacijenti. Imamo potrebu da oni budu tu. Komunikacija je dobra i imamo mogućnost da nam dođe bilo koja kriminalistička ili saobraćajna policija.

RSE: Zar nemate neki detektor? Kada bi neko uneo bombu, detektor bi odmah reagovao i dao znak da je bomba unesena.

Jauković: Klinički centar uopšte, a i Urgentni centar, je građen po sistemu lavirinta. Tako je izgrađen da ima mnogo hodnika i soba, mnogi su se izgubili kada su dolazili u posetu. To je bivša zgrada VMA, koju je vojska napustila pre 20 i nešto godina. U perspektivi je izgradnja novog Kliničkog centra i drugačija je namena. Sada, kakav je, to je teško izvodljivo jer imamo odsta ulaza, a svi su otvoreni.

Imamo i hitni prijem. Tu može da dođe svako i ne možete nekoga, ko je u pokretnim kolicima hitne pomoći i povređen, odmah da šaljete na detektor. Imali smo nedavno slučaj da je u Poliklinici Kliničkog centra, suprug jedne zaposlene osobe, pucao i ubio je. Tada smo razgovarali o tome da li je moguće u Urgentni centar uvesti detektor za otkrivanje oružja. Kada neko to hoće da uradi, postoje razne mogućnosti. Imamo dobro obezbeđenje koje se nalazi na svim ulazima. Oni kontrolišu situaciju, ali uvek može neko da se provuče. Zaključavamo vrata u određeno vreme. Dovoljan je nemar od jedne osobe da ne zaključa vrata, pa da se nešto tako dogodi.

Dekanat morao da se oglasi


RSE: Vaš hirurg je tražio i dobio od pacijentkinje 300 eura da bi je operisao. Ona je bila socijalno osigurana. Lekar je i profesor na fakultetu. Vi ste odmah reagovali, ali se fakultet nije oglasio.

Jauković: Osoba ne može da se deli, pa ni ja ne mogu da se delim. Imam svoje ime i prezime i ovo govorim u funkciji Milane Jauković, lekara, građanina i pacijenta. Zameram Medicinskom fakultetu. Direktor Kliničkog centra je tim povodom rekao sve što misli i što treba da se radi.
Mislim da je to jako ozbiljno, da je to greška i da je neoprostivo što Medicinski fakultet nije reagovao jer to nije prvi profesor koji je uhapšen, neki su već krivično osuđeni i odgovaraju, neki su u zatvoru.

Mislim da je to jako ozbiljno, da je to greška i da je neoprostivo što Medicinski fakultet nije reagovao jer to nije prvi profesor koji je uhapšen, neki su već krivično osuđeni i odgovaraju, neki su u zatvoru. To je već treći profesor Univerziteta za relativno kratko vreme. Obzirom da se radi o pedagozima i ljudima koji treba da budu uzor studentima, mislim da je vreme da se prozove Medicinski fakultet. To je ipak ustanova. U Hrvatskoj su fakulteti na tapetu. Ne kažem da treba da budu na tapetu, ali trebalo bi neko da se oglasi i kaže da nam je neprijatno i žao, da se izvini javnosti što ima i takvih, da znamo da li je suspendovan sa te funkcije, pošto su to dve plate. Dekanat je morao da se oglasi.

RSE: Toga je bilo i ranije?

Jauković: Toga je bilo verovatno uvek od kada postoji medicina, ali je ranije to bilo strogo zabranjeno, pa je bilo sporadično, ali sada je to skoro masovna pojava. Za naše uslove i za ono što se propagira i kako se o tome govori, mnogo je više toga, nego se o tome govori.

Nisam iznenađena jer i do mene kao građanina dolaze te informacije. Mogu samo personalno da budem iznenađena ako čujem da je to recimo uradio neko koga znam. Lekari nisu iznenađeni. Još uvek to na licu ne mogu da prepoznam, ili zaista u mom neposrednom okruženju toga nema, ali generalno toga ima. Mislim da se društvo nedovoljno orijentisalo na iskorenjivanje korupcije u zdravstvu i ne na pravi način.

Svinjski grip mač sa dve oštrice

RSE: Da li ste čuli za dilove između lekara i apotekara?

Jauković: To sam čula, ali niko od mojih prijatelja to nije doživeo. Protiv sam toga, to je strašno, to je amoralno i kažnjivo. Mislim da bi se i to moglo kontrolisati.

RSE:
Na svim mestima su nas upozoravali da sada, kada počinje školska godina đacima, kada počinju fakulteti i hladnije vreme, da će od meksičkog gripa da oboli sve više ljudi. Imate li neku informaciju o tome i da li je to tačno? U suštini to je jedna vrsta gripe, slična onoj koju smo svi preležali proteklih godina, i nije ništa specijalno?

Jauković: To je mač sa dve oštrice. S jedne strane je tačno da je to moguće da se dogodi, ali s druge strane reagovaću kao svaki građanin i reći da je sve moguće i da mnogo što-šta diriguju farmaceutske industrije. Na nama je da se čuvamo. Ne bih volela da zakačim bilo kakav grip. Bolje je da mislimo o tome i da se čuvamo.

O donacijama

RSE: Koliko god država odvajala za zdravstvo, zdravstvo i dalje hramlje. Vi ste poznati po tome što se ne libite ni malo da tražite da neko donira one stvari koje su potrebne vašim bolesnicima.

Jauković: Sutra se menjaju prozori na odeljenju radiološke dijagnostike, tačnije na skeneru. Moram da se zahvalim firmi Euro Bar i Srbo Export iz Obrenovca. Oni menjaju prozore. U ovoj situaciji, koja je objektivno krizna, veoma sam zahvalna što je neko i u tom trenutku rešio da pomogne.

RSE:
Kako dolazite do kontakata?

Jauković: Nekada je to reklama na televiziji, zapišem broj telefona i pozovem. Predstavim se i pitam ih da li bi hteli da pomognu. Uvek kažem šta nam konkretno treba.

Meni je potrebno jako mnogo vremena da nabrajam šta je sve urađeno jer ima oko 200 donatora iz cele Srbije i to su sve privrednici koji su pomagali, bez obzira na stanje u privredi.
Pare ne tražim jer kao lekar ne volim da uzimam pare, iako bi u normalnim okolnostima bilo prirodno da neko stavi pare na žiro račun. Složenost u Kliničkom centru je ta što postoji samo jedan žiro-račun za toliko prilika. Kada je nešto namenski dato, mora namenski da se realizuje. Previše dugo traje dok dođe do realizacije tog novca.

Imala sam jedno loše iskustvo. U pitanju je bila jedna naša državna firma koja je uplatila 80.000 dinara za određene stvari. Prošlo je 10 meseci dok se to nije realizovalo, ali mislim da sam 25 puta zvala da proveravam šta je sa tim novcem. Pošto je državna firma bila u pitanju, da bi nam poklonili određene stvari, morali bi da raspišu tender. S jedne strane je tender, a s druge strane realizacija novca i to sve ne ide tako brzo kao što bih želela.

Meni je potrebno jako mnogo vremena da nabrajam šta je sve urađeno jer ima oko 200 donatora iz cele Srbije i to su sve privrednici koji su pomagali, bez obzira na stanje u privredi. To su elementarne stvari za bolnicu koje su potrebne pacijentima - krevet, dušek, posteljina, peškir, pokrivač, ćebe, noćni sto, pod, prozor, vrata, kvaka, zid, slika, klima, televizor, krečenje…

RSE: Da li vam neko kaže hvala?

Jauković: Kažu mi hvala zaposleni, koji su svesni toga i najbolje znaju u kojim uslovima su živeli. Svesni su i građani i pacijenti koji su više puta dolazili kod nas. Dobila sam zahvalnicu od osoblja, koje se nalaze na previše mesta u Urgentnom centru i to se vidi na sve strane. Malo mi je i neprijatno zbog toga, ali je direktor Urgentnog centra zahvalnicu stavio tako da svako može da je vidi. Radi se o preko milion i 200.000 eura donacije za Urgentni centar, koje sam realizovala sama.
XS
SM
MD
LG