Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Orbović: Srbija je u ozbiljnim socijalnim problemima


Ljubisav Orbović, Foto: Vesna Anđić
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, u kojem ima oko 500.000 članova, u Press klubu Radija Slobodna Evropa kaže, uz ostalo, kako Srbija skoro nema industriju, brojne firme su uništene, privatizacija propala, a izgubljeno je više od pola miliona radnih mesta.

RSE: Imam podatak da redovne plate isplaćuje manje od 18 odsto poslodavaca svojim zaposlenim, a da 150.000 radnika dobija minimalnu zaradu.

ORBOVIĆ
: U Srbiji evidentno ima velikih problema. To istraživanje je radila Unija poslodavaca, koja se oslonila na svoje članove, na mala i srednja preduzeća. Po našim podacima, a mislim da su vrlo tačni, u Srbiji, od svih zaposlenih, oko 160.000 ljudi redovno ne prima platu, plata im kasni najmanje mesec dana ili više, a preko 110.000 ljudi ima platu koja je na nivou minimalne zarade, ili ispod te minimalne zarade. Kada se tome doda da u Srbiji ima 800.000 nezaposlenih i 1,5 milion penzionera, koji imaju problema, onda je reč o jednom velikom nezadovoljstvu i ozbiljnim socijalnim problemima u Srbiji. Treba dodati i podatak da je oko milion ljudi na granici siromaštva.

RSE: Koliki je minimalni dohodak u Srbiji?

ORBOVIĆ: Minimalna zarada se određuje prema satu i iznosi 90 dinara za sat. Manja je od jednog evra. Poslodavci nisu hteli da prihvate naš predlog, a tražili smo da minimalna zarada bude 100 dinara. Socijalno-ekonomski savet to nije prihvatio konsenzusom. Vlada je to presekla jer ima ovlašćenja da sama donese odluku i odlučila je da minimalna zarada bude 90 dinara, za prethodnih šest meseci, a za narednih šest meseci bi trebala da se donese odluka.

RSE: Mnogi ljudi koji važe za uspešne biznismene su kupili preduzeća koja su nekada bila državna, od kojih su živeli čitavi gradovi. Pokazalo se da su oni loši vlasnici i da se tu ništa pozitivno nije odigralo.

ORBOVIĆ
: Problem je Zakon o privatizaciji, kao i način na koji se odvijala privatizacija. Možda i Zakon nije toliko kriv, koliko sam način privatizacije i to kome su se sve te firme prodavale. Od one prve ideje, da će privatizacija biti transparentna i da će se tražiti strateški partneri koji će pokrenuti proizvodnje, nije bilo ništa. Kada se videlo da privatizacija neće ići na najbolji način i da se neće brzo uraditi, onda su te firme prodavane onim ljudima koji imaju novca. Kupovali su ih ljudi koji, niti imaju znanja, niti interesovanja, niti sposobnosti, niti ideje.

RSE: Šta je bio njihov motiv?

ORBOVIĆ: Njihov motiv je bio da operu novac koji imaju. Drugi motiv je bio da iz tih firmi iscrpe jedan legalni novac, a u svim tim firmama, koliki god da su bili u problemi, imali su dosta sredstava da se radi. Onda je postojala jedna vrlo jednostavna šema. Vlasnici, čim su ušle u firme, zaduživali su ih i stavljali u hipoteke, uzimali kredite. Te kredite i sva sredstva iz firmi su iscrpeli preko svojih kćerka firmi. Firma koja broji 1.000 ili više hiljada radnika posluje sa ogromnim gubicima, a druga firma, koja sarađuje sa njima, koja ima istog vlasnika, posluje sa ogromnom dobiti. Tako su firme uništavane. Prvo se ne plaća dobavljačima, zatim se ne daju državi doprinosi i porezi, a na kraju se ne plaćaju radnicima plate.
Uništene su firme gde je bilo zaposleno i više hiljada ljudi. To je taj model. Kada su vlasnici obezbedili svoja sredstva, više im ništa nije bilo bitno. Postoji i model da se firme kupuju samo da bi se uništile tako što se izvrši prenamena zemljišta. Nakon propadanja firmi, zemljište je prodato i korišćeno za izgradnju.


Raskinuto 25 posto ugovora


RSE: To podleže krivičnom gonjenju. Zar to niko ne prijavljuje nadležnim organima?

ORBOVIĆ
: Naš sindikat dobija veliki broj prijava, pa su, ili pokrenuti sudski postupci, ili je to dato Agenciji za privatizaciju ili Ministarstvu ekonomije ili SUP-u. Svim nadležnim organima su dostavljeni dokazi. Kao posledica toga, raskinuto je oko 25 posto kupoprodajnih ugovara, ali niko nije odgovarao za to. Uništene su firme gde je bilo zaposleno i više hiljada ljudi. To je taj model. Kada su vlasnici obezbedili svoja sredstva, više im ništa nije bilo bitno. Postoji i model da se firme kupuju samo da bi se uništile tako što se izvrši prenamena zemljišta. Nakon propadanja firmi, zemljište je prodato i korišćeno za izgradnju. Radnici Nitexa su uspeli da raskinu kupoprodajni ugovor, štrajkujući devet meseci, a kupljena je fabrika samo da bi se izvršila prenamena zemljišta, a ne da bi dalje radila.

RSE: Da li tako razgovarate i sa ljudima iz Vlade?

ORBOVIĆ: Razgovaramo, pa i dosta otvorenije, na konkretnim primerima, slučajevima. Sa konkretnim ljudima se u tim firmama vode razgovori. Iz ministarstava i Vlade nam govore da na tome rade. Tako je sa ovom, ali i sa prethodnim vladama. Na kraju priče - ništa. To ništa ostane, ljudi izgube snagu i volju. Na kraju, kada se sve uništi i kada dođe do raskida ugovora, firma je propala i ne možete da je povratite.

RSE: Ljudi ništa ne mogu da dobiju?

ORBOVIĆ: To su neke mala sredstva, ali to nije suština. Niko ovde ne traži da dobije hiljade evra pa da ne radi. Ljudi hoće da radi i da adekvatno zarađuje, da imaju obezbeđen posao. To je suština. Na ovaj način mi smo izgubili u prethodnom periodu preko 600.000 radnih mesta.

RSE: Da li to znači da je naša industrija propala?

ORBOVIĆ: Izuzev par pozitivnih firmi, koje su uspele da se održe, zahvaljujući sposobnosti rukovodstava u tim firmama, mi skoro nemamo industriju. Kompletna privreda Srbije je doživela jedan totalni krah, bez obzira na granu privredu. Čak i tamo gde smo se uvek ponosili, a to je poljoprivreda i prehrambena industrija, gde smo bili vrlo kvalitetni, kao zemlja žitnica, koja može da proizvede i izveze ogromnu količinu
Smatramo da se nabavke, koje vrši javna služba kod nas, tendere koji se raspisuju, moraju dati firmama iz Srbije ili da imaju neku privilegiju. Sada se u Srbiji rade četiri mosta preko dve najveće reke, koja nisu rađena 40 godina. Jedan je rekonstrukcija Gazele, a tri mosta su nova. Niti jednu rekonstrukciju ne radi naša firma.
hrane, imamo ozbiljnih problema.

Ostavljamo dugove deci


RSE: Šta predlažete Vladi?

ORBOVIĆ
: Trebala bi da postoji neka institucionalna forma vođenja razgovora, a to je Socijalno-ekonomski savet, koji uglavnom ne radi. Čim dođe do prvih ozbiljnijih sukoba, ili stavova gde smo mi malo čvršći u tom delu, gde dođe do nekih ozbiljnih problema, gde ne možemo popustiti, onda Socijalno-ekonomski savet prestaje da radi. Tako Socijalno-ekonomski savet gubi smisao. Oni ne žele da učestvuju u svemu tome i to je jedan veliki problem. Svi ti ostali kontakti, a ne kažem da ih nema, su pitanje parcijalnog problema i kako ga rešiti u tom momentu. Kada je počela privatizacija, tražili smo da postoji radnička participacija u okviru privatizacije, da to ništa nije strašno, da mi ne govorimo o socijalizmu, da ne govorimo o radničkim savetima. Radnička participacija je poznata u svetu kao posebna, dodatna motivacija radnika da učestvuju u svemu tome. Tražili smo da se vrši stroga kontrola kome se firme daju. Ukazivali smo blagovremeno ko su ljudi koji učestvuju na tenderima, u aukcijama, koji kupuju firme, da to nisu ljudi koji imaju kapacitete da bi mogli da ostvare to što se govori u tom delu. Ukazivali smo šta je to što bi bilo korisno za srpsku privredu, gde bi moglo da se pomogne, koje su to subvencije koje država mora uraditi. Smatramo da se nabavke, koje vrši javna služba kod nas, tendere koji se raspisuju, moraju dati firmama iz Srbije ili da imaju neku privilegiju. Sada se u Srbiji rade četiri mosta preko dve najveće reke, koja nisu rađena 40 godina. Jedan je rekonstrukcija Gazele, a tri mosta su nova. Niti jednu rekonstrukciju ne radi naša firma.

RSE: Naši radnici neće biti angažovani?

ORBOVIĆ: Bit će kao pod-izvođači. Zna se ko onda uzima u tom slučaju kajmak. Posle toga dobijate licencu i kada konkurišete na sledeće tendere u svetu, naše građevinarstvo može da kaže koji most su radili. Mi to ne možemo da kažemo. Dolaze drugi i njihovi stručnjaci to rade, oni uzimaju najveću dobit, a mi kao građani to finansiramo. Dodatno se dobijaju krediti i našu decu zadužujemo da vraćaju te pare. Javne nabavke, koje vrši policija, vojska, zdravstvo, mogu da zaposle veliki deo naše tekstilne industrije. Najveći uvoz je u tekstilnoj industriji. Naša kompletna tekstila industrija, koja nije bila mala, je u fazi propadanja.

RSE: Šta je razlog?

ORBOVIĆ: To je vrlo teško reći. Ne mogu to da dokažem, ali svi navode da su u pitanju lični interesi.

RSE: Korejci su kupili Juru, preduzeće koje obećava da će dobro raditi. Država je toj firmi platila, za svakog radnika koji je ta firma zaposlila, 4.500 evra. U slučaju da se raskine saradnja, Korejci bi morali da vrate taj novac. Kako to tumačite?

ORBOVIĆ: Kada smo uspeli da uništimo sve što smo imali, sada postoji ozbiljan problem šta da se radi. Sada više nema ideja, niti mogućnosti. Ljudi koji su radili u određenim firmama, koji su imali znanja i iskustva, su otišli, a drugi ljudi nisu pripremljeni. Mi smo postali zemlja bez ikakvih ideja. Sada nam je vrlo bitno da bilo ko dođe. Zavisni smo od toga da li će neko doći i dati mogućnost da se nešto proizvede i stvori u ovoj zemlji. Tako je bilo sa Fiatom. Sada je Jura u pitanju. U Nišu se govori o 8.000 evra po zaposlenom. Cenimo i poštujemo kada se otvori svako radno mesto, ali zašto smo onda ugasili ovolika radna mesta? Zašto i dan danas uništavamo radna mesta? Zašto se i dan danas u firmama u Srbiji dnevno redovno otpušta oko 400-500 ljudi? Pre krize je ta cifra bila oko 230 ljudi.

RSE: Od čega će oni da žive?

ORBOVIĆ: U Srbiji se vrlo teško živi i zato prete socijalni nemiri i protesti. U društvu je veliko nezadovoljstvo. Imate To je ponižavajuće. Ova zemlja i ovaj narod to ne zaslužuju.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG