„Verujem da ekološkim turizmom treba da se bave visoko obrazovani ljudi koji govore jezike i koji imaju odličnu ekspertizu u botanici ili turizmu”, priča doktorandkinja Beogradskog univerziteta Ivana Petrović.
Zatičemo je odmah posle berbe pečuraka u jednoj od šuma sela Paštrić, u opštini Mionica, 90-ak kilometara južno od Beograda.
Vratila se sa punom korpom, što ne treba da iznenađuje, pošto je, kaže, vreme letnjeg vrganja i čuvene kraljice gljiva amanite cezare.
“Kišno vreme ide na ruku gljivarima i svakodnevno odlazim da ih sakupljam. Naravno, u šumi nailazim i na otrovne pečurke ali njih ne uništavam već ih samo zaobilazim jer su one tu došle pre mene“, objašnjava Ivana i naglašava da o gljivama još uvek uči od svog oca Pece Petrovića, biologa, koji se opredelio za život na selu.
I krenula je stopama svog oca za koga kaže da joj je usadio ljubav prema prirodi. Ivana Petrović je doktorand na Beogradskom univerzitetu. Najpre je završila master studije na Prirodno matematičkom fakultetu na odseku za biologiju.
Pošto je zbrinula gljive, jer su, kako kaže, jako osetljive, razgovor nastavljamo u Kući čaja, koja je jedna od brojnih zanimljivosti na njihovom imanju. Okružuju nas mirisi lipe, kantariona i drugog bilja dok nam sagovornica objašnjava kako se rodila ideja o Kući čaja.
„Prvenstveno zbog toga što srpski čajevi, koji su se koristili u tradicionalnoj medicini, više nemaju status koji zaslužuju. Ljudi će pre u kafiću naručiti zeleni čaj ili indijski, a ne čaj od kantariona ili divljeg origana, to jest vranilove trave koji je odličan i koji se može služiti i hladan. Kućom čaja smo hteli da popularizujemo ovdašnje čajeve jer su zaista prelepi i lekoviti i da ih predstavimo ljudima koji nemaju dodira sa prirodom i koji nam dolaze kao turisti,“ priča nam Ivana i naglašava da je sva znanja o čajevima preuzela iz narodne tradicije, od svoje bake, a ona prethodno od svoje, pa da je potom sva ta znanja upakovala u Kući čaja.
Takođe, privodi kraju doktorsku disertaciju u kojoj se bavi svojstvima paradajza. Preciznije, pokušava da objasnio kako ovaj plod reaguje na sušu i kako ga treba štititi.
„Moje istraživanje je pokazala da ako paradjz izložimo blagoj suši da će on biti kvalitetniji jer će težiti da se zaštiti od te suše sintezom antioksidanata, pre svega likopena koji mu daje crvenu boju, kao i C vitamina, što ga sve ukupno čini ukusnijim i slađim“, objašnjava Ivana.
Napominje još da su stare sorte paradajza otpornije na sušu i zdravije za razliku od novijih sorti. Novije sorte imaju tvrdu koru i pogodnije su za transport, te da zbog toga selekcije u celom svetu idu u smeru da plod bude što tvrđi, ali da se to odražava na otpornost i kvalitet.
Konstatujemo da se ona opredelila za prirodu i nauku, dok naša sagovornica navodi i da je optimista kada su mladi u pitanju, pošto njeno iskustvo pokazuje visoko interesovanje za zdrav život i hranu:
„U svetu se mladi sve više okreću prirodi i sve ih je više u planinarskim i ekološkim društvima i nadam se da će taj trend brzo stići i ovde. Mladi sve više vode računa i o tome šta jedu i važno im je da ta hrana bude prirodna i zdrava“, kaže Ivana i dodaje da u svetu najbogatiji žive u selu i da seoska domaćinstava na jugu Francuske dostižu cenu od milijon do dva miliona evra.
Interesujemo se za planove u budućnosti. Navodi da planira da privede kraju doktorat i da se vrati u Paštrić gde će nastaviti da razvija svoje eko domaćinstvo ali i da se bavi naukom i gde će imati potpun kontakt sa prirodom. Pomoći će joj na tom putu i kontakti sa mladim naučnicima širom sveta koje je uveliko ostvarila.
Zainteresovanima još poručuje da postoje odlični naučni kvantovi koji omogućavaju bavljenje naukom, a da ne morate biti vezani za neku naučnu instituciju.
Facebook Forum