Dostupni linkovi

Rizici i prednosti greenfield investicija


Danica Popović

Doktorka Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu i član Centra za liberalno-demokratske studije, za Press klub govori o greenfield i brownfield investicijama, tajkunima, privatnim i državnim preduzećima, budžetu za sledeću godinu, monopolu, besplatnoj podeli akcija građanima,...


RSE:
Pre dva-tri dana ste prezentovali jedan jako značajan izveštaj o green-field investicijama, koji je radila grupa iz Centra, koju ste vi predvodili. Svaki analitičar, koji se razume u ekonomiju, kaže da je šteta što nemamo više greenfield investicija. Šta je greenfield investicija i da li je tačno da ih nemamo dovoljno?

POPOVIĆ: Tačno je. Novi investitori dolaze tamo gde je zdrav ambijent za dobru zaradu i dobar izvoz. Kada zemlja napravi takav ambijent, kao Mađarska i Irska, onda se to zove čudo ili polučudo i vrlo brzo te zemlje jako brzo napreduju. Najvažnije što te investicije donose, a nijedne druge, su nova radna mesta, ali i odlično plaćena.

RSE: Verovatno i jedno znanje o menadžmentu o većoj mogućnosti izvoza?

POPOVIĆ: Oni, osim odlično plaćenih poslova, donose i indirektne afekte. Sve što im treba, oni uglavnom nabavljaju iz zemlje, i tako kreiraju druga radna mesta. Donose novu tehnologiju, a da bi neko njima bio podugovarač ili podizvođač, mora da unapredi svoju tehnologiju. Kada oni jednom bace tu kapu, moraju da se prave krugovi oko te kape i onda naraste blagostanje.

RSE: Izvorno greenfield bi značilo na ledini. Znači da neko podigne novu fabriku, otkupi zemljište, otvori proizvodnju, zaposli radnike. Da li u green-field spada i onaj ko kupi već uhodanu firmu?

POPOVIĆ: To je privatizacija. Ali, ako on proširi svoj domen usluga, bit će brown-field jer ta ledina više nije zelena, pošto je uhodana, ali i to je jako dobar posao. Greenfield je ipak najbolja investicija.

RSE: Takav je i US Steel?

POPOVIĆ: Tako je. U početku je to bila samo privatizacija. Kada su počeli da investiraju, postali su brownfield investitor. Oni su srpski najveći izvoznik.

RSE: Da li se njihov izvoz računa kao naš izvoz?

POPOVIĆ: U jednoj privredi nije bitna nacionalnost vlasnika. Bitna je nacionalnost firme. Onog trenutka kada je US Steel kupio Sartid, postao je srpska firma. Zove se US Steel Srbija. Sve što uradi, svi uspesi i troškovi, beleže se na srpski konto. On, kao US Steel Srbija, može da izvozi beneficirano u Evropsku uniju, dok kao US Steel Amerika ima dosta skrivenih barijera koje mu je Evropa postavila. Mi imamo slobodan trgovinski aranžman sa Rusijom, koji Amerika nema. Neki od njih dolaze upravo zbog takvih aranžmana. Oni ovde plaćaju porez. Oni, kao strani investitori, profit koji ovde ostvare, mogu slobodno da iznesu iz zemlje. Srpska firma, koja nema stranog investitora, to ne može po zakonu.

RSE: Kako su onda mnogi naši tajkuni izneli pare na Kipar ili neke druge destinacije?

POPOVIĆ: To je bilo pre, u doba Miloševića. Sada to neki tajkun može da učini preko lažne kupovne. On ne može otvoreno da kaže da seli profit, nego kaže da sa Kajmanskih ostrva uvozi lastina gnezda za sedam milijardi dolara. Na taj način mi ne dobijemo ništa jer tamo odlazi ta svota.

RSE: Zar niko ne proverava da li su stigla lastina gnezda?

POPOVIĆ: Sada to proverava carina. To bi se računalo kao uvoz. Sada su te službe dosta dobro opremljene i korupcija na carini više nije toliko jaka. Takvih slučajeva, izgleda, da više nema. Sigurni smo da više nema organizovane korupcije sa vrha države.

RSE: A šta su rizici greenfield-a, da li zagađenje životne sredine?

POPOVIĆ: Rizika ima nekoliko. Najvažniji koji se pominje je da će nam upropastiti platni bilans, da će napraviti mnogo veći deficit nego što jeste, da će investitori brownfield privatizacije da otpuste mnogo radnika i da će, kada dođu u zemlju, morati i domaći konkurenti početi otpuštati, da će životna okolina da strada, da će se stvoriti monopol. Rizika je dosta.

Svetske studije pokazuju da ne stoji tvrdnja da će strani investitor da upropasti životnu okolinu. To se meri tako što sve investicije i stepene zagađenja po zemljama stavite na sto i vidi se da nema neke korelacije. Bor zagađuje. Kupio ga neko, ili niko, taj deo je zagađen. To sa stranim investitorima nema veze. U Evropi nije moguće da neko dođe i pogoršava životnu okolinu. Mada, naravno da je sve moguće sa korupcijom u državi. Pokušali smo u studiji da nađemo branike za razne vrste rizika. Najvažnije je da u državi imate propise koji ne dozvoljavaju stranom investitoru da pogoršava stanje u životnoj okolini, da mu date obavezu da je poboljša. Sa te dve svari, a bez korupcije, imate bolju okolinu.

RSE: Zemlje bivšeg socijalističkog bloka, recimo Mađarska, Češka, Slovačka, Slovenija su ušle u green-field investicije. Gde smo tu mi?

POPOVIĆ: Mi smo na dobrom putu da se pridružimo uspešnim, ali zaostajemo. Dvostruko manje nam dolazi greenfield investicija nego u Češku ili Poljsku, ali nam dolazi isto kao i Hrvatima. Što je najvažnije, nama dolaze investitori koji jedni drugima preporučuju dolaske, tako da se taj lanac širi, što se dešava i u Hrvatskoj. Na žalost, to se ne dešava u Albaniji, Bosni, Makedoniji i Crnoj Gori. U Crnoj Gori se sada dešava nešto drugo, a to su strana ulaganja u nekretnine, kupuje se zemljište i kuće. Mislim da to svi ovde dosta dobro znaju, ali to nije održivi biznis. Nadam se da će i njima da dođu neki pravi investitori, ali to tek treba videti.

RSE: Šta će se desiti kada mi rasprodamo porodično srebro?

POPOVIĆ: Ne radimo mi ovo da bi smo prodavali porodično srebro. Mi to prodajemo, jer je ovaj oblik svojine neefikasan i loš. Naša javna preduzeća, koja su veoma bogata, rade loše i skupa su. Razlog da mi njih prodamo, osim što se dobijaju pare, koje su veoma korisne, jeste da ne postoji ni jedan razlog da NIS bude monopolista koji će nama da prodaje đubre od nafte i da mi kupujemo najskuplju naftu i benzin u regionu, a uz to da 300 miliona dolara, koliko je izračunao naš Centar, godišnje na neki način nestane. To Srbiji ne treba. Znači kada to privatizujemo, uz jedno regulatorno telo koje će da vodi računa samo o kvalitetu i ceni, mi smo sigurni i stvarno nas je baš briga da li će taj privatni vlasnik da baci 300 miliona svoga profita, ili će da ga iznese, jer će Srbija imati jeftiniji i kvalitetniji benzin i dobru uslugu. Za njegove troškove, kao o troškovima Telenora, mi ne treba da brinemo jer ako on finansira bilo koji sportski klub, to nije srpski problem, ali kada to radi PTT, onda znamo da tu ima dosta mutnih radnji.

RSE: Iz ovoga mogu da shvatim da je Telenor bio dobar potez.

POPOVIĆ: Da, jako dobar, i za Srbiju i za sve nas. Ono što donose privatna preduzeća iz te oblasti jesu dve stvari. Jedno je veliki dijapazon usluga. Kada imate državni monopol, on nema ni jedan razlog na kugli zemaljskoj da pruži dve usluge kada ne mora. Setimo se domaćih banaka, setimo se pošte, setimo se telefonskih usluga onda i sada kada su ušli privatnici. To je zaista dokaz da tek privatna služba obezbeđuje veliki dijapazon usluga. Sa druge strane, troškovi o kojima vodi računa država, su mnogo veći, nego kada o tome vodi privatnik. Srbiji odgovara i jedno i drugo.

RSE: Država je uvek slabiji vlasnik nego privatnik?

POPOVIĆ: Jeste, ali to je veoma razumno. Ako ste vlasnik nečega, vi ćete ceo dan o tome misliti i voditi računa. Ako niste vlasnik, vama će biti izazov i kafa na poslu, i da popričate, i da izađete da pogledate neki izlog. Ako ste privatni vlasnik, sumnjam da ćete to raditi.

RSE: Pratite sve što se dešava oko monopola i oko zahteva LDP-a da se napravi anketni odbor da se to utvrdi. Koliko anketni odbori mogu da budu efikasni? Da li ste imali neko istraživanje da dokažete da je neko monopolista?

POPOVIĆ: Najgore je ćutati. Mislim da je ovo jedna politička tuča između LDP-a i Miškovića, u kojoj uopšte ne želim da učestvujem. O obema stranama nemam dobro mišljenje. Jako zameram LDP-u to, da ako su Liberalno-demokratska partija, kako to da ne pominju konkurenciju. Kako to da ne pominju promenu zakona koji sprečava barijere ulasku. Suviše se komunistički ponašaju za stranku koja nosi to ime.

RSE: Štrajkovi su takođe jedna nova pojava.

POPOVIĆ: Štrajkove su napravili ljudi iz vlade koji su im otvorili vrata. Kada svakom štrajkaču kažete - Dobar dan, na šta se žalite, onda više ličite na doktora nego na ministra.

RSE: Mislite li da bi budžet za sledeću godinu mogao da pokrije sve zahteve - i prosvetara i službenika u pravosuđu i u državnoj upravi?

POPOVIĆ: Može, ali se onda postavlja pitanje da li je to put ka boljem ili gorem životu. U osnovnim školama sada imate dvostruko više nastavnika, nego što ima razreda. Ranije je bilo po osam odeljenja u osnovnoj školi, a sada ih ima četiri. Broj nastavnika je isti i primaju punu platu. Rade od 8:00 do 10:30, poslije imaju slobodan dan, a sutra, možda, nemaju nastavu. Na sve to kažu kako su im male plate. Srbija nije dovoljno bogata da to sve plati. Ima toliko sela gde nema đaka, a mi renoviramo škole i povećavamo plate profesorima koji nemaju đake. U Mađarskoj su kupili jedan autobus koji iz pet sela razvozi đake u jednu školu u jutro, i naveče ih dovozi kući jer su sve druge škole zatvorene. Nastavnici su dobili veliku platu, četiri puta veću. Tako su, na neki način, svi zadovoljni. Niti mislimo o tome da se pravi reforma, ni koliko ima viška zaposlenih. Kod nas svako ko kaže da mu je mala plata, dobije novac. To nije racionalno.

RSE: Postoji nešto što ljudima bode oči. Na Zapadu, u privatnoj firmi, vlasnik može da plati koliko god hoće svog sposobnog menadžera ili inženjera. U državnim službama na Zapadu su manje plaćeni ljudi u državnim službama nego u privatnoj službi, pogotovo u delatnostima koje nisu broj jedan. Kod nas direktor aerodroma ima 400 hiljada dinara, imamo 50 savetnika ministra za Kosovo, koji su sigurno dobro plaćeni, dok drugi imaju, u poređenju sa njima, male plate. Da li je normalno da u državnim službama ljudi imaju tolike pare, a hirurg da ima 50 hiljada?

POPOVIĆ: Ovo pitanje je nerešivo jer će svako reći da je dobio manje nego što mu pripada. Ta se stvar rešava na terenu. Mora da se postavi jedna normalna skala i mora da postoji jedan gazda u kući. Naravno da najbolji treba da budu najbolje plaćeni, ali potvrđuje se da najboljih ima jedino na tržištu. Ako vam ne valja u državnom, idite u privatni sektor. Ako vredite, sigurno ćete dobiti koliko mislite da vredite. Sve drugo je partizanština, tuča i to ne vodi nigde.

RSE: Sada je aktuelna priča o besplatnoj podeli akcija za četiri miliona građana koji ih nisu do sada dobili. Mnogi se bune u jakim firmama jer će svaki dobiti 4000 eura, a drugi će dobit po 1000 eura. Šta mislite o tome?

POPOVIĆ: To je strašno. To je opet podela para, kao i nacionalni investicioni plan. To je jedna predizborna kampanja. Mlađan Dinkić je zatvorio Kragujevac i uradio je dosta nepopularnih stvari, ali on je čovek političar i to mu je posao. Kada su već tolike pare na stolu, oni su rešili da ih podele. Niko od vas neće se usrećiti sa tih 1000 eura, a Srbija će da se unesreći. Ko će da kupi to preduzeće kada vi, ja i ostali, apsolutno nesposobni autsajderi, postanemo upravljačima? Zamislite sebe da kupujete u Rumuniji jednu fabriku, koja je čisto vlasništvo, za svoj novac i drugu gde će razni profesori, studenti, penzioneri i ostali biti akcioneri. Ne bih nikada kupila takvu firmu. Dobit ćete vi, a izgubit će Srbija.

RSE: Ne mislite li da će ovi građani, koji dobiju te akcije, odmah da ih prodaju na berzi?

POPOVIĆ: Verovatno im neće biti dozvoljeno, a kada to počne, pošto je to samo papir, on će manje vredeti kada ga tek pustite u opticaj. Onda će se naći neki tajkun koji će sve to da otkupi, a to će ipak biti četiri milijarde eura u opticaju. Bojim se da ćemo imati još dva-tri tajkuna, vrlo velika. Tako su prošli svi koji su izdavali akcije. Cela Rusija je podelila akcije svim svojim građanima i vlasništvo cele Rusije je došlo u ruke devet barona. Sada vidite da li to Srbiji odgovara i da li je to prava stvar. Stavite tih 1000 eura na sto, a pored njih opšti interes Srbije. Sumnjam da će bilo ko od nas reći da smo dobro prošli.

XS
SM
MD
LG