Dostupni linkovi

Treba se boriti protiv osećanja bespomoćnosti


Jelena Vlajković

Jelena Vlajković, psihološkinja, profesorica Univerziteta, pisac knjige Životne krize - prevencije i prevazilaženja, u Press klubu Radija Slobodna Evropa između ostalog govori o mentalnoj higijeni i savetuje kako preživeti krizu.

RSE: Vaša druga knjiga je sada u štampi. Kako se zove?

Vlajković: Knjiga se zove Od žrtve do preživelog, psihološka pomoć u nesrećama.

RSE: Sada se nalazimo u jednoj potpuno posebnoj situaciji. Iako imamo već neka iskustva iz Miloševićevog perioda, iz devedesetih godina, ovo vreme je dramatičnije jer je ceo svet zahvaćen krizom. Kako preživeti krizu a ostati psihički čitav?

Vlajković: Niste mogli da mi postavite teže pitanje. Ako malo pogledamo po svetskoj literaturi, onoj koja se bavi ovom temom, videćemo da postoje potpuno oprečni stavovi. Po nekim psiholozima, preživljena kriza razvija otpornost za buduće krize, dok druga grupa autora smatra da ljudi koji prežive period krize postaju osetljiviji na sve naredne krize koje dolaze. Mi smo u vreme Miloševića preživeli jednu veliku krizu i većina nas seća se svega onoga što se tada dešavalo - praznih prodavnica, lošeg prevoza, nedostatka lekova, jednog osećanja potpune bespomoćnosti i plate od dve marke. Nesporno je da smo preživeli i da smo verovali da nam se to više nikada neće dogoditi.

Kada malo razmislimo pitamo se - šta nam je tada pomagalo da preživimo celu tu situaciju? To je postojanje Miloševića i jedne ličnosti na koju je mogla da se projektuje sva naša ljutnja i bes. Mogli smo u toj situaciji da imenujemo jednog krivca i verovali smo da će njegovim odlaskom sa političke scene cela ta agonija i kriza prestati. Mislim da niko ne može da ospori da je ovo društvo krenulo ka nekom boljitku. Zbog svih turbulencija na političkoj sceni, očigledno je da se to odvijalo previše sporo. Svet se od 2000. do 2009. godine razvijao. Mi smo išli po jednoj šemi, koja je vrlo česta u situacijama krize, a to je jedan korak napred, dva koraka nazad. Reforme u mnogim oblastima javnog života nisu napravljene. Nas je ova kriza dočekala sa nedovoljno oporavljenom privredom, sa nedovoljno izgrađenim institucijama i dočekala nas je mnogo ranjivijim i mnogo slabijim nego smo to očekivali.


Postoji još jedan faktor koji nije beznačajan, a to je sindrom izneverenih nadanja. Većina građana Srbije je verovala da će posle 2000. godine i promenom vlasti doći do boljitka. Vidimo da do tog velikog boljitka nije došlo i da se neki modeli vlasti ponavljaju
.
Postoji još jedan faktor koji nije beznačajan, a to je sindrom izneverenih nadanja. Većina građana Srbije je verovala da će posle 2000. godine i promenom vlasti doći do boljitka. Vidimo da do tog velikog boljitka nije došlo i da se neki modeli vlasti ponavljaju, kao što je stvaranje partijske države. Tu postoji mnogo tumaranja i ljudi više ne vide svetlo na kraju tunela, koje su mogli da naziru tih devedesetih godina kada smo bili u prethodnoj krizi.


RSE: I to sve nezavisno od trenutne svetske krize.

Vlajković: Naravno. Svetska kriza je došla da još više ruinira te krhke građevine koje smo tokom ovih godina napravili. Tu mislim na demokratske institucije, na započete reforme u prosveti, započete reforme u ekonomskoj sferi. Svet se najverovatnije ovih godina trajanja krize neće razvijati, ali oni su dostigli određeni nivo razvoja, za razliku od nas. U ovoj situaciji će se uništiti i te krhke građevine koje su napravljene.

RSE: Obzirom da ste predavali predmet koji se zove mentalna higijena - koju mentalnu higijenu sada da primenimo ako se osećamo izgubljeno?

Vlajković: Jednu od prvih reakcija koju primećujem i kod ljudi koji me okružuju je neverica. Ljudi ne veruju da će se tako nešto dogoditi. To je jedna normalna reakcija i ljudi ne žele da se suoče sa neprijatnom realnošću, ljudi nisu verovali da će doći do raspada zajedničke države, do krvoprolića. To je jedna normalna reakcija.

Ljutnja i bes mogu da dovedu do trenutnog olakšanja, ali oni ne mogu da reše situaciju.
Druga reakcija koja se javlja u trenutku kada realnost više ne može da se potiskuje i negira je ljutnja i javlja se bes. Potrebno je da vlast bude veoma mudra i da mere koje preduzima, preduzima obazrivo i delikatno jer može da dođe do izliva velike ljutnje i velikog besa. Ljutnja i bes mogu da dovedu do trenutnog olakšanja, ali oni ne mogu da reše situaciju.

Veoma je važno da se svi potrudimo u ovim stanjima krize da sačuvamo naše mentalno zdravlje, da ne upadnemo u osećanje bespomoćnosti jer to osećanje bespomoćnosti ruši mentalno zdravlje. Kada imamo utisak i osećanje da ništa ne možemo da uradimo, da smo potpuno prepušteni sudbini koja se, eto, opet poigrava sa nama, to je prva stepenica ka beznadežnosti i depresivnosti, stepenica ka ruiniranju mentalnog zdravlja. Protiv tog osećanja bespomoćnosti treba se boriti jer ono čak nije ni realno, ni u najtežim životnim situacijama. I u najtežim životnim situacijama ljudi mogu nešto da učine.



Savetujem ljudima u ovoj situaciji da naprave u svojoj glavi listu prioriteta - šta je važno da sačuvaju u ovim mesecima, možda i godinama koje dolaze.
Savetujem ljudima u ovoj situaciji da naprave u svojoj glavi listu prioriteta - šta je važno da sačuvaju u ovim mesecima, možda i godinama koje dolaze. Postoje resursi koji su nam izuzetno značajni, a to je, pre svega, sopstveno fizičko i mentalno zdravlje, mentalno zdravlje najbližih članova, da sačuvamo porodicu, da sačuvamo neki sistem vrednosti jer život ne postoji samo u krizi. Postoji život i nakon krize. Ako napravimo te prioritete, pronalazimo i te resurse kojima bi smo mogli da ih zadovoljimo i ostvarimo te prioritete.


RSE: Mnogi ljudi su već izgubili posao. Mnogi će ga izgubiti. Mislim da je najteže onima koji imaju 40-50 godina, koji znaju da više nemaju nikakvu šansu da, kada prođe kriza, ponovo dobiju neki posao. Šta njima preporučujete? Kada je bio pri kraju Miloševićev režim, rekli ste mi da ako izgubite posao na Univerzitetu idete u kuvarice.

Vlajković: To sam stvarno tada i mislila jer sam bila 15 godina mlađa. Pre 15 godina, da sam bila oterana sa Univerziteta, što je u jednom trenutku postojalo kao mogućnost, shvatila sam da to nije nikakva tragedija i nigde nije zapisano da moram da budem profesor Univerziteta. Ako ste dovoljno mladi i zdravi, ne postoji teška životna situacija koju ne možete da prevaziđete i da se snađete. Potpuno je druga stvar ako imate dosta godina i ako ste fizički nemoćni. Tada bi država trebala o tim ljudima da se pobrine. Veoma negativno sam ocenila ideju da se oporezuju primanja veća od 12.000, što je potpuno apsurdno jer 12.000 je suma koja nije dovoljna ni za goli opstanak. Ugrožene kategorije treba sačuvati. Svi ljudi treba da pogledaju šta je ono što mogu da rade u nekoj situaciji. Postoje neki poslovi koji mogu i u tim godinama da se rade.

RSE: Postoje i sezonski radovi, kao branje kukuruza ili višanja. Da li biste i vi prihvatili da idete da berete višnje?

Vlajković: Naravno da bih prihvatila. Tih teških godina sam dosta radila u različitim programima psihološke podrške izbeglicama. Tada sam videla da su žene spremnije da prihvate poslove koji su daleko ispod njihovih kvalifikacija, za razliku od muškaraca koji su živeli u izbeglištvu i koji nisu bili spremni da to prihvate. Žene sa fakultetskim diplomama su prale tuđe prozore, čuvale decu, prodavale kokice na ulicama ne bi li preživele.

RSE: Napisali ste u svojoj prvoj knjizi da su krize istovremeno i rizik i šansa. Da li je moguće da se smanji rizik, a da se pojača šansa? Koja unutrašnja snaga vam treba da to uradite?

Niko nas tokom vaspitanja i tokom odrastanja ne uči da su krize normalne tokom života. Mislim na neke intimne krize koje svi doživljavamo i gubitke koje doživljavamo. Niko nas ne priprema za ekonomske krize, iako i to predstavlja jedan bitan i izmenjen način života.
Vlajković:
Teško, ali vrlo značajno pitanje. Postoje različiti koncepti u psihologiji kojima se to objašnjava. Postoje strukture ličnosti, a ta struktura ličnosti se stvara tokom vaspitanja i života, koje na teškoće reaguje na taj način što te teškoće doživljava kao šansu, ulažu veći napor i uspevaju da izađu kao pobednici iz takve situacije. Niko nas tokom vaspitanja i tokom odrastanja ne uči da su krize normalne tokom života. Mislim na neke intimne krize koje svi doživljavamo i gubitke koje doživljavamo. Niko nas ne priprema za ekonomske krize, iako i to predstavlja jedan bitan i izmenjen način života. U ekonomskoj krizi moramo se odreći mnogih stvari koje nam život čine lepšim. Ali tada se pokazuje da uspevaju oni ljudi koji imaju neke unutrašnje resurse. Dolazi nam proljeće, postoje šetnje po parkovima, postoje šetnje pored reke, postoje konačno ljudi sa kojima volimo da se družimo, postoje knjige koje treba da pročitamo, postoje unutrašnji resursi, tako da svaka, pa i najveća kriza, može da se doživi kao izazov.

RSE: Kako procenjujete ovo što je Vlada uradila - odriče se kafe, preteranog telefoniranja mobilnim telefonima, vožnje kolima koji pripadaju instituciji u kojoj rade, a traži od najsiromašnijih, ili od nižih srednjih slojeva, da plaćaju porez i da se odriču svega?

Vlajković: Takve izjave ljudi iz vrha vlasti smatram kao pokušaj da se zamažu oči narodu. Niko ne pominje da smo mi napravili jednu partijsku državu od 2000. godine i da su ministarstva i državni aparat prepun ljudi koje su dovodile različite stranke kada su dolazile na vlast, kada su se stvarale koalicije i da sada niko tu ne sme da napravi nikakvu reformu da ne bi ugrozio različite koalicione sporazume.

Prema tome, to odricanje od kafa, to da će da se manje putuje - su korisne stvari, ali bilo bi još korisnije da saznamo gde su otišle pare od privatizacija velikih sistema koje su se odvijale tokom proteklih godina, da konačno ove godine makar vidimo kako izgleda završi račun države, kada ga već nismo videli prethodnih godina i da se konačno one afere koje povremeno nalazimo na stranicama novina, gde se pokazuju ogromne sume koje su dobili članovi upravnih odbora, direktori državnih preduzeća i tako dalje, okončaju na jedna pravni način, a ne samo da budu zataškane.

Mislim da je ovo šansa i za ovu vlast da napravi jedan drugačiji način rukovođenja zemljom, da napravi jedan savez sa građanima. Ovako kako je vlast krenula, teško da će moći da se napravi partnerstvo i savez sa građanima.


RSE: Mislite li da su oni osetili ogromno nezadovoljstvo u narodu?

Vlajković: Mislim da jesu i da se zbog toga poslednjih dana govori da će se odustati od tog solidarnog procenta od šest posto poreza, ali mislim da će se građani, pošto je to bilo previše očigledno, čak i onim najsiromašniji, oporezovati na jedna drugačiji, manje vidljiv način.
XS
SM
MD
LG