Dostupni linkovi

'Kraj demokratije' umesto 'kraja istorije'


Mnogo je razloga za brigu nakon predsedničkih izbora u Austriji i referenduma u Italiji, iako je šef nemačke diplomatije izjavio da je Evropa odahnula nakon pobede umerenog kandidata nad ultradesničarskim, a šef evrogrupe smatra da nestabilnost u Italiji nakon poraza plana premijera Rencija ne znači i početak krize u evrozoni.

Uzroci neuspeha Matea Rencija da dobije većinsku podršku za ustavne reforme kojima bi se smanjila ovlašćenja parlamenta u korist vlade kako bi efikasnije sprovodila reforme - što je višedecenijska boljka Italije koja je za 70 godina promenila 63 vlade - mnogo su dublji od straha da bi na taj način mladi i ambiciozni italijanski premijer koncentrisao još veću moć.


Protiv jačanja Rencijeve pozicije bili su i bivši centristički premijeri Mario Monti i Masimo d’Alema. U frontu protiv ustavnih promena našli su se i partija nekadašnjeg šefa vlade i medijskog tajkuna Silvija Berluskonija, čiji je odnos prema Briselu često dvosmislen, kao i antiestablišment pokret "Pet zvezda" – najpopularnija politička opcija prema istraživanjima javnog mnjenja - koji vidi u Evropskoj uniji jednog od glavnih izvora nevolja za italijanske građane. Ovoj širokoj koaliciji se pridružio i lider antiimigrantske Severne lige Mateo Salvini, koji se zalaže za veća ovlašćenja regiona. Dakle, svako je imao svoje razloge da glasa protiv ustavnih promena, ali svim ovim političkim opcijama je zajedničko nastojanje da iskoriste rastuće nezadovoljstvo građana čije plate stagniraju, raste nezaposlenost, naročito među mladima, koji i posle 30-tih godina masovno žive kod svojih roditelja jer nemaju drugih mogućnosti pa je razumljiva njihova frustracija. Stoga je Mateo Renci delovao kao "usamljeni vuk" naspram protivnika establišmenta i evroskeptika raznih boja.

I dok se evropski zvaničnici nadaju da će i nova italijanska vlada nastaviti ekonomske reforme suština je u tome da upravo takve reforme izazivaju nezadovoljstvo mnogih Italijana, uključujući i plan EU za spasavanje banaka kojim će, po mišljenju mnogih, biti opljačkana štednja običnih građana.

Varljiva pobeda proevropskih snaga u Austriji

Evropa je odahnula nakon pobede bivšeg političara iz redova zelenih Aleksandra Van der Belena nad kandidatom ultradesnice Norbertom Hoferom. Međutim, to može biti i "Pirova pobeda" ukoliko političari širom starog kontinenta ne izvuku prave pouke u čemu je suština rastućeg nezadovoljstva građana i kako populističke stranke uspevaju da ih privuku. Pedeset tri odsto glasova koliko je osvojio Belen deluje kao ubedljiv trijumf. Međutim, treba imati na umu da su ga podržale gotovo sve stranke – uključujući i umerene levice i desnice koje se smenjuju na vlasti a koje bi u normalnim okolnostima bile protivnici. Pri tom su u Beč poslednjih dana dolazili i evropski zvaničnici kako bi poduprli demokratske snage. Norbert Hofer je nasuprot te koalicije bio sam, tako da sa skoro 47 procenata osvojenih glasova ostaje respektabilna snaga, tim pre što je, prema istraživanjima javnog mnjenja, njegova Slobodarska partija pojedinačno najjača sa 35 odsto podrške tako da bi na sledećim parlamentarnim izborima mogla da pobedi.

Za zaustavljanje uspona ultradesnice nisu dovoljni savezi, često neprirodni, kao u slučaju Belenove pobede u nedelju, a kamoli sankcije EU
Za zaustavljanje uspona ultradesnice nisu dovoljni savezi, često neprirodni, kao u slučaju Belenove pobede u nedelju, a kamoli sankcije EU

Prošla su vremena kada je Evropska unija mogla da reaguje izolacijom Austrije kao početkom 2000-ih kada je Slobodarska partija na čijem je čelu tada bio kontroverzni Jerg Hajder, kao najjača sa 27 procenata glasova, ušla u Vladu.

Za zaustavljanje uspona ultradesnice nisu dovoljni savezi, često neprirodni, kao u slučaju Belenove pobede u nedelju, a kamoli sankcije EU. Ključna je promena politika koje dovode do nezadovoljstva masa, a što mejnstrim političari kako levo tako i desno od centra i dalje odbijaju da učine, ponašajući se kao francuska aristokratija uoči revolucije 1789, koja je ignorisala realnost.

Unapred, delimična pobeda Mari Le Pen

Ako su ove godine mnogi bili zatečeni političkim potresima na svetskoj sceni, u 2017-oj možemo biti svedoci pravih revolucija u slučaju da na eventualnim prevremenim izborima u Italiji pobedi komičar Pepe Grilo, predsednica Francuske postane liderka ultradesničarskog Nacionalnog fronta Mari Le Pen, a u Nemačkoj kancelarka Angela Merkel izgubi od ekstremističke Alternative za Nemačku.

Za sada takav scenario ne izgleda verovatan, ali ko je predviđao uoči referenduma u Britaniji da će većina birača biti za izlazak iz EU, a predsednik SAD postati Donald Tramp. Živimo u turbulentim vremenima u kojima je teško spoznati njihovu dinamiku a kamoli blagovremeno reagovati, pogotovo ako ne postoji politička volja.

Vrednosti francuske Republike pred rastućim populizmom braniće Fransoa Fijon, formalno kandidat umerene desnice. To na prvi pogled nije dobra vest za Mari Le Pen, jer će Fijon svojim radikalnim stavovima privući deo njenih glasača. Međutim, sama činjenica da Fijon u početku nije figurirao kao favorit za kandidata Republikanske stranke, već umereni Alan Žipe, njegova nominacija je potvrda raspoloženja u francuskom biračkom telu, odnosno konstantne političke radikalizacije, što svakako ide u prilog Mari Le Pen.

Fijonova pobeda unutar stranke ukazuje na uspon novih reakcionarnih snaga – koji dele mnoge ideje sa Nacionalnim frontom. Njega su pre svega podržali tvrdokorni, tradicionalni katolici. Oni se zalažu za "porodične vrednosti" protiveći se legalizaciji istopolnih brakova, zatim konceptu multikulturalizma, Te snage veličaju "francuske vrednosti" umesto univerzalnih; prihvataju dolazak hrišćanskih ali ne i muslimanskih migranata, pa su Fijonovom protivkandidatu dali nadimak na društvenim mrežama "Ali Žipe".

Fransoa Fijon je ublažena varijanta Donalda Trampa
Fransoa Fijon je ublažena varijanta Donalda Trampa

Ove ultrakonzervativne hrišćanske snage jačaju i u drugim evropskim zemljama, kao što su Mađarska i Poljska, zatim Rusija. Stoga ne začuđuju pomirljivi stavovi Fijona prema zvaničnoj Moskvi.

Pri tom ne treba zanemariti činjenicu da je pobedi Donalda Trampa u SAD prethodio uspon ultrakonzervativne Čajanka partije kao i evangelista – odnosno radikalnog hrišćanstva.

Dakle, nove reakcionarne snage, koje crpe legitimitet u veri, takođe su pretnja evropskim liberalnim vrednostima. One optužuju progresivne snage da su dovele do dekadencije zapadnih društava zbog seksualne politike i odnosa prema imigraciji, isto kao što su to činili fašisti i nacisti 1930-ih – jedino što su tada druge teme bile aktuelne.

Stoga sama činjenica da je primorala republikance da isture radikalnijeg kandidata, koji će u slučaju pobede primeniti neke od stavki iz njenog programa, može se tumačiti i kao unapred, delimična pobeda Mari Le Pen. Fijon doduše nije pristalica izlazka Francuske iz EU, ali se zalaže za koncept "Evrope naroda", što je na tragu politike Nacionalnog fronta i drugih evropskih populista. Dakle, on je ublažena varijanta Donalda Trampa.

Fijon će verovatno pobediti u drugom krugu, u kome će iza njega stati sve snage, uključujući i levicu, kao i pre 14 godina kako bi se sprečila pobeda Žan Mari Lepena. Dakle, Republika će u Francuskoj opstati, ali je suštinski već delimično "pala".

Istovremeno, Fijon se na ekonomskom planu zalaže za ukidanje socijalne države, jacanje neoliberalne retorike – zbog čega ga i zovu "francuski Tačer"- koja je i dovela do nezadovoljstva mnogih, odnosno situacije u kojoj građani podržavaju populiste.

Neliberalni liberalizam

Greška pa i greh demokratskih snaga je što su napustili klasično demokratsko načelo jednakosti šansi, odnosno što su iz, kako ga naziva Zigmunt Bauman, svetog trojstva Francuske revolucije - Liberté, égalité, fraternité – uklonili načelo égalité – a. Od Francuske revolucije nije prevaziđena ta kontradiktornost između liberalizma i demokratije – odnosno prinicpa jednakosti šansi i slobode, što je vodilo produbljivanju nejednakosti. Takva politika je doživela vrhunac uoči i nakon Prvog svetskog rata, što je i dovelo do pobede socijalističkih revolucija ali i uspona fašizma i nacizma 1930-ih. Država blagostanja je bila odgovor zapadnih liberalnih društava na to traumatično iskustvo. Međutim, ona je demontirana u vreme raspada Sovjetskog Saveza i sloma socijalističkih režima.

Protesti protiv Hofera u Hofburgu
Protesti protiv Hofera u Hofburgu

Na velika vrata vraćena neoliberalna politika je u poslednjih 30-tak godina vodila konstantnom produbljivanju nejednakosti i izazvala 2008. godine najveću ekonomsku krizu nakon 'Velike depresije'. Međutim, ni tada nisu izvučene pouke pa se "vatra gasi benzinom", odnosno ekonomska kriza uglavnom rešava monetaristički, odnosno merama štednje tako da građani plaćaju cenu dok odgovorni za ekonomski krah ne samo da nisu snosili nikakve pravne i moralne posledice, već se dodatno bogate u krizi, što pokazuju i podaci o produbljivanju nejednakosti.

Pol Mason procenjuje da se nacizam još uvek mogao zaustaviti između 1930. i 1933. da su Nemačkoj oproštene ratne reparacije, zaustavila politika štednje koja je bez posla ostavila 25% radne snage, a krupnom biznisu objašnjeno da nije levica snaga koja može uništiti demokratiju, već desnica.

"I u kritičnim momentima, da su se levica i centar ujedinili i suočili sa populističkom desnicom na njihovom terenu – ulici. Vodeći princip trebalo je da bude: ukloniti sve što kreira nesigurnost. Danas je, paradoksalno, ovaj zadatak mnogo teži".

Ta destruktivna politika podseća na opis Tomasa Mana u romanu "Smrt u Veneciji" želje za smrću kosmopolitske evropske kulture. Kako ističe Marse Goše u knjizi "Demokratija protiv same sebe", istina je da prijatni univerzalizam koji Evropljani danas javno ispovedaju nije ništa drugo do "provincijalizam povlašćenih, ako ne i penzionera velike istorije". Stoga se umesto utopijske Fukujamine ideje o "kraju istorije" početkom 1990-ih nameće sumorno pitanje da li prisustvujemo "kraju demokratije", odnosno da li je, kako ističe Hans Magnus Encensberger "demokratija toliko loša ideja da u nuždi možemo i bez nje?" Istoričar Čarls Tili taj proces naziva "dedemokratizacijom".

Zato ne čudi paradoksalna situacija što se predstavnici establišmenta – odnosno liberalne snage – doživljavaju kao otuđeni od naroda, pa čak i njegovi neprijatelji. Istovremeno, kao njegovi zaštitnici i spasioci se pojavljuju populističke snage koje ih privlače zavodljivom retorikom. Oni nastoje da se predstave kao istinski zastupnici običnih, ojađenih ljudi zaboravljenih od elita, kao pobornici autentične demokratije za razliku od "neliberalne demokratije liberalnog establišmenta".

Dakle, suočavamo se sa se sa globalizacijom antiglobalizacije, kako je naziva Timoti Garton Eš, sa širokim frontom populista, sa nacionalističkom internacionalom. Borba protiv njih biće veoma duga. Ovo još nije "post-liberalni svet", ali bi to mogao postati, upozorava Eš.

Ulicama ne marširaju naoružane milicije kao 1930-ih. Međutim, tada je iako nedemekoratska - kao alternativa fašizmu i nacizmu - postojao Sovjetski Savez. Danas je upitno ko može da se suprostavi rastućem populizmu. Istina, nije svaki Bepe (Grilo) - Benito (Musolini) niti austrijski nacionalista - Adolf Hitler. Međutim, teško je naći i političare na Zapadu koji podsećaju na Ruzvelta i Čerčila.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG