Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Boarov: Srbija treba da stvori sistem za još veća zaduživanja


Dimitrije Boarov
Srbija sve više u Evropi ima imidž budžetske države, a to znači da se radi isključivo sa državom i da se samo na državi može zaraditi, kaže za Press klub RSE Dimitrije Boarov, novinar lista Vreme.

RSE: Spoljni dug Srbije iznosi oko 23 milijarde evra. Industrija nam umire već dugo vremena. Nezaposlenost stagnira ili raste, nikako ne opada, a ljudi iz vlasti su veliki optimisti. Najavljuju i brži izlazak iz krize i brži oporavak. Šta kao znalac na to kažete?

BOAROV: Ne bih to spojio kao ključne tačke opšte slike. I dalje smatram da spoljni dug, za jednu zemlju od osam miliona potrošača, nije preterano veliki, pogotovo na znatan iznos deviznih rezervi. Moje je mišljenje da Srbija treba da stvori sistem koji će joj omogućiti da se zaduži još više. Druge nema, pošto čekanje neke domaće akumulacije veoma usporava bilo kakvu perspektivu da se u dogledno vreme dokopamo neke zelene grane. Srbija bi morala da poradi na nekom svom kreditnom kapacitetu, a to bi značilo da stabilizuje jedan relativno visok tempo rasta – najmanje od dva, tri ili četiri posto godišnje, da bi mogla još da se zaduži. To je jedino rešenje.

RSE: Kako bi se vraćali ti dugovi? Stalno se spominje da će ih deca i unuci vraćati.

BOAROV: Pa neka vraćaju deca i unuci. Ako se ne zadužimo više, onda ćemo ići veoma sporo. To je kao u fizici. Ekonomija ima svoje gvozdene zakonitosti. Ne možete iz jedne iscrpljene i siromašne zemlje izvući dovoljno akumulacije za neki ubrzani razvoj. Ova generacija, kojoj na žalost i ja pripadam, je na kraju snaga. Mi posle 20-30 godina raznih kriza, ne možemo više da se stežemo. Pojednostavljeno rečeno, kada ste veoma siromašni, morate razvoj graditi na tuđim sredstvima. Da bi dobili ta tuđa sredstva, morate stvoriti jedan dosta čvrst sistem i otvoriti određene perspektive investitorima. Onda možete da kalkulišete koliko još možete da se zadužite. Od tog sistema i od te perspektive, investitori će izvesti svoju sopstvenu računicu, pa ako oni počnu da ulažu veće pare, onda postoji pretpostavka jer to znači da oni veruju da se ti krediti mogu servisirati u budućnosti. Naravno, te kredite će vraćati naša deca i unuci.

RSE: Te 23 milijarde duga se nisu odrazile na nekom boljem ili bržem industrijskom razvoju. Nama je industrija gotovo mrtva.

BOAROV: To jeste jedan veliki problem, ali je istovremeno i jedan kompleksan problem, problem identiteta srpske privrede u budućnosti. Industrija danas učestvuje u formiranju bruto društvenog proizvoda (BDP) oko 15 odsto. To je sa gledišta jedne evropske ekonomije vrlo malo. U većini evropskih zemalja, industrija ipak ima znatno veći udeo u formiranju BDP-a. Treba pogledati realnosti u oči. Srbija nema pretpostavke da preko industrijske proizvodnje vrlo brzo stigne na neku evropsku strukturu stvaralaca BDP-a. Zbog toga bi trebalo, a to se ne čini, vratiti se poljoprivredi, mada poljoprivreda nije dovoljno atraktivna za ulaganja, kao što je industrija. Smatram da arogantan odnos prema poljoprivredi, u ime toga da treba re-industrijalizovati Srbiju, neće doneti dobre rezultate. Vlada bi ipak morala pragmatično da prestane sa procesom smanjenja agrarnog budžeta i zavaravanja seljaštva. Samo na taj način ona može ubrzati jednu drugu značajnu stvar, a to je povećanje učešća izvozno orjentisane privrede u strukturi BDP-a. Podržavam napore Vlade Srbije da nekim krupnim potezima, naprimer saradnjom sa Fiatom, po prilično visoku cenu za poreske obveznike, ubrza re-industrijalizaciju. Pri tome treba voditi računa da je iskorišćenost industrijskih kapaciteta u celoj Evropi, u poslednjih 20 godina, značajno pala, da Evropa ima neiskorišćenih industrijskih potencijala.

Očajnički pokušaj ili isplativo ulaganje?


RSE: Da li je to zbog Kine i Indije, koje su preuzele veliki deo industrijske proizvodnje?

Ako pogledate malo preciznije italijansku situaciju, videćete da projekat Fiat još ni u samoj Italiji nije u dovoljnoj meri verifikovan i prilično je neizvestan. Ako stavite sve pare na jednu kartu, a ona se, ne daj Bože, izjalovi, onda ste napravili veliku stratešku grešku.
BOAROV
: Jeste, ali i zbog toga što Evropa, u dovoljnoj meri, nije mogla da prati transfer kapitala u Kinu, Brazil i Indiju. Za transferom kapitala uvek ide pumpa koja vuče i domicilnu industrijsku proizvodnju. Mislim da su tu Amerikanci iskoristili svoje ogromne rezerve i svoj rejting, te da mogu neograničeno da se zadužuju. Evropa nije u dovoljnoj meri, izuzev možda Nemačke, iskoristila ogromnu tražnju koja je generirana u velikim azijskim zemljama i u Brazilu. Evropska industrija ima viškove kapaciteta i nije spremna u velikoj meri da baš sve industrijske kapacitete dislocira na istok Evrope. U tom smislu, naš prostor je ograničen. Mi držimo palčeve projektu Fiat Srbija, ali, ako pogledate malo preciznije italijansku situaciju, videćete da taj projekt još ni u samoj Italiji nije u dovoljnoj meri verifikovan i prilično je neizvestan. Ako stavite sve pare na jednu kartu, a ona se, ne daj Bože, izjalovi, onda ste napravili veliku stratešku grešku. Prečice u industrijalizaciji, kada je u pitanju Srbija, mislim da su rizične i da nisu potpuno izvesne.

RSE: U želji da privučemo investitore, koji očigledno nisu baš suviše zainteresovani, pogotovo za green field investicije, koje nama trebaju, mi činimo nešto što mi laički izgleda potpuno besmisleno. Plaćamo za naše radnike koje će te firme da zaposle. Juri smo platili 4.500 evra po radniku, a drugoj firmi treba da platimo 10.000 evra po radniku. Da li to postoji još negde u svetu?

Radnici u Fiatovoj fabrici u Kragujevcu, 14. mart 2010. Foto: Branko Vučković
BOAROV
: Koliko znam, većina zemalja koje se bore za green field investicije i za značajne strane investicije, obično ulažu ono što je mrtav kapital u te projekte, kao podršku stranim investitorima. To su zemljište i infrastrukturni priključci. Dosta su retki takvi primeri u svetu, ili makar ne znam ni jedan drugi takav slučaj, sem izvesnih poreskih olakšica, koje se mogu karakterisati kao nekakvo likvidno stimulisanje, da se direktno investitoru odobravaju likvidna sredstva za otvaranje radnih mesta. S jedne strane bismo to mogli nazvati očajničkim pokušajem Vlade Srbije da u regione Srbije, koji pate od najviše stope nezaposlenosti, privuče investitore, kada već nisu dovoljno atraktivni uslovi za njih, dajući im živ novac za otvaranje radnih mesta, a računajući da će oni tako stabilizovati te fabrike svojim znanjima i pozicijama, da će te fabrike imati jedan održiv razvoj. Na veoma dug rok, to će biti isplativo ulaganje.
Ne znamo kakve garancije ti investitori, kada već dobiju ta budžetska sredstva za otvaranje novih radnih mesta, daju Vladi Srbije? Može se dogoditi da oni s tim novcem podignu neke firme, a kroz godinu-dve dana kažu da su sve probali, ali da nema dovoljno tražnje za tim proizvodima, da su promašili i da napuštaju posao. U takvom slučaju bi ovo bio jedan oblik akontirane socijalne pomoći na godinu-dve dana. Bilo bi važno videti da li ti investitori, koji dobijaju takvu keš podršku Vlade Srbije, daju određene dugoročne garancije da će te fabrike raditi, da će ih uključiti u svoje planove razvoja i slično, ili je reč o tome da su oni prihvatili određene obaveze, pod uslovom da se u Srbiji pojavi veliki projekt FIAT Srbija. U oba slučaja je reč o snadbevačima automobilske industrije, pa ako se glavni projekt izjalovi, oni će dobiti izgovor da kažu da nisu mali sreće.

Kafanska zemlja


RSE: Novi guverner treba da stupi na dužnost, a Radovan Jelašić, koji je po meni naš najbolji guverner od II svetskog rata, odlazi. Mislite li da ćemo osetiti, kao država Srbija, što je jedan dobar guverner otišao iz nje?

Teorija je odavno utvrdila da inflacija nikada ne dolazi autobusom ili iz inostranstva, nego da je ona uvek fenomen koji proizvodi izvršna vlast.
BOAROV
: To nije jednostavno pitanje. Delim Vaše dobro mišljenje o guverneru Jelašiću i mislim da je šteta da čovek, koji se dokazao kao dobar administrator jedne velike institucije, odlazi iz institucije koja vodi makro-ekonomsku politiku u Srbiji. Zabrinjava više to što Vlada računa da će u narednom razdoblju imati u Narodnoj banci nešto poslušnijeg partnera. Uvek je opasno kada kreator novca, čuvar njegove vrednosti i institucija koja svojim merama može da suzbije inflaciju, počne da radi zajedno sa izvršnom vlašću, koja je po pravilu kreator inflacije. Teorija je odavno utvrdila da inflacija nikada ne dolazi autobusom ili iz inostranstva, nego da je ona uvek fenomen koji proizvodi izvršna vlast. U tom smislu se plašim da posle Jelašića ne dođemo u situaciju da utvrdimo da je Narodna banka sada institucija koja je deo izvršne vlasti, a kao deo izvršne vlasti ona ne može ostvariti svoje funkcije koje bi nužno morale biti nezavisne od onih koji troše novac.

RSE: Kod đaka, koji su završili osmogodišnju školu i koji žele da upišu srednju školu, najpoželjnije zanimanje je kuvar. Kako to tumačite?

BOAROV: Srbija je kafanska zemlja. Ne znam ni jednu državu u svetu koja ima toliko kafana i restorana. To je valjda u vezi sa nekim srpskim snom da se poveže glavna zabava sa profitom. Taj detalj je zaista zanimljiv, mada zanimanju kuvara ništa nemam da prigovorim. Mislim da je to zanimanje isto kao i profesor filozofije. Mnogo bi gore bilo kada bi pogledali strukturu upisanih studenata i kada bi utvrdili da je fantastičan porast raznovrsnih fakulteta, najčešće privatnih, koji školuju đake da budu menadžeri, preduzetnici, da se bave marketingom, komercijalom. To mi liči na fenomen koji prati parazitska društva, parazitske privrede, koje žive na spoljnoj pomoći i donacijama, koje se bave samo preraspodelom postojećeg novca, koje se bave potrošnjom. To je opasno u Srbiji. Srbija sve više u Evropi ima imidž budžetske države, a to znači da se radi isključivo sa državom i da se samo na državi može zaraditi. Dužnost te države je da obezbedi negde novac, da bi se ti poslovi mogli odvijati. Taj parazitski mentalitet je veoma opasan, pogotovo kada zameni stvaralaštvo, kao elementarnu ljudsku delatnost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG