Dostupni linkovi

Gost ovonedeljnog Press kluba je Dimitrije Boarov, poznati srpski ekonomski novinar i publicista.

RSE: Ministar inostranih poslova, Vuk Jeremić, izjavio je da ako bi Srbija trebalo da bira između Kosova i Evrope, izabrala bi Kosovo. Šta to po Vama znači?

Boarov: Nadam se da je to samo jedna taktička izjava jer sam protiv takvog stava. Nemam dovoljno informacija šta se zapravo događa u tim tajnim pregovorima o severnom Kosovu, Bosni i celom zapadnom Balkanu, o čemu se zapravo pregovora u vezi konsolidacije granica Srbije, u traganju za jednom dugoročnom stabilizacijom, o osnovnim državnim pitanjima, o pitanjima integriteta. Ali takvu izjavu, bez obzira što je ona oslonjena na trenutni Ustav Srbije, smatram taktičkom izjavom. Mislim da je takav stav, sam po sebi, štetan za Srbiju i da bi narod u Srbiji trebalo pripremati za neki oblik prihvatanja realnosti, koja se u poslednjoj deceniji dogodila. Ali, to je moj privatni stav i država ima pravo i da taktizira.

RSE: Šarić i ostala mafija su jedna od glavnih tema, i u medijima i u privatnim razgovorima građana, od kada smo videli slike sa Tatarskog brda, tih vila i onoga što ima unutra. Da li ste, kao Novosađanin, nekada bili na Tatarskom brdu i da li ste to videli?

Boarov:
Živim u Novom Sadu 62 godine i prolazim pored tog naselja, koje je na jednom bregu, ali nikada tamo nisam bio. To je bila zona na kojoj je bilo zabranjena bilo kakva izgradnja. Tamo sada ima oko 400 kuća, što izbeglica, što onih koji su zauzeli zemljište, ne hajući za lokalne i zakonske zabrane. Nisam nikada video to naselje.

Tu je tolerisana gradnja pod izgovorom da ljudi, koji su izbegli iz Bosne i Hrvatske, moraju negde nešto skrpiti. Veoma brzo je to zgrabilo ovo društvo, koje je na razne načine, pre svega ratnom i kriminalnom pljačkom, došlo do krupnog kapitala. Čujem da ima izvanredno luksuznih vila i mnogo kičeraja, koji gotovo uvek prati takav luksuz.

RSE: S obzirom da su mafijaši oprali ogroman novac, nekoliko milijardi evra, Uprava za sprečavanje pranja novca dala je samo jedan odgovor, na 1.769 zahteva za proveru, koje im je uputila Agencija za privatizaciju. To znači da je jedna državna institucija aljkavo radila posao.

Boarov: Ta institucija je svakako kriva. Još u vreme zamene nemačkih maraka u evro i u vreme donošenja Zakona o privatizaciji, posle oktobarskih promena 2000. godine, srpsko demokratsko rukovodstvo je gotovo javno reklo da se neće ispitivati poreklo kapitala. Tadašnja politika može se na izvestan način shvatiti kao iznuđena, kao jedna očajnička politika.

Ne treba zaboraviti da je Srbija iz Miloševićevog razdoblja izašla potpuno devastirana, bez truna kapitala. Jedna politika koja bi se mogla opravdavati
Kriza je i u svetu ostavila trajne posledice. Ni svet ne može biti isti posle krize i ne može se razvijati po starim modelima razvoja...
izvesnim očajanjem i potrebom da se privuče kapital, bez ikakvih provera i bez ikakve kontrole, da bi se ljudi zaposlili i da ne bi ostali gladni, je verovatno u dobroj meri vezivala ruke i takvim institucijama. To je ona stara balkanska logika da i ti kriminalci moraju negde uložiti te pare, pa bolje kod nas, nego na nekom drugom mestu, a kada se stabilizujemo, kada dođu normalne prilike, onda ćemo najdrastičnije slučajeve izneti na svetlo dana i korigovati takvu politiku.

Može se diskutovati o moralnosti takve politike, ali ono što je prilikom takvih strateških odluka opasno, to je da kada se uspostave određena nakaradna pravila u cirkulaciji kapitala i njegovom odnosu sa državom, onda je to veoma teško lečiti i izlečiti.

RSE: Kada je Elektroprivreda tražila povećanje plata svojim zaposlenim, bili ste na neki način kritičar toga. Smatrali ste da nije trenutak i da nema osnova. Sada imamo poskupljenje struje, i to za 11 odsto u proseku za građane, i nešto manje za privredu. Imamo i poskupljenje goriva, pretplate za kablovsku televiziju, za telefon, a plate i penzije su zamrznute. Mislite li da ćemo mi tek sada kao građani osetiti krizu?

Boarov: Kriza mora da se plati. Ono što se izbeglo u samom vrhu krize, prošle godine, to sada dolazi na naplatu. Problem Srbije je gotovo filozofski. Postoji jedna tradicija pokušaja da ništa što se događa u realnom životu ne bi smelo da izmeni postojeći poredak stvari. U tim zahtevima, da se povećaju plate, da se održi standard javnog sektora i tako dalje, vidim pokušaj da se kriza tretira samo kao jedan tekući poremećaj, posle koga sve može da se vratiti na stare odnose.

Kriza je i u svetu ostavila trajne posledice. Ni svet ne može biti isti posle krize i ne može se razvijati po starim modelima razvoja, pa tako ni Srbija ne može vratiti stare odnose u materijalnoj sferi koji su bili pre krize.

Moraju se pronalaziti nova rešenja. Mora se pronaći novi model razvojne politike jer očigledno onaj, koji je funkcionisao čitavih deset godina u Srbiji, posle starog socijalizma, u vreme Đinđićeve, pa Koštuničine Vlade, neće moći dalje funkcionisati, bez obzira što se ne može reći da je u Srbiji tranzicija okončana i da smo prošli najgore. I u fazi reformisanja infrastrukture sistema, kritikovao sam taj pokušaj Elektroprivrede i Vlade Srbije, koja je tu sekundirala, da se iza leđa MMF-a umiri jedno značajno javno preduzeće sa dosta jakim sindikatom i jakim uticajem nekih opozicionih stranaka u tom preduzeću.

Smatram da je takav gest srušio jedan značajan deo ekonomskog programa Vlade Srbije, koji je definisan sa MMF-om i da je u krajnjoj konsekvenciji to jedan pokušaj da se zadrže stari kvaliteti i u platama. Javni sektor je u poslednjih pola veka bukvalno bio privilegovan u Srbiji i zbog toga je toliko neefikasan.

RSE: Rekli ste da bi predsednik naše Vlade morao da bude agresivniji političar.

Boarov: To sam izjavio u jednom čisto političkom kontekstu jer je vladajuća koalicija krenula u jednom dosta rizičnom pravcu, da se sve okači o popularnost jednog simpatičnog predsednika države, a njemu samom, čini mi se, to prija. Mislim da su pomalo prošla ta vremena kada se na jednoj ličnosti mogla graditi jedna pobednička politička kombinacija.
Mora se pronaći novi model razvojne politike jer onaj, koji je funkcionisao čitavih deset godina u Srbiji, posle starog socijalizma, neće moći dalje funkcionisati...

Sama činjenica da kod nas predsednik Vlade ima šira ovlašćenja u pogledu uticaja na svakodnevni život i na razvoj zemlje, od jednog predsednika, traži da vladajuća koalicija nađe jednu možda agresivniju ličnost na mestu premijera, bez obzira što smatram da je premijer Cvetković bio u fazi krize, možda ne dovoljno, medijski eksponiran. On veoma dobro poznaje ekonomske tokove i stanje u privredi Srbije, sklon je kompromisima, ne seče levo i desno, pokušava da iz dane situacije izvuče što je moguće više.

Smatram da je on relativno dobro vodio ekonomski brod Srbije u tim kriznim vremenima, ali nisam siguran da li je koaliciona Vlada, koju on predvodi, dovoljno kreativna da shvati nove okolnosti i da pronađe jedan novi model razvojne politike, pogotovo što nikako da se oslobodi tog kosovskog kamena o vratu Srbije.

RSE: Ima puno kritičara guvernera Jelašića. Šta mislite o njegovoj politici?

Boarov: Nije mi lako to da kažem. Mislim da je on već deset godina ključna ličnost u izgradnji kredibiliteta bankarskog sistema u Srbiji i taj kredibilitet nije narušen, čak ni u vreme krize. Nije se dogodilo da kao štediša odete u svoju banku i da ne možete da dobijete svoj novca, čak i kada je bilo najgore. Banke u Srbiji su relativno stabilne, posle onih katastrofa sa hiper inflacijom. One su uspele da vrate poverenje građana. U Srbiju se, samo u novembru, vratilo u banke 500 miliona evra, koji su bili povučeni opreznosti radi na početku krize. Banke su stekle kredibilitet i guverner je relativno uspešno, istina možda suviše postepeno, spustio inflaciju na jednocifreni iznos.

Sada je verovatno i on svestan da su nastupile nove okolnosti, da će dotok kapitala iz inostranstva da se smanji. Novi Bečki sporazum će omogućiti da banke iz Srbije povuku milijardu-dve evra, a vrlo je neizvesno da li će ta sredstva supstituisati neki priliv investicija. Guverner Jelešaić u takvoj situaciji pokušava, ono što po mom mišljenju nije moguće, da preko devizne politike snažnije stimuliše investicije u izvozni sektor. On se priklonio mišljenju onih ekonomista koji smatraju da treba jednom ubrzanom devalvacijom promeniti kurs evra i dinara u korist evra, da bi se motivisalo traganje za prihodom u evrima.

RSE: Šta imamo mi da izvezemo, osim poljoprivrede?

Boarov: Uvek se može reći da danas nemamo to, ali nemamo jer 10 godina imamo precenjeni dinar. Onda je svako motivisan da zaradi u samoj Srbiji, a ne u inostranstvu. Teško je očekivati da se samom monetarnom politikom motivišu ljudi da tragaju za eurom i na taj način pokrenuti oni sektori koji mogu nešto izvoziti. Niti jednu zemlju nije spasla monetarna politika, nego neka druga politika, razvojna, a pre svega ona politika koja neće reći da smo zbog Kosova spremni da ekonomski upropastimo Srbiju.

RSE: Možda ulazimo u Evropsku uniju 2018. godine, a ne 2014. Šta mislite da je pravi razlog za odlaganje?

Boarov: Razlozi su na obe strane. Mislim da ni Evropska unije nije više oduševljena nekim brzim uvlačenjm, iz geopolitičkih i drugih razloga, novih zemalja u svoju zajednicu jer i sama Evropska unija očigledno tek treba da proveri da li je Lisabonski ustav ono što može da funkcioniše i unapređuje položaj Evrope u svetu. Mislim da se ni njima ne druži naročito.

S druge strane, mislim da ni sama Srbija ne pokazuje dovoljno entuzijazma da se kotariše nekih starih stereotipa o svojim političkim ciljevima, o svojim nacionalnim ciljevima. Na obe strane možemo primetiti želju da se stvori jedan partnerski odnos, da se uspostavi odnos hoda Srbije prema Evropskoj uniji, ali niko ne žuri da izvrši sve obaveze. Mislim da pre svega Srbija ne žuri da počne da se menja energičnije u pravcu stvaranja jedne zemlje koja će se priključiti evropskoj porodici.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG