Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Dogodila nam se istorijska trauma


Ratko Božović
Univerzitetski profesor i kulturolog Ratko Božović u Press klubu Radija Slobodna Evropa kaže uz ostalo kako je verovanje u pomoć Rusa srpskom narodu sveprisutan stereotip po sistemu "Nas i Rusa malo više od 300 miliona."

RSE: Toliko ima tema, ne znam od koje da počnem. Možemo recimo od Rusa. Sto trubača, koji koštaju 136.000 evra, trebalo je da dočeka Medvedeva, pa je bilo toliko prigovora. Onda smo, uoči njegova dolaska, na taj način obeležili godišnjicu oslobođenja Beograda. Kako ste vi to doživeli?

BOŽOVIĆ: Doživeo sam to kao našu nevolju i našu neumerenost. Negde smo iz one narcističke faze, kada smo bili najvažniji, bar u onome kako smo videli sebe u Evropi i svetu, sada potpuno nevažni. E pa, sada nevažni, hoće da budu važni, a važni hoće da budu preko drugoga, a taj drugi jeste Medvedev. Nije problem u poseti Medvedeva, o tome neću da govorim, to je nešto o čemu gotovo ništa ne znamo, ne znamo koji su efekti. To je priča za političku kulturu i našu sudbinu. Ali to, kako smo Guču preselili u Beograd, u centar grada, to je već druga priča.

RSE: A poljupci?

BOŽOVIĆ: To je već druga priča i karakteristika našeg zajedništva, to je jedna stara navika. Srećom, pa nije bilo ovog opasnog gripa, te nije bilo i infekcija.

RSE: Sa drugim državnicima se tako baš i ne ljube naši zvaničnici?

BOŽOVIĆ: Nije to običaj kod njih, a mi se prilagođavamo običajima onih koji dolaze jer smo mi manji od makova zrna. Mi činimo ono što oni žele, ili što mislimo da oni žele, a pri tome preterujemo u svojim željama. Oni to više, mislim, ne žele. Oni će gledati da drugi put drugačije komuniciraju sa nama.

RSE: Da li volimo Ruse zbog slatkog pravoslavlja? Da li je to jedno verovanje da su oni nama uvek pomagali, mada mnogi istoričari kažu da su nam i odmagali?

BOŽOVIĆ: Mislim da je stvar u predrasudama koje imamo o tome – nas i Rusa malo više od 300 miliona. To je jedan stereotip koji je sve prisutan. To je verska ili sveslavenska opredeljenost koja je živa kao navika, kao nasleđe, kao ono što smo bili i što smo verovali da jesmo, u nekom zajedništvu da smo za jedno, da smo zajedno. To je potreba plemena da bude što veće, što moćnije i što nadmoćnije u svetu čuda. Ovde se ponavlja priča koja je u našem mentalnom stablu ili u našoj navici prisutna. Zanimljiva je ta priča, možda ne samo u političkom smislu, nego je zanimljiva i za dramske pisce, samo ne znam koji bi žanr tu bio prisutan? Sigurno to ne bi bio neki ozbiljniji žanr ili tragedija, nego neki komični žanr, koji bi išao ka satiričnom diskursu. Verovatno će se pojaviti neko sa tom idejom. Možda će to biti Duško Kovačević.

RSE: Jednom mi je Latinka Perović rekla da je krajem XIX vek postojala tendencija da od Zapada uzimamo tehnologiju i nauka, a od Rusa idejnost, pravoslavlje, osećajnost, sve što je van nauke i tehnologije.

BOŽOVIĆ: Vratila se emocija. Ona žestoko pulsira. Emocija ne dozvoljava da se stvari vide dobro, niti da se sećamo dobro. U emociji nema kulture sećanja, nema ideje o tome šta je sve bilo u prošlosti, gde smo mi zaboravljeni i zapostavljeni. Veliki, kada im treba sa stanovišta interesa da budu u jednoj orijentaciji, previde male. To je jedan veliki nesporazum sa sobom, ili problem naše percepcije kako vidimo stvari, kako vidimo sebe u odnosu na druge. Ovde je oslabilo to osećanje ne razumevanja drugosti i drugog. Na jednoj strani imamo negaciju drugosti, to su naši neprijatelji, a onda imamo silnu težnju da imamo druge kao velike prijatelje. To su krajnosti jedne političke kulture, jednog mentaliteta, jedne psihologije ili te emocije koja se na neki način pojavila u jednoj kompenzaciji za prethodne jade. To je odgovor na nešto što nam se dogodilo kao trauma. Nama se dogodila istorijska trauma. Sada tu traumu, kao jamu, kao bezdan, moramo nekako zatrpati tom ljubavlju i novom emocijom.

RSE: Koliko ta istorijska trauma ima veze s nasiljem? Svedoci smo da je sve više nasilja u porodici, prema drugima, na ulici, muškarca nad ženom. Ima li to nasilje veze s Balkanom?

BOŽOVIĆ: Ima itekako veze s Balkanom. Tu bi negde antropolog forsirao mušku kulturu ili mušku orijentaciju, koja je u znaku ratničkog etnosa i erosa. Druga dimenzija je novovekovna. Naša najnovija istorija pokazala je jedno neverovatno iskaljivanje mržnje, koja je bila potisnuta. Negde smo imali tu lažnu pretpostavku da se slažemo, da smo saglasni u svemu. To je bila monoistička ideja u okviru jednopartijskog sistema, gde su drugovi rekli da se slažemo, a mi smo prihvatili da se svi slažemo, da smo braća, da smo u velikoj blizini i neposrednosti. To je bila jedna, rekao bih, prevara u percepciji drugih i sebe samih. Onda je došla ubrzana istorija, koja je kod ljudi proizvela jednu mržnju i ono bestijalno potisnuto, koje se odjedanput pojavilo kao element svakodnevlja. Čini mi se da je mržnja ovde bila temeljna kategorija od devedesetih godina. Mržnjom se vršila homogenizacije nas u odnosu na druge. Vršila se homogenizacije naciona u odnosu na druge nacije. Uspostavlja se jedna dimenzija nepristajanja na svet koji nas gura da ne učinimo to što je u narcizmu našeg naciona najadekvatnije, najcelishodnije. Ovde je bila jako prisutna mržnja kao antropološka greška, kao rasap osećajnosti ili samorazumevanje ili razumevanje drugog. Jedan je korak od mržnje do nasilja. Onda smo imali to nasilje, pa smo imali ubistvo ili zločin. Sve je to išlo iz polja jednog žestokog pojavljivanja talasa mržnje, i individualnog i kolektivnog. Pleme je bilo u mržnji prema drugom plemenu – to je bila naša priča koju je na neki način nagoveštavao Radomir Konstantinović u Filozofiji palanke pre 40 i više godina, kada je rekao da je svet palanke zatvoren svet, da je to svet koji nema istorijsku dimenziju da razume sebe i da razume druge jer je subjekt te palanke, ili plemena, u stvari subjekt tog pozorišta zatvorenosti, teatra surovosti ili teatra nasilja. To nam se dogodilo. Čini mi se da se ovde dogodio Orvel i dogodilo se jedno predviđanje koje anticipira jednu novu filozofiju palanke.

Degradiranje ljudskog dostojanstva i ljudske vrednosti

RSE: Vi ste odličan poznavalac medijske scene. Danas imamo masu emisija poput Velikog brata, Farme i Trenutka istine, nešto što snižava ukus i što može da bude pogubno zbog uticaja koji vrši na određeni deo populacije.

BOŽOVIĆ: Razmišljao sam o tome i znam kako su ipak u nekim drugim sredinama stavili tačku, nisu potpali pod taj belosvetski ili globalni uticaj jer to su šabloni koji dolaze od sveta, koje mi prihvatamo, a hvala Bogu, mi prihvatamo sve od sveta što nama ne odgovara. Evo zašto nama ne odgovara nešto od toga što je prisutno, a što je krajnje sporno. Za mene kao kulturologa, ili čoveka koji se bavi problemom vremena, sporno je to što te bezvredne emisije i ti projekti gutaju ljudsko vreme, kao najvažniji ljudski resurs. Koliko je tu vremena utrošeno u porodici, koliko je tu vremena utrošeno u tome što se ljudi malo vezuju? Serije su takve, da kada počnete da ih gledate, vi je pratite, očekujete ono što je potisnuto u vama, što je neko očekivanje. To jeste u neku ruku neka vredna dimenzija televizije jer je to neki proces. To nije ono montiranje do kraja, nego ima nešto od toga što se tamo zaista zbiva. Problem je u tome što se tu nametnula jedna medijska logika, da se pravi realna televizija, koja će biti realnija od same realnosti. Sada ne znamo šta se dešava u realnosti, ali znamo šta se dešava u Velikom bratu. To je jedno pravljenje realnosti koja bi trebala da bude paradigma za našu realnost, da mi doznamo ko smo u toj priči. Tu su i one isključivosti koje su nameštene i namerno napravljene da to bude opšte gledano, opšte prihvaćeno. U pitanju je komercijalna dimenzija. Sada je, u ovom našem neadekvatnom prihvatanju neoliberalnog kapitalizma, ili tog koncepta, sve postalo potrošnja. Postali smo potrošačko društvo, pa i sam čovek je roba u toj potrošnji. Problem je u tome što je ovo nasilničko društvo, što je ovde nasilje postalo kao korupcija, način života. Sve analize o nasilju u medijima pokazuju da je drugačija interpretacija i njegovo prisustvo, pa i prisustvo ubistva, u zemljama reda i redosleda, u zemljama civilnih oblika života, gde je sve određeno i u nekom mentalnom ili medijskom redu. Tamo nasilje na medijima može biti pretpostavka da se oslobodimo nekog nasilja u sebi, da ga iživimo virtuelno. To je priča za civilne oblike života.

Ovde, gde imate zapaljivo tle, gde imate nasilje u svakodnevlju, gde imate nasilje u svakom trenutku, u svakom danu, u svemu što je naš život, preko tog nasilja u samim medijima, mi indukujemo nasilje i čak stvaramo pretpostavke kako da se nasilje realizuje i kako da se nasilje odobri. Tu se nasilje odobrava, tu se nasilje pravi, tu se ono fabrikuje. To je vrlo opasno za našu situaciju kakva jeste. Ostali smo tu negde u tranziciji. Pitam se, jesmo li mi ovde u stagnaciji, ili smo u regresiji? To je i političko pitanje. Mi ovde imamo tolika preterivanja, kao što je Trenutak istine, koji je kao koncept katastrofalan i zbog antropoloških, psiholoških ili filozofskih razloga. Na takav način otvarati Pandorinu kutiju, otvarati ono što je čovekova tajna, i to u području patologije, u području ludnice, je zaista prekoračenje, ali to je i izgubljena mera u samom razumevanju i zaista jedna krajnje problematična stvar. Ona je pogotovo problematična kada voditeljka kaže - tražimo tog čoveka koji će reći istinu Srbije - preko tih nesrećnika, tih gubitnika, tih ljudi, koji su sa margine pali najniže, da bi došli i ispričali svoju priču, svoju intimu, svoju tajnu, da bi napravili katastrofu od otkrivanja te svoje tajne i na taj način dobili pare. Efekat su pare i medija. Ti nesrećnici, koji su pristali da ispričaju grozote svog života, još jedanput su upali u represiju. To je represija za njih, ali i za porodicu koja to gleda, za društvo koje to prihvata.

RSE: To je za nekog i model?

BOŽOVIĆ: Jeste i sada više nije važno šta ćemo postići kao efekt, nego kakvu će to gledanost imati. To ima tu dimenziju i to je izgubljena mera u svemu. Čini mi se da se tu gotovo ne može ništa jer je demon izašao iz flaše. On sada bludi balkanskim prostorom i prostorom naših medija, koje ne možete zaustaviti u toj potrebi da se nadmeću u tim igrama, u kojima je najvažniji komercijalni efekt, ili da se trači ljudsko vreme, što je za mene najveći problem. Ta jeftinoća, ta prozaičnost, ta vulgarnost je smišljena da bude lako prihvaćena i da bude upućena nepismenom svetu ili svetu koji se u tome ne snalazi, svetu voajerskom. Možda je čovek kao biće voajersko - ako ne mogu da živim svoj život neposredno, spontano, iskreno, onda ću bar preko života drugog očekivati da će on biti drugačiji, pa ću ja na neki način, nekom projekcijom, biti sa njim, biti njegov privrženik ili gledalac. Čitava ta stvar je u jednoj mreži velikog nesporazuma, koji ne kultiviše ljude, već ih degradira, degradira ljudsko dostojanstvo i ljudske vrednosti.

RSE: Moj utisak je da nismo imali dobar roman već nekoliko godina, a i dalje imamo NIN-ovu nagradu. Ona se redovno dodeljuje, mada roman, koji bi bio otkrovenje, još nismo videli za poslednjih nekoliko godina?

BOŽOVIĆ: Mislim da i te nagrade treba videti u polju košmara tog efekta tabloid rezonovanja o svemu, ili te privrženosti ka tabloid mediju. U tome je jedna logika jednog razbribrižnog življenja. Kada pogledamo sve što dolazi iz svetske provincije, te globalne medije i taj potrošački diskurs, onda ćemo videti da svi insistiraju na zabavi, na razonodi. Tu je nasilja poprilično jer se nasilje dobro isplati, dobro gleda, a tu je pomalo i seksa. Odjedanput imamo to polje kao otvaranje čoveka u nekoj emancipaciji, ali nigde nema jednog kretanja ka smislu, ili ka onome što je sistem vrednosti, ili što su same vrednosti. To je neki globalni diskurs koga smo prihvatili i koji je ovde sve prisutan. Uvek sam pratio NIN-ove nagrađene jer to je ipak bio neki izbor koji se gušio u ovom košmaru. Što knjige nisu prisutnije, to je zbog toga što nemamo naviku da čitamo i veliki broj ljudi su postali oni koji gledaju. Vizualna kultura je postala dominantna kultura.
XS
SM
MD
LG