Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Prošli smo olako kod MMF-a


Miša Brkić
Kriza je i možda treba sačuvati jednim delom standard građana Srbije, ali bojim se da je Vlada uzela preveliki zalogaj za sebe, kaže za Press klub RSE urednik ekonomske rubrike u listu Politika Miša Brkić.

RSE: MMF je protekle nedelje bio u Beogradu. Imam utisak da je bio jako popustljiv. Za sve što smo mu izneli i što smo rekli da smo uradili, ili šta ćemo da uradimo, nije bilo nikakvih opomena.

Brkić: Mislite, više je bilo šargarepe nego batina?

RSE: Da.

Brkić:
Da nije globalne ekonomske krize, mislim da ne bismo prošli ovako olako i ne bi se provukli kao pas kroz rosu sa MMF-om. Očigledno je da je i na globalnom nivou, u komunikaciji sa drugim državama, pre svega sa Rumunijom, Mađarskom i Ukrajinom, MMF bio popustljiviji. Izgleda da je to momentalni generalni stav te međunarodne finansijske institucije zbog globalnih okolnosti. I Srbija se našla u tom paketu. Bilo je za očekivati da ćemo ovako olako proći ovoga puta.
MMF s pravom insistira da mi započnemo sa reformom penzionog sistema, kao i sa reformom zdravstvenog i obrazovnog sistema

Ako ništa drugo, bar se svest srpskih političara promenila, koji pregovaraju sa MMF-om, mada ne i javnosti. Ovog puta neke predloge MMF-a i neke njegove sugestije, Srbija ipak mora da prihvati. Ne zato što je to batina MMF-a, nego zato što i kada ode MMF i kada prođe kriza, mi ćemo morati da se suočimo sa onim što MMF od nas traži, a to je da racionalizujemo državu.

RSE: Ništa od onoga čega se narod najviše boji, da će se smanjiti plate i penzije, da će se uvesti neki novi porezi?

Brkić: Plate i penzije ostaju zamrznute i u 2010. godini i bar za sada neće biti smanjivanja. Iz analiza koje je lako izvesti jer su brojke dostupne javnosti, kada je pravljen budžet za 2009. godinu, fond za penzije iz budžeta je bio oko 137 milijardi dinara, a posle rebalansa budžeta je bio 213 milijardi. Najveća stavka iz budžeta, ona koja nosi najveći deo budžeta, su penzije. MMF s pravom insistira da mi započnemo sa reformom penzionog sistema, kao i sa reformom zdravstvenog i obrazovnog sistema. Razumeo sam potpredsednika Vlade da je u razgovorima on izneo taj problem i rekao da se to ne može uraditi brzo. Naišao je na razumevanje ljudi iz MMF-a.


Bolje da se dopadnemo nego da budemo efikasni


RSE: Da li mislite da možda ovde u zemlji, u našoj vlasti, u Vladi, u partijama, postoji uverenje da ako bi se smanjile penzije, to je oko milion glasača koji bi možda mogli da promene vlast u Srbiji?

Brkić: Rekao sam koliko je povećan fond penzija i tim pitanjem ste mi oduzeli argument. U pravu ste generalno. Ova vlast se ponaša u stilu - bolje da se dopadnemo narodu, nego da budemo efikasni. U tu vrstu dopadanja spada jedan deo glasačkog tela, koji mnogo košta. Iako nije izborna godina, iako sledeća nije izborna godina, vlast je dosta popustljiva u trošenju para svih nas jer državne pare ne postoje. Po istom principu se ponašaju ministri u drugim resorima. Malo, malo pa čujete da će država platiti struju svima koji je nisu platili, da će država svima da poveže radni staž. To lepo zvuči i to su lepe socijalne vesti.

RSE: Imamo li para za to?

Brkić:
To je i moje pitanje. Mislim da nemamo. Po načinu kako se sada nateže budžet, mislim da nemamo para.

RSE: Spominje se i to da će sada bogate ljude oporezovati mnogo ozbiljnije nego do sada, mnogo više će para morati da odvajaju bogati ljudi. PDV neće da raste, nema smanjenja penzija i plata. Bogatih ipak nema toliko da bi državi to pomoglo.

Brkić: Naš ključni problem je na prihodnoj strani budžeta. Ovo je siromašna država i u budžet nema odakle da pritiču pare. Najlakše je da zajmimo u inostranstvu. Rusi kažu da će dati 200 miliona dolara za kredit, a to neko treba vratiti.
Lepo nam je kada te pare krckamo za penzije i za plate, a kukamo što se vlast zadužuje da uzme te kredite.

Mi smo kao građani skloni da kažemo da ova vlast ne valja jer zadužuje i nas i naše generacije. Pri tome, gubimo iz vida da vlast te zajmove uzima da bi podelila plate i penzije. Lepo nam je kada te pare krckamo za penzije i za plate, a kukamo što se vlast zadužuje da uzme te kredite. Uzima da bi ih posle podelila nama. Ključni problem nije u troškovima budžeta, nego u punjenju budžeta.

Sada smo u situaciji da razmišljamo o troškovima jer nemaju odakle da pritiču pare. Dobro uređene države imaju stabilne izvora prihoda u budžet, i to je ključ. Mi se sada pitamo da li povećati PDV, u sirotinjskoj situaciji, da li oporezovati i bogataše, da li oporezovati bogate kompanije. Sve to što se radi, destimuliše one koji stvaraju novu vrednost. Pošto je kriza, nemamo drugu mogućnost.

Šta je rešenje koje imaju stabilne razvijene države? Imati jaku ekonomiju, imati puno zaposlenih. Iz jake ekonomije i puno zaposlenih se crpe porezi kojima se finansira država i društvene delatnosti. Toga kod nas nema. Zato kod nas jeste kriza i zato jeste fokus na smanjenju troškova. Hvala Bogu da to radimo.

Čuo sam jednog predsednika opštine u Srbiji koji priznaje da su u njegovoj opštini, za vreme prethodne tri-četiri vlasti, primane strine, tetke, ujne, kumovi, prijatelji i rođaci. Čitava predsedništva lokalnih partija su primana u radni odnos u opštinu. To je nemoguće da izdrže ni mnoge bogatije države. Sada moramo da racionalizujemo državu koja, mora da bude manja, mora da bude jeftinija i mora da bude efikasnija.

Ne treba biti gadljiv prema domaćim investitorima


RSE: Koliko je tome da nam je slaba ekonomija doprinelo i to što nismo sproveli bitne reforme, koje su druge, bivše socrealističke zemlje, sada članice Evropske unije, sprovele? Koliko to utiče na našu slabu ekonomiju?

Brkić: Poljska nema problem ni sa krizom i ima rast bruto domaćeg proizvoda. Njoj ekonomija raste, ali je poljska država na vreme završila tranziciju i ekonomske reforme. To jeste tada bilo bolno, ali danas Poljaci osećaju manje posledice krize od svih ostalih zemalja u regionu i od svih ostalih tranzicionih zemalja.

RSE: To se nije desilo baltičkim zemljama?

Brkić: Nije, ali jeste Češkoj, koja nema taj problem. Dobar deo vašeg odgovora upravo leži u tome. Srbija je za mandata prethodne vlasti, četiri godine imala zaustavljene ekonomske reforme i to ju je vratilo 10 godina unazad.

RSE: A šta sada vidite kao ekonomske reforme u mandatu ove vlasti?

Brkić: Da završi privatizaciju, da se odrekne javnih preduzeća, da restrukturira i promeni vlasničku strukturu javnih preduzeća, da liberalizuje tržište i odnose sa inostranstvom, da merama makroekonomske politike stvori okvir za privlačenje investicija, i domaćih i stranih. Ne treba biti gadljiv kada su domaći investitori u pitanju.

Srbija na dugi rok neće moći više da se zadužuje. Domaći kapital je potreban, kao i 2000. godine, pred formiranje Đinđićeve vlade. Mogli smo svima da podelimo vaučere i ništa se ne bi dogodilo. Srbiji je tada trebao kapital i sada joj treba kapital, pošto nema više šta da prodaje jer sve što je vredelo je propalo. Treba privući nove investitore da se ljudi, koji nemaju posao, zaposle. Oko milion ljudi je bez posla. Zamislite sada da svi oni rade, da njihove plate oporezujete i ubacujete u budžet.

Drugu stvar, koju Srbija pod hitno mora da uradi, se tiče firmi koje loše posluju. Nema više bolećivosti prema firmama koje su zrele za stečaj. U tom krugu kompanija i preduzeća ima i nekadašnjih velikih socijalističkih giganata u kojima radi još puno radnika. To su firme koje moraju da prođu stečaj. Možda će se neka od njih posle toga povratiti, ali sa sasvim drugačijom poslovnom filozofijom.

RSE: Ima li Srbija kapacitet za te reforme? Imamo li Vladu koja ume to da uradi?
Imamo vladu u kojoj svako od koalicionih partnera svaki dan vodi predizbornu kampanju državnim parama. Zato je ovo skupa država.

Brkić: Imamo vladu u kojoj svako od koalicionih partnera svaki dan vodi predizbornu kampanju državnim parama. Zato je ovo skupa država. Ko god u vladi pokuša da bilo šta uradi na reformskim potezima, automatski, raznim vrstama spinovanja njegovih koalicionih partnera, preko medija on biva optužen za ne znam šta. Mi, umesto da u Vladi imamo koalicione partnere koji se utrkuju u efikasnosti, imamo jednu potpuno populističku Vladu.

Razumem čak i jedan aspekt tog populizma. Kriza je i možda treba sačuvati jednim delom standard građana Srbije, ali bojim se da je Vlada uzela preveliki zalogaj za sebe, pri tom ne razmišljajući mnogo o nastavku reformi. Samo hoću da vas podsetim na jednu rečenicu pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji je govorio o reformama i pokušao da objasni šta to znači. To je priča o mački kojoj vlasnik može da odseče rep odjednom i onda će mačka samo jednom jauknuti. Ako joj sedam puta seče rep, ako sedam puta pokušate da reformišete Srbiju, onda će njeni građani sedam puta jauknuti. Mi upravo to imamo. Mi jaučemo evo već sedmi put zato što vlast nema kapacitet, ili nema političku volju, ili možda nema sposobnost da dovede reforme do kraja.

Da li je ekonomska kriza kriva za to? Naprotiv? Mislim da je ekonomska kriza bila upravo vreme kada je većina reformi mogla da se završi.

Lažna nada


RSE: Kako se desilo to da Srbija, koja je bila lider među socrealističkim zemljama, nije otišla napred, a svi drugi jesu? Šta je to sa nama?

Brkić: Ovde je ostao jak samoupravo socijalistički pogled na svet. Pogledajte danas, čak i privatizovane fabrike ne rade. Kada radnici imaju neki problem sa vlasnikom, u normalnim državama, oni taj problem rešavaju unutar fabrike, rešavaju ga sindikat i vlasnik. Kod nas radnici odmah trče pred Vladu i kažu da njihov gazda ne valja i traže od Vlade da ga otera. Šta je sledeći potez, kada pitate radnike? Oni kažu da žele da postanu državno preduzeće.

I prethodna vlast i ova vlast je ponudila radnicima lažnu nadu da će oni svi biti zaposleni kod države i da će im država biti poslodavac, a najsigurniji je posao ako radite za državu. Takva je predstava kod nas, a to zato što reforme nisu završene i zato što sva preduzeća nisu privatizovana, a ona koja su bila loša su propala jer ne valjaju. U svim zemljama u tranziciji, ti procesi su završeni. I građani i radnici su stekli jedan novi odnos - građani prema državi, a radnici prema gazdama za koje rade. Čak i tamo gde je država vlasnik, ona se ponaša kao kapitalista, po svim principima tržišnog poslovanja, po profitu.

RSE: Imamo tajkune, bogataše koji su se na ovaj ili onaj način obogatili i sada oni treba da budu jako oporezovani. Šta to nama može da donese? To nije velika para. Njih možda ima 1.000 ili 1.500 u Srbiji. Da li je to neka para koja može da poveća naš budžet?

Brkić: Mislim da se tu radi o jednoj vrsti zamena teza koju vlast vrlo uspešno demonstrira. Mi u poslednjih godinu-dve dana imamo stalni pritisak vlasti na tajkune, a ta poruka se šalje građanima. Ako tajkuni ne budu dobri, mi ćemo to da uradimo. Tajkuni su krivi za to što vi loše živite. Onda kreće priča - mi živimo siromašno zato što imamo neke bogate i zato ćemo sada da ih oderemo.
Mislim da vlast vrlo smišljeno igra, s vremena na vreme, na kartu sukoba sa tajkunima da bi se dodvorila ostalom delu stanovništva.

Cenu struje isto plaća onaj koji ima bazen na Dedinju i greje ga na struju i onaj mučenik koji ima ispod 100 evra mesečna primanja i ima jednu sijalicu. Eto priče o tome koliko država brine o sirotinji a brani tajkune. Uzeo sam potpuno jedan banalni, prizemni primer da bih pokazao da to što država radi, ne radi iskreno, kao što nije iskrena ni u nameri da oporezuje tajkune. Siromašni deo stanovništva neće postati bogatiji i sitiji zbog toga. Mislim da vlast vrlo smišljeno igra, s vremena na vreme, na kartu sukoba sa tajkunima da bi se dodvorila ostalom delu stanovništva.

RSE: Recimo smanjivanje administracije. To je jedna od prvih stvari u krizi koja treba da se uradi. Otići će 3.000 ljudi.

Brkić: Mislim da u državi Srbiji, u javnom sektoru, uključujući i državnu administraciju, za kapacitet države kakva mi jesmo, sa snagom ekonomije koju imamo, najmanje 40 posto zaposlenih u javnom sektoru je višak.

RSE: To niko nema hrabrosti da uradi?

Brkić: To mogu da kažem i kada bi me neko pitao, to bih mogao da uradim, ali nisam političar i ne dobijam poverenje na izborima. Razumem ljude koji su političari i koji vode računa o tome, ali hajde da malo vode računa o poreskim obveznicima. Jesmo li mi zaista ovce za šišanje i dalje? Ili neko od političara mora da ima viziju i da kaže ova država nije toliko bogata, ova država je mala, njena ekonomija je nejaka. Mi imamo velelepnu kuću bez temelja.
XS
SM
MD
LG