Dostupni linkovi

Rohindže, narod bez domovine


Stradanje Rohindži u Burmi možda i ne bi privuklo toliku pažnju međunarodne javnosti - zamorene i zasićene krizama širom planete - da nije bilo duge šokantne ćutnje, pa i negiranja zločina od strane Aung San Su Či, nekadašnje ikone demokratskog pokreta i simbola stradanja u svetu, a sada de fakto liderke ove zemlje.

Tek nakon mesec dana – očito pod žestokim pritiskom međunarodne zajednice – osudila je "svako kršenje ljudskih prava", najavljujući da će svi koji su odgovorni biti suočeni sa zakonom.

Naime, nevolje između 1,1 i 1,3 miliona Rohindži nisu počele oružanim konfliktom 25. avgusta ove godine, već još tokom Drugog svetskog rata kada su se sukobljavali sa nacionalističkim budističkim snagama u burmanskoj provinciji Rahina, boreći se na različitim stranama – Rohindže uz britansku a budisti uz japansku armiju. Situacija je ostala napeta i nakon rata. Rohindže, mahom muslimani, bili su ne samo marginalizovani kao manjina već dugo žive i u nekoj vrsti aparthejda, maltene bez prava na slobodno kretanje, a 1982. godine im je čak uskraćeno i pravo na državljastvo jer ih vlasti tretiraju kao ilegalne imigrante - "bengalske uljeze" – koji su došli iz susednog Bangladeša. Ovaj, jedan od retkih naroda "bez domovine", bio je među najproganjanijima na svetu i u vreme kada je burmanska vojna hunta držala Aung San Su Či 15 godina u kućnom pritvoru. Međutim, u to vreme pažnja međunarodne javnosti je bila usredsređena na ovu ikonu demokratskog pokreta, apelujući na generale da je oslobode: za Rohindže tada je malo ko znao da uopšte i postoje a kamoli za njihove nevolje.

Jedan od razloga je svakako odsustvo informacija jer je Burma u to vreme bila uz Severnu Koreju najzatvorenija zemlja na svetu. Međutim, patnja Rohindži se može podvesti i pod "drugost", kako bi je nazvala Lilie Čuliaraki, odnosno na stradanje malog naroda koje nije od geopolitčkog značaja, a za medije nisu bili "priča" u poređenju sa drugim, važnijim "pričama" poput prvog Zalivskog rata, terorističkih napada 11. septembra, sukoba u Iraku i Avganistanu, sada rata u Siriji.

Istovremeno, Aung San Su Či je stavljena u kućni pritvor 1989. godine - iako je njena partija u međuvremenu ubedljivo pobedila na izborima - u trenutku kada širom sveta padaju nedemokratski režimi, pre svega socijalistički u centralnoj i istočnoj Evropi. Dakle, u trenutku najveće renesanse demokratije nakon Drugog svetskog rata, Su Či je ubrzo postala njena ikona i simbol stradanja.

Stav Su Či, koja je i sama bila žrtva režima, prema stradanjima Rohindži izazvao je dodatno razočarenje mnogih; Foto: Protesti za oslobađanje Su Či dok je bila u pritvoru
Stav Su Či, koja je i sama bila žrtva režima, prema stradanjima Rohindži izazvao je dodatno razočarenje mnogih; Foto: Protesti za oslobađanje Su Či dok je bila u pritvoru

Pobeda njene partije na izborima pre dve godine pozdravljena je širom sveta i zato što se desila u trenutku kada jačaju populistički pokreti i na vlast dolaze autoritarni lilderi. Zbog toga je sada stav Su Či prema stradanjima Rohindži izazvao dodatno razočarenje mnogih koji su je godinama podržavali, doživljavajući to čak i kao neku vrstu njene izdaje i moralnog posrnuća.

Bez obzira što je rekla da suoseća sa svima koji su zahvaćeni konfliktom – ova izjava je očiti politički iznuđena i podseća na ratove iz 1990-ih na Balkanu kada su lideri, pre svega Slobodan Milošević, osuđivali "zločine na svim stranama", ali ne čineći ništa da ih okončaju.

Aparthejd

Rohindže ističu da se lako može dokazati da već generacijama žive u Burmi - jedan dokument čak potvrđuje njihovo prisustvo od 1799. godine. Međutim, nisu uvršteni među 135 priznatih etničkih grupa koje čine 32 odsto od 51 miliona stanovnika Burme.

Tokom Drugog svetskog rata bilo je zločina na obe strane zbog čega je došlo do pomeranja stanovništa pa su muslimani postali većina na severu države Rahina, a budisti na jugu.

Mudžahedini su postigli ustanak u aprilu 1948. nekoliko meseci nakon što je Burma proglasila nezavisnost od Britanije u čemu je ključnu ulogu imao Aung San, otac Su Či, koji se smatra tvorcem moderne države. Pobunjenici su razmatrali mogućnost priključenja severnog dela Rahine istočnom Pakistanu (današnjem Bangladešu), ali su pakistanske vlasti to odbile.

Nakon vojnog udara 1962. godine, pozicija manjina je postala još teža, pre svega Rohindži, zbog čega su povremeno izbijale pobune. Njihov položaj je dodatno otežan nakon sukoba budista i muslimana 2012. u kojima je ubijeno skoro 200 ljudi a 140.000 ljudi – uglavnom Rohindži – raseljeno.

Mnoge Rohindže žive u bednim uslovima, nalik na koncentracione logore
Mnoge Rohindže žive u bednim uslovima, nalik na koncentracione logore

Zbog uskraćenog državljanstva, drastično su im ograničena prava na školovanje, rad, putovanje, sklapanje braka, verske obrede kao i lečenje, navodi Amnesti Internešenel. Mnoga deca ne idu škole, venčanje moraju da odobre lokalne vlasti, a znatno je limitirana sloboda kretanja izvan sela ili između gradova.

"Ne možemo da upalimo svetlo tokom noći, ne možemo da putujemo danju", kazao je u martu za Rojters lider "Arakan Rohindže vojske spasa" (ARSA), Ataullah Abu Amar Džununi, poznatiji kao Ata Ulah.

"Svuda kontrolni punktovi. Tako ljudi ne žive", dodao je lider pobunjenika. Međutim, visoki zvaničnik Nacionalne lige za demokratiju na čijem je čelu Su Či, Najan Vin tvrdi da nije moguće omogućiti Rohindžama slobodu kretanja jer nisu građani Burme.

"Možemo ih prihvatiti kao ljudska bića, ali ne i da se kreću okolo bez ograničenja, jer to ugrožava naš suverenitet", naglašava Vin.

Mnogi žive u bednim uslovima, nalik na koncentracione logore – oko 120.000 njih nakon pomenutih sukoba 2012.

Tri četvrtine siromašnih

Osim Rohindži, i pripadnici drugih manjinskih zajednica kineskog, tajlandskog ili hrišćanskog porekla povremeno su se sukobljavali sa vojnom huntom koja nije prezala od upotrebe oružja. Čak su i budistički sveštenici, studenti i ostali aktivisti iz redova većinskog Bamar naroda u više navrata protestovali zbog sve teže socijalne situacije na šta je vlast brutalno reagovala.

Vojna hunta je - što zbog velikog pritiska međunarodne zajednice a i sve nepodnošljivijih ekonomskih prilika - nakon izbora 2010. godine otpočela postepenu političku tranziciju. Međutim, stanje se nije poboljšalo a generali se očito ne odriču lako moći.

Zbog toga su po dolasku na vlast početkom 2016, Su Či i njena administracija odredili kao prioritet oživljavanje mirovnog procesa. Ona je izrazila čvrstu podršku federalnom, demokratskom rešenju u zemlji u kojoj postoji sedam saveznih država. Međutim, manjinske grupacije se pribojavaju da ta će taj prenos vlasti značiti samo spuštanje političke dominacije sa federalnog na lokalni nivo.

Uništeno 6.800 kuća Rohindža i spaljena 62 sela; Foto: Rohindža koja je preživela paljenje njene kuće
Uništeno 6.800 kuća Rohindža i spaljena 62 sela; Foto: Rohindža koja je preživela paljenje njene kuće

Kada je reč o rešavanju problema u državi Rahina, nema dugoročne političke strategije, osim korišćenja snaga bezbednosti i imenovanja dve komsije. Jednu predvodi bivši generalni sekretar NATO Kofi Anan, koja je formirana uoči prvih sukoba 9. oktobra prošle godine a drugu po mnogima kompromitovani potpredsednik Burme Mjing Sve. U preliminarnom izveštaju iz januara ove godine, Sve je odbacio većinu optužbi o zloupotrebama vojske u Rahini. Međutim, UN su u februaru objavile izveštaj sa dokazima o masovnim kršenjima ljudskih prava koja se mogu podvesti pod zločine protiv čovečnosti. Kako piše "Međunarodna krizna grupa", Su Či je navodno bila šokirana ovim nalazima.

Pobuna

Rohindže uviđaju da dok ostatak Mjanmara, kako se odnedavno još naziva Burma, uživa blagodeti postepenog političkog otvaranja nakon višedecenijske vojne uprave, njihov položaj se, zapravo, pogoršava.

Iako je provincija Rahina bogata prirodnim resursima, uključujući i gasom, ekonomska situacija je i dalje teška jer je tri četvrtine stanovnika siromašno. Većina Rohindži se bavi poljoprivredom ili ribolovom, a najunosniji biznis je zapravo krijumčarenje metamfetamina u Bangladeš.

Zbog toga sve veći broj njih uviđa da je jedini izlaz u oružanom otporu. Tako je 9. oktobra prošle godine oko 400 Rohindži – naoružanih uglavnom noževima i motkama te sa nešto vatrenog oružja – istovremeno napalo tri policijska punkta. U sukobima je ubijeno 9 policajaca i 8 napadača. Usledila je žestoka odmazda vlasti, uključujući ubistva, silovanja, paljenje čitavih sela – zbog čega je oko 87.000 Rohindži tada izbeglo u Bangladeš.

Međutim, to je samo pojačalo otpor Rohindži pa su 25. avgusta izveli mnogo veći napad – na oko 30 policijskih stanica i vojnih baza raspoređenih na potezu od 100 kilometara, što ukazuje na dobru koordinaciju pobunjenika bez obzira što su i dalje slabo naoružani.

(Video: Amnesti je u septembru objavio satelitske snimke spaljenih sela Rohindža)

"Arakan Rohindža vojska spasa" je od prošlogodišnjih sukoba uspostavila mnoštvo ćelija u tom području privlačeći sve više mahom mladih dok su stariji skloniji dijalogu sa vlastima ne odobravajući nasilni otpor jer ga smatraju kontraproduktivnim. Čak je Savet staraca u jednom selu nastanjenom Rohindžama upozorio "Vojsku spasa" da će se suprostaviti oružjem ukoliko dođe da regrutuje borce.

Vlasti su proglasile ARSA terorističkom organizacijom koja maltretira i pripadnike sopstvenog naroda, čak paleći njihova sela, kako bi ih sprečili da učestvuju u dijalogu, što Ulah i njegovi sledbenici negiraju, a komesar UN za ljudska prava Zajid el Huseni nazvao "poptunim poricanjem stvarnosti".

"ARSA je imala u vidu da će ovaj napad isprovocirati žestoki vojni odgovor, nadajući se da će to dodatno otuđiti Rohindža zajednicu, ojačati podršku ‘Vojsci spasa’ i skrenuti pažnju javnosti na zloupotrebe (burmanskih snaga bezbednosti) u državi Rahina", ocenjuje Međunarodna krizna grupa.

Zanimljivo je da je napad ARSA izveden samo nekoliko sati nakon što je Ananova komisija objavila izveštaj u kome se upozorava da će preterana upotreba sila od strane vlasti samo pogoršati stanje, te predlaže niz mera za prevazilaženje krize, uključući i davanje prava Rohindžama na državljanstvo.

"Nikada nisam videla ovakav egzodus"

Poslednjih meseci cirkulisali su nepotvrđeni izveštaji o ubistvima lokalnih zvaničnika, doušnika vlasti pa čak i starešina sela za koje je odgovorna "Vojska spasa" koja na taj način želi da spreči curenje informacija. Međutim, upravo je jedan izvor dojavio snagama bezbednosti plan ARSA neposredno uoči napada. Zbog toga njegova akcija nije uspela: ubijeno je 12 pripadnika snaga bezbednosti dok je poginulo najmanje 92 militanta, mada burmanske vlasti tvrde da su ubile 370 ekstremista. U međuvremenu, komesar UN za ljudska prava je izjavio da bi broj stradalih Rohindži mogao da pređe i 1.000 – mahom civila. Uništeno je 6.800 njihovih kuća a spaljena 62 sela, navodi Hjumen Rajts Voč.

Najteža izbeglička kriza ikad, napisala je novinarka Hana Bič; Foto: Izbeglički kamp za Rohindže u Bangladešu
Najteža izbeglička kriza ikad, napisala je novinarka Hana Bič; Foto: Izbeglički kamp za Rohindže u Bangladešu

Stoga je više od 400.000 Rohindži od kraja avgusta potražilo utočište u Bangladešu, u kome inače od ranije živi oko 400.000 pripadnika ovog naroda od ukupno milion koliko broji njegova dijaspora. Amnesti Internešenel navodi da burmanske vlasti postaljaju mine na granici dve zemlje kako bi sprečili povratak izbeglica. Istovremeno, jedan neimenovani burmanski zvaničnik je rekao Rojtersu da su te mine postavljene tokom 1990-ih da bi se sprečilo krijumčarenje i ilegalni prelasci te da su vlasti kansije nastojali da ih uklone. U svakom slučaju, Amnesti je prikupio podatke o pogibiji jednog civila i ranjavaju dvoje dece od mina kao i mnoga druga svedočanstva o zločinima burmanske vojske, kao što su silovanje, odsecanje glava i bacanje u reku dece.

"Pratila sam mnoge izbegličke krize, ali ova je neuporedivo najteža koju sam ikada videla", napisala Hana Bič (Hannah Beech), novinarka "Njujork tajmsa" (The New York Times).

(VIDEO: Egozodus Rohindža u Bangladeš, septembar 2017.)

Stoga je sve više onih koji smatraju da nije samo reč o "školskom primeru etničkog čišćenja", kako je stradanje Rohindži okvalifikovao komesar UN El Husein – već i genocidu. Osim turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdoana, to se navodi i u studiji Univerziteta Jejl a i američki Muzej holokausta upozorava da preti opasnost od ovog najtežeg zločina.

Sedište militanata u Meki

ARSA, koja sebe naziva i Harakah al-Yaqin (Verski pokret), osnovao je i nadgleda komitet sa sedištem u Meki u Saudijskoj Arabiji u kome se nalazi 20 Rohindži koji su emigririali ili vode poreklom iz Rahine. Na terenu borce obučavaju komandanti sa međunarodnim iskustvom u modernom gerilskom ratovnju, poput glavnog među njima Ata Ulaha, koji je rođen u Pakistanu a odrastao u Saudijskoj Arabiji. Iako bi teško mogla da funkcioniše bez pomoći sa strane, ARSA je pre svega lokalni pokret sa domaćim borcima.

Rohindže nikada nisu bile zadojene islamskim radikalizmom. Međutim, osim nasilja burmanskih vlasti, sve masovnije pristupanje boraca ARSA podstiče i presecanje pomorske migrantske rute ka Maleziji, što je za mlade Rohindže bila jedina opipljivija nada za bolju budućnost, a pre svega rastuće uverenje im ni dolazak na vlast Aung San Su Či neće ništa dobrog doneti, iako je ovaj problem označila kao prioritetan i predsedava komitetom za državu Rahina.

Vlasti su Arakan Rohindža vojsku spasa proglasile terorističkom organizacijom; Foto: Protest podrške vlastima, Jangon, Mjanmar, septembar 2017.
Vlasti su Arakan Rohindža vojsku spasa proglasile terorističkom organizacijom; Foto: Protest podrške vlastima, Jangon, Mjanmar, septembar 2017.

Militanti za sada napadaju samo snage bezbednosti i one za koje smatraju da su pretnja njihovoj zajednici, a ne verske objekte budista, njihova sela i porodice. Nije mu cilj uvođenje Šarije, odnosno verskog zakona, već zaštita Rohindži i dobijanje veće autonomije. Međutim, kako upozorava Međunarodna krizna grupa, ovi ciljevi mogu da se promene ako burmanske vlasti ne uvide da se problem ne može rešavati silom, a imajući u vidu veze ARSA sa stranim džihadističkim centrima koji su poslednjih godina koristili stradanja Rohindži za svoje propagandističke potrebe.

Humanitarni ali i politički motivi u svetu

Reakcije u svetu su pomešane. Dok muslimanske zemlje osuđuju zločine, tražeći odlučnu akciju međunarodne zajednice, ostali akteri su uzdržaniji apelujući na prekid nasilja.

Organizacija Islamskih zemalja zatražila je od vlasti u Burmi da dozvoli ulazak anketne komisije UN da istraži slučaj, formirane nakon sukoba u oktobru prošle godine, ali one do za sada odbijaju. Burmanski zvaničnici računaju na podršku Rusije i Kine u blokiranju međunarodnih sankcija. Kina, što zbog političkih što ekonomskih interesa u ovoj susednoj zemlji, podržava kampanju domaćih snaga bezbednosti u cilju osiguranja "stabilnosti". Sličan je i stav Indije, koja nije blagonaklona prema oko 40.000 Rohindži koji žive na njenoj teritoriji.

(Fotogalerija: Protesti zbog stradanja Rohindži održani su širom sveta)

Dakle, reakcije svih aktera su motivisane koliko humanitarnim toliko i političkim razlozima. Kako ističe "Vošington post" (The Washington Post), kao i mnogo puta do sada, autoritarni lideri iz islamskog sveta su itekako zainteresovani da iskoriste političku priliku koja ima pruža "emocionalna slika stradanja muslimana".Tako je Erdoan poslao svoju suprugu i šefa diplomatije da odnesu pomoć izbeglim Rohindžama u Bangladešu što je pogodna prilika da se skrene pažnje kritičara njegove autoritarne vlasti. I u Pakistanu se žestoko osuđuje postupak burmanskih vlasti. Međutim, oko 55.000 Rohindži u Pakistanu i dan danas nije dobilo državljanstvo.

Zbog svih ovih političkih kalkulacija Savet bezbednosti UN je na poslednjoj sednici izbegao da kritikuje Aung San Su Či, očito procenjujući da nije dobro da podriva njenu poziciju u suočavanju sa još uvek politički moćnom vojskom.

Pragmatizam ili bezosećajnost Su Či

Su Či neće učestovati na zasedanju Generalne Skupštine UN ove sedmice zbog, kako navode njeni saradnici, zauzetosti domaćim političkim problemima. Međutim, mnogi smatraju da je glavni razlog izostanka rastuće ogorčenje u međunarodnoj zajednici njenim stavom prema stradanju Rohindži.

Apeli i osude stizale su sa raznih strana, uključujući i od dobitnika Nobelove nagrade za mir – čiji je i sama nosilac – Malale Jusufzai, Dalaj Lame i nadbiskupa Dezmonda Tutua.

"Draga sestro, ako je politička cena vašeg uspona na najvišu funkciju u Mjanmaru vaša ćutnja, onda je ta cena previsoka", napisao je južnoafrički nadbiskup.

Na Zapadu bi svakako želeli odlučniju reakciju Su Či
Na Zapadu bi svakako želeli odlučniju reakciju Su Či

Miljenko Jergović ju je nazvao "zatočenicom savesti koja je ostala bez savesti".

Barka Dat (Barkha Dutt) se pita da li smo svi pogrešili, da li je Su Či "uvek više bila fasada nego sama ličnost, više imidž nego integritet, koja je dobila kultni status zahvaljujući neumornom medijskom narativu?"

Mnoge u međunarodnoj javnosti je iziritirala njena izjava da burmanska vlada štiti sve u državi Rahin, kritikujući "ogroman ledeni breg dezinformacija" o konfliktu koji, kako je navela, "promoviše interese terorista" i produbljuje krizu.

Međutim, ako se situacija u Burmi posmatra realpolitički, manevarski prostor Su Ći je prilično ograničen. S jedne strane, vojska i dalje kontroliše ključna ministarstva, pre svega sile, te ima 6 od 11 mesta u Nacionalnom savetu za bezbednost ostvarujući tako svoj plan o "demokratiji u kojoj cveta disciplina". Vojska je, doduše, pristala na ekonomske reforme, ali su i one neunčikovite što potvrđuje i podatak da su strane investicije prošle godine opale za 30 odsto u odnosu na pretprošlu.

S druge strane, pak, preovlađuje mišljenje da, čak i ako bi želela, Su Či ne može da podrži zahteve Rohindži a da ne rizikuje stabilnost u zemlji u kojoj mržnja prema ovoj grupaciji ujedinjuje gotovo sve: ekstremne budiste, mase, armiju, njenu Nacionalnu ligu za demokratiju, pa čak, paradoksalno, i ostale etničke manjine koje se protive davanju državljanstva i ostalih prava Rohindžama. Kraj vojne diktature je makar odškrinuo vrata slobodi, ali i pustio iz boce duhove prošlosti i oživeo stare surevnjivosti.

Ukoliko burmanske vlasti nastave nasilje nad Rohindžama – to samo radikalizovati pripadnike ovog naroda i dati povod islamskim ekstremistima širom sveta; Foto: Rohindže beže u Bangladeš, 2017.
Ukoliko burmanske vlasti nastave nasilje nad Rohindžama – to samo radikalizovati pripadnike ovog naroda i dati povod islamskim ekstremistima širom sveta; Foto: Rohindže beže u Bangladeš, 2017.

Ima i mišljenja da Su Či dobija netačne informacije sa terena, ne samo od vojske već i saradnika, od kojih su neki bivši pripadnici armije.

Stoga se može govoriti o "mentalitetu opsadnog stanja", kako ga je nazvao jedan zapadni diplomata u razgovoru za "Gardijan": "Ona se oseća napadnutom i brani zemlju".

Na Zapadu bi svakako želeli odlučniju reakciju Su Či, ali su svesni sa kakvim se ograničenjima suočava, te da je alternativa potpuni povratak armije na vlast. Stoga smatraju da bi okretanje leđa nekadašnjoj ikoni demokratije ili ponovno uvođenje sankcija - dodatno ugrozilo demokratsku tranziciju u ovoj zemlji.

Međutim, iako zapadni lideri imaju razumevanje za liderku Burme, evidentan je sve veći jaz između njih, naročito nakon odluke UN o slanju anketne komisije.

"Mislim da je Su Či izgubila poverenje u našu sposobnost da pomognemo. Mislim da smo u sukobu i sve više smo doživljavani kao neprijatelj", ističe bivši zapadni diplomata u Mjanmaru.

To je pokazao i nedavni sastanak njenog bliskog saradnika sa ambasadorima u Burmi, na kome je bilo reči o optužbama domaćih vlasti na račun aktivista UN da pomažu militantne Rohindže, navodeći kao dokaz da su pored njihovih leševa pronađeni biskviti iz humanitarne pomoći.

Burma - novi Irak i Sirija?

Nema sumnje da je nekadašnji "moralni džin" demokratije postala u međuvremenu veoma pragmatična političarka. Međutim, ako ne moralni upravo realpolitički razlozi joj nalažu da mnogo odlučnije i pravednije deluje kritikujući represiju. Naime, ukoliko burmanske vlasti nastave sadašnje nasilje nad Rohindžama – to će ne samo radikalizovati pripadnike ovog naroda već i dati povod islamskim ekstremistima širom sveta koji doživljavaju svoju sabraću kao najnovije žrtve "sukoba civilizacija",tragajući za novim poligonom na kome će se okupiti i voditi "sveti rat", kao što je to bio Irak nakon 2003. i Sirija sada. To potvrđuje i nedavni poziv Al Kaide muslimanima širom sveta da se bore na strani Rohindži.

U tom slučaju, kako ističe Nikolas Kristof u "Njujork tajmsu", Su Či će izgubiti ne samo moralni ugled već i vlast, a njena zemlja nastaviti da posrće.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG