Dostupni linkovi

Vanredna vijest

U Srbiji bi bilo problema i bez globalne krize


Milan Ćulibrk u razgovoru sa Milicom Lučić Čavić
Srbija se pokazala kao zemlja koja godinama troši mnogo više nego što je to realno moguće. To je jedan od uzroka zbog čega je srpska privreda već godinama suočena sa problemima, kaže u Press klubu RSE Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik magazina Ekonomist.

RSE: U Beograd su stigli predstavnici MMF-a i ostaju oko nedelju dana. Šta očekujete od njihove posete?

Ćulibrk: Ovo je jedna redovna revizija aranžmana, da se vidi da li je sprovedeno ono što je u međuvremenu dogovoreno u okviru dvo-godišnjeg stand-by aranžmana. Jedna od obaveza Vlade Srbije bila je da pripremi Zakon o fiskalnoj odgovornosti, što je za Srbiju veoma bitno, jer se pokazala kao zemlja koja godinama troši mnogo više nego što je to realno moguće. To je jedan od uzroka zbog čega je srpska privreda već godinama suočena sa problemima. Verujem da bi bilo problema čak i da nije bilo globalne krize. Uz to će se definisati i kako će se usklađivati plate i penzije nakon isteka aranžmana sa MMF-om, na proleće naredne godine. Imamo i najave da će jedan od predstavnika Vlade Srbije, ministar Dinkić, tražiti od MMF-a da se plate i penzije odmrznu već od ove jeseni, što će biti verovatno jedna od najtežih tački pregovora sa MMF-om.

RSE: Postoji li manjak u budžetu?

Svaki dug je jako opasan jer taj dug mora kad tad da se vrati sa odgovarajućom kamatom. Na kraju se to sve prevali na poreske obveznike, da bi oni taj dodatni teret isplatili.
Ćulibrk:
Apsolutno. Ove godine planirani prihodi budžeta su 660 milijardi dinara. Do kraja juna, prikupljena je samo 301 milijarda. Tim tempom, uz onaj planirani manjak od oko 106 milijardi dinara, pojavio bi se dodatni manjak od još 60 milijardi dinara. Takav deficit Srbija ne može da finansira, a to bi bio deficit samo u budžetu Srbije. Ukoliko bi se dodali i manjkovi koji se formiraju i na drugim nivoima, počev od Vojvodine i lokalnih samouprava, pa do fondova obaveznog socijalnog osiguranja, onda bi taj manjak preskočio dve milijarde evra. Takav deficit sigurno Srbija ne može da podnese. Zbog toga će morati da dođe i do nekih dodatnih redukcija, ili da se na neki način povećaju prihodi dodatnim zaduživanjem države. Svaki dug je jako opasan jer taj dug mora kad tad da se vrati sa odgovarajućom kamatom. Na kraju se to sve prevali na poreske obveznike, da bi oni taj dodatni teret isplatili. Jednog dana bi moralo da usledi povećanje poreza. To je onaj nepovoljni scenario u kojem se Srbija nalazi.

RSE: Kako je došlo do tog manjka?

Ćulibrk: Prilikom koncipiranja budžeta za ovu godinu, precenjeni su potencijali srpske ekonomije. Računalo se da će privredni rast biti veći, da će naplata poreza biti bolja. Sada je već sasvim jasno da to neće biti moguće. To je bilo jasno još prilikom prethodne posete MMF-a i zato su predstavnici Fonda odobrili Srbiji mogućnost da ove godine ukupni deficit u javnom sektoru bude 4,8 odsto bruto domaćeg proizvoda, umesto planirana četiri procenta. Tih 0,8 odsto povećanja budžetskog deficita je zapravo posledica, ne dodatnog povećanja troškova i rashoda, nego smanjenog priliva novca u budžet.

Svaki međunarodni kredit se slavi kao uspeh


RSE: Kakva vrsta redukcije je potrebna?

Ćulibrk: Neki troškovi će očito morati da se smanje. Plašim se da će se dogoditi ono što se uvek do sada događalo, da će se smanjiti investiciona potrošnja, da se neće dirati tekuća potrošnja. To je ono što Srbiji namiče omču oko vrata. Kada god imate mogućnost da birate, vi nikada ne zadirete tamo gde je najbolnije, a to je tekuća potrošnja. Uvek smanjujete potrošnju na taj način što odmažete investiciji, iako su investicije ono što je Srbiji neophodno. Učešće investicije u bruto domaćem proizvodu iz godine u godinu pada, a to je pretpostavka nekog bržeg privrednog oporavka, to je pretpostavka promene privredne strukture Srbije, to je uslov za privlačenje novih direktnih stranih investicija.

Niko neće doći u zemlju u kojoj vozovi voze prosečnom brzinom od 30 kilometara na sat, u kojoj ne možete, ukoliko skrenete sa koridora 10, da vozite brže od 40 kilometara na sat, da prevozite svoju robu, proizvode i sluge. Jednostavno, neke pretpostavke moraju biti ispunjene, a Srbija, kada se nalazi u situaciji da bira, ona uvek ide linijom manjeg otpora i uvek se povlađuje onim ljudima koji žive od budžeta, zarad investicija, zarad nekog budućeg razvoja, što je pretpostavka i za brži oporavak privrede, a samim tim i za poboljšanje životnog standarda stanovništva.

RSE: To bi moglo da znači da će se gradnja mostova i puteva, koja je u toku, možda zaustaviti?

Ono što se finansira iz budžeta, definitivno će kasniti, i definitivno za to, izgleda, neće biti para.
Ćulibrk:
Nešto od toga sigurno, s tim što se većina tih projekata finansira iz kredita, tako da će to ići nekim svojim tokom. Ono što se finansira iz budžeta, definitivno će kasniti, i definitivno za to, izgleda, neće biti para.

RSE: Mlađan Dinkić je vrlo optimistično najavio odmrzavanje plata i penzija, i to pre roka o kojem bi se diskutovalo sa MMF-om. Predlaže da penzioneri, koji imaju manje od 30.000 dinara, prime jednokratnu pomoć od 5.000 dinara. Šta znači gašenje požara sa 5.000 dinara?

Ćulibrk: Mislim da to nije realna opcija i to iz dva razloga. Para za povećanje plata u javnom sektoru definitivno nema. Ukoliko bi se odlučili za tu opciju, država bi morala definitivno da se zaduži. Po nekim računicama za poslednji kvartal, ukoliko bi to povećanje bilo nekih četiri do pet posto, trebalo bi dodatnih preko četiri milijarde dinara. Onda bi naredne godine na to trebalo dodati 16 milijardi. Radilo bi se o 20 milijardi dinara ili oko 200 miliona evra. Država bi taj novac morala da pozajmi. Po onome kakva je sada situacija na tržištu, da bi se zadužila za toliko, država bi morala da plati kamate između 12 i 13 posto. To je dodatnih 25 miliona evra.

Jednog dana to se mora vratiti. Svaki međunarodni kredit koji se ugovori, ovde se slavi kao neverovatan uspeh. Kao da je to poklon koji nikada neće niko morati da vrati. To će morati da vrate buduće generacije, svi zaposleni u ovoj državi. Svaki novi dug nosi sa sobom i kamatu, koja mora da se plati.
Ne bi bio problem da taj novac ide za investicije, za poboljšanje poslova, za privređivanje koje će privući nove investicije, koje će privući nove ulagače, koje će otvoriti nove fabrike, nova radna mesta. Problem je što će taj novac završiti u potrošnji. Neće niko moći da ga vrati, pogotovo ne ovakvim tempom. Srbija sada ne spada u visoko zadužene zemlje. Ukoliko nastavi ovim tempom, već za godinu-dve dana će preći tu crvenu liniju i biće u opasnosti, jako teško će uspevati da servisira svoj spoljni dug.

Udvaranje biračkom telu


RSE: Političari hoće vrlo često da ponude nešto slatko narodu jer se bliže izbori. Mislite li da je ovo jedan od predizbornih aspekata čitavog problema?

Predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda sa predstavnicima Vlade Srbije tokom pregovora 17. maja 2010. Foto: Vesna Anđić
Ćulibrk:
Tu priču nikako ne treba isključiti iz vida. Svi podaci, ukoliko se pođe unazad 10 godina, a tako je bilo i tokom 90-tih godina, govore da se uoči svakih izbora naglo povećavaju plate u javnom sektoru i penzije. Uoči poslednjih pet-šest turnusa izbornih ciklusa, ispostavilo se da je svaki predizborni kvartal prouzrokovao rast javne potrošnje u Srbiji, za pet-šest procentnih poena bruto domaćeg proizvoda, nego što je to uobičajeno, nego u periodima kada nema izbora. Plašim se da će se nešto slično desiti i naredne godine. Ističe dvogodišnji aranžman sa MMF-om na proleće 2011. godine. Neće biti spoljnog finansijskog policajca koji nadgleda javne finansije u Srbiji. Ispostavilo se da ova Vlada nije u stanju da se odupre takvim pritiscima. Čak je bilo situacija da su pojedini ministri sami najavljivali takva povećanja bez ikakvog razloga, bez ikakvih štrajkova u javnom sektoru, bez ikakvih protesta.

Što se tiče obećane ponude da bi mogle biti povećane plate u javnom sektoru, a da to ne bude praćeno povećanjem penzija, nego nekom jednokratnom pomoći od 5.000 dinara za penzionere sa mesečnim primanjima ispod 30.000 dinara, mislim da to ne bi bilo ni fer. Ukoliko povećate plate zaposlenim u javnom sektoru, nemate zakonski osnov po kome bi mogli da držite zamrznute penzije. Oni teže žive nego zaposleni u javnom sektoru. Ovo je bukvalno udvaranje jednom delu biračkog tela i pokušaj da se oni na neki način podmažu za sledeće izbore.

RSE: Od 1. septembra poskupljuje gotovo sva prehrana, ono što svaka porodica troši svakodnevno. Pre mesec-dva se govorilo da smo mi mnogo bolje prošli u ovoj krizi koja ja uhvatila ceo svet, nego svi drugi, a evo sada dolazimo na to da ljudi, koji su siromašni, a puno ih ima, neće moći ni da se prehrane?

Ključni problem u Srbiji je što se više od 50 odsto prosečnih zarada troši na ishranu. Sve je bilo na neki način u redu dok su cene hrane mirovale.
Ćulibrk:
Ključni problem u Srbiji je što se više od 50 odsto prosečnih zarada troši na ishranu. Sve je bilo na neki način u redu dok su cene hrane mirovale. Sada je loša poljoprivredna godina, loši su uslovi, cene su enormno skočile. Jako je zanimljivo da u poslednjih nekoliko meseci dolazimo do toga da opšti nivo cena, inflacija, počinje da dobija drugu tendenciju, tendenciju rasta. Godišnje stope rasta cena sve su veće i veće. Do pre mesec dva bila je situacija potpuno obrnuta. Čak je inflacija bila nekoliko meseci za redom ispod donjeg koridora koji je bio projektovan za ovu godinu od šest odsto. Sada smo preskočili donji koridor i polako se približavamo ka toj sredini, s tim što ćemo biti sve bliže tom gornjem delu koridora. To Srbiju razlikuje od mnogih zemalja u okruženju.

Stopa inflacije u Hrvatskoj na godišnjem nivou je jedan odsto. Obaranju te inflacije pridoneo je pad cene poljoprivrednih proizvoda. Mi u Srbiji imamo obrnutu situaciju. U Srbiji prošle godine inflacija je za srpske prilike bila relativno skromna, ali za međunarodne prilike bila je visoka, sedam do osam puta veća nego u bilo kojoj drugoj zemlji EU jer su tamo bili prisutni deflacioni pritisci zbog recesije. Jako je smanjena tražnja za svim proizvodima. Onda su se počeli trgovci i proizvođači utrkivati u obaranju cena ne bi li zadržali kupce. Ovde toga nije bilo. Ovde niste mogli da vidite bilo kakvo pojeftinjenje. Ovde ste mogli samo da vidite mirovanje cena, a sada one počinju da bivaju sve više i više. Na kraju će to dodatno opteretiti stanovništvo. Problem je i u tome što je Srbija u međuvremenu postala i zemlja sa najnižom prosečnom platom izraženom u evrima u celom regionu. Mnogo su sada manje plate u evrima nego u Bosni i Hercegovini, iako je situacija pre godinu i pol dana bila obrnuta.

U najboljoj situaciji oni koji imaju keš


RSE: Za sirotinju je bitno da ima hleba i mleka. Na žalost, to im je pretežno u ishrani jer nemaju para za neke skuplje proizvode. Hleb ne poskupljuje mnogo, ali onaj koji ima mala primanja, to će se itekako osetiti u domaćinstvu. Zašto hleb poskupljuje? I dalje su pune državne robne rezerve pšenice.

Žetva pšenice - ilustrativna fotografija
Ćulibrk:
Kada je počela žetva, cene pšenice u tom momentu u Srbiji bila je jako mala i iznosila je 10 dinara za kilogram. Država je pokušala da otkupi potrebne količine za robne rezerve i ponudila je nešto višu cenu od oko 12 dinara za kilogram. U međuvremenu se ispostavilo da je rod pšenice podbacio u čitavom svetu. Rusija je zabranila izvoz pšenice. Desilo se to da je na berzi u Novom Sadu, pre dve nedelje, cena pšenice skočila na 16 dinara po kilogramu. Malo je verovatno da će država sa cenom od 12 dinara uspeti bilo šta da otkupi, ako je cena na tržištu 16 dinara. Proizvođači čekaju i dalji rast cena i ustručavaju se da prodaju. Čak i ukoliko bi država sada povećala svoju ponudu na 16 dinara po kilogramu, pitanje je da li bi ona uspela da otkupi dovoljne količine za robne rezerve. U rezervama od pošle godine nema dovoljno pšenice da bi se na dugi rok nešto učinilo. Moramo biti svesni da je tržište takvo i da ono reaguje na osnovu ponude i tražnje i da su cene pšenice zaista skočile. Niko ne spominje u kakvoj je situaciji osnovni poljoprivredni proizvođač, onaj koji proizvodi pšenicu. Njima je cena dugo godina mirovala. Oni su poslovali na ivici rentabiliteta, možda čak i sa gubicima. Tu se postavlja i pitanje kakvu politiku država vodi sa svojim cenama i subvencijama.

RSE: U svakoj situaciji postoji neko ko kupi kajmak. Ko, po Vašem mišljenju, u ovoj našoj situaciji kupi kajmak?

Ćulibrk: Sada su u najboljoj situaciji ubedljivo oni koji imaju keš, ali takvih je u Srbiji malo, zbog činjenice da su se pre nego što je izbila globalna kriza mnogi preigrali. Dok je tržište raslo, dok su cene i na berzi rasle iz dana u dan, mnogi su se zaduživali da bi kupovali sve što se kupiti moglo. Situacija se preokrenula. Sada su cene na tržištu toliko pale, da pojedina preduzeća, koja su se kupovala za 100.000 evra, sada ne bi mogla da se prodaju ni za 25.000 ili 30.000 evra. Problem je što oni to nisu kupovali sopstvenim novcem. Oni su se zaduživali. Privatni sektor se u inostranstvu, za relativno kratko vreme, od dve-tri godine, zadužio za više od 10 milijardi evra. Ti krediti dospevaju za naplatu.

Jedino što je Srbiju spaslo od nekih većih deviznih problema, iako je kurs u međuvremenu jako porastao, je to što je postignut sporazum sa bankama koje posluju u Srbiji sa stranim kapitalom, da one ne povlače onaj novac koji se ovde naplati po osnovi ranije odobrenih kredita, nego da ga ponovo plasiraju unutar Srbije. Da nije toga, problemi bi bili još veći. Da nije toga, onda bi pritisak na devizni kurs bio još veći jer bi se taj novac izvlačio iz Srbije. Onda bi imali još manju ponudu deviza i još veću potrebu za kupovinom deviza. Kurs bi i bio veći nego što je trenutno.

*****
Mogao bi vas interesovati i ovaj tekst:
Nastavlja se talas poskupljenja

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG