Iako su ispitivanja na poligrafu do nedavno bila privilegija policije, u poslednjih nekoliko godina u Srbiji su zainteresovanima na raspolaganju detektori laži u vlasništvu privatnih detektivskih agencija. Najčešće mušterije su ovdašnji poslodavci koji proveravaju svoje zaposlene, ali su brojni i razni klijenti iz zemalja bivše Jugoslavije.
Detektore laži građani Srbije mogli su da vide samo u stranim televizijskim serijama, ili uživo u policiji ukoliko su osumjičeni za neki zločin, ali i to se promenilo.
Novinar RSE na testiranju, 14. mart 2011.
„Uglavnom naše usluge traže ljudi iz privatnog sektora, vlasnici raznih firmi. U njihovim prodavnicama i magacinima svakodnevno se dešavaju neke krađe... Oni to prijave policiji, ali policija ima mnogo prečih poslova, i onda se gazda obrati nama jer mu je u interesu da sazna ko u njegovom preduzeću krade“, kaže nam Boro Banjac, nekadašnji načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, koji je zajedno sa kolegom Miletom Novakovićem, nabavio poligraf i angažovao stručnjaka.
Iz privatnih radnji najčešće nestaje novac, ali se krade i bukvalno sve što iole vredi, od mobilnih telefona i kompjutera do papira i kancelarijskog materijala... Kako tvrde ovi bivši policajci, nakon što zaposleni dobrovoljno pristanu na test, po pozivu oštećenog vlasnika odlaze u firmu gde dnevno mogu da ispitaju i po desetak sumnjivih.
„Poenta je da čovek ima priliku da dokaže da je nevin i da nije izvršio krivično delo koje se desilo u njegovoj firmi“, kazao je on.
Da bi videli kako izgleda neko od tih testiranja, seli smo ispred detektora laži, koji je u stvari kompjuter sa specijalnim softverom, zakačili se na senzore koji mere reakcije ispitanog, i odglumili osumnjičenog.
U zavisnosti od slučaja, testiranje traje najviše sat vremena, a test je baziran na referentnim pitanjima. Oni koji rade na ovom uređaju obično su psiholozi, kao i Dragiša Mališić.
„Za nas koji radimo ovaj posao sve je vrlo jednostavno. Ako se beleže pojačane reakcije na relevantna pitanja, koja se postavljaju zajedno sa kontrolnim pitanjima, znači da je taj ispitanik izvršio to krivično delo. Obavezno posmatram kako se ispitanik ponaša za vreme testa, zapažam sve detalje, da li se pomera, da li uzdiše, da li kašljuca ili šmrkće... Ako me pitate koji je prvi znak da neko laže, moram da vam kažem da tu nema pravila“, objašnjava Mališić.
Poligraf se ne može prevariti
Pored domaćih, za ove usluge zainteresovane su i kompanije iz regiona, jer se jedino u Srbiji privatno rade poligrafska ispitivanja na ukupno dva aparata koji postoje u zemlji. Na tu praksu sindikati ne gledaju blagonaklono jer, kako nam kaže Nenad Čanak, iz Nezavisnosti, ona u najmanju ruku nije etička jer se radnici plaše otkaza u slučaju da odbiju test.
„Ispitivanje na poligrafu je zadiranje u privatnost neke osobe, bilo da je to legalno ili ilegalno. U ovom slučaju za mene je to sve potpuno nezakonito. Sa kojim pravom neko može da zadire u moju privatnost ako to u ugovoru o radu nigde ne piše, niti u Zakonu o radu? To je ponižavajuće i za poslodavca. Ako nema druga sredstva nego mora tome da pribegava, bolje da proda to što ima i da ode da igra šah na Kalemegdanu“, zaključuje Čanak.
Kao i mnoge druge stvari, ova oblast u Srbiji nije definisana jer još nije donet Zakon o fizičko-tehničkom obezbeđenju i privatnim detektivskim agencijama. Za Boru Banjca dileme nema.
„Nema nikakvih problema zato što zakon nije zabranio takvu delatnost. A korisna je. Za sve ove godine koliko radimo nismo imali ni jedan slučaj da je neko imao neki prigovor na naš rad“, kazao je Banjac.
Tako je firmama praktično prepušteno da same biraju kako će se ophoditi prema zaposlenima. Biznismen Nebojša Atanacković nije za poligrafske metode iako su se i u njegove četiri kompanije sa ukupno 200 zaposlenih po nekada dešavale krađe.
„U tom slučaju je efikasnije i normalnije da se to poveri policiji, a ne da se istraga vrši na taj način. Osim, recimo, ako bi sam radnik tražio potvrdu nekih svojih navoda“, kaže Atanacković.
Pored firmi, usluge detektora laži često koriste i kompanije za obezbeđenje i transport novca, ali sve je više i bračnih parova koji žele da se testiraju u slučajevima sumnje na neverstvo. Jedan od najzanimljivijih slučajeva, kaže Boro Banjac, bilo je razbojništvo u kojem je opljačkani imao čudan alibi.
„Rekao je da mu je pao šećer i da je svratio u prodavnicu da kupi sebi čokoladu. A, zamislite, ispred prodavnice je bio čovek sa pištoljem i oteo mu pazar. Testiran je na poligrafu i ’pao’ je“, navodi on.
Interesantno je da su se na internetu poslednjih godina pojavile i teme sa naslovima „Kako prevariti poligraf“. Za one koji misle da mogu da sakriju nešto na testiranju, poručuje poligrafista Dragiša Mališić sa 35 godina iskustva u policiji, bolje je da ne sedaju pred detektor laži.
„Poligraf ne može da se prevari ako poligrafista ne pogreši. A on može da pogreši samo ako pogrešno sastavi pitanja. Znači, ako poligrafista pogrešno pita pogrešan će i odgovor da dobije“, rekao je Mališić.
Detektore laži građani Srbije mogli su da vide samo u stranim televizijskim serijama, ili uživo u policiji ukoliko su osumjičeni za neki zločin, ali i to se promenilo.
„Uglavnom naše usluge traže ljudi iz privatnog sektora, vlasnici raznih firmi. U njihovim prodavnicama i magacinima svakodnevno se dešavaju neke krađe... Oni to prijave policiji, ali policija ima mnogo prečih poslova, i onda se gazda obrati nama jer mu je u interesu da sazna ko u njegovom preduzeću krade“, kaže nam Boro Banjac, nekadašnji načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, koji je zajedno sa kolegom Miletom Novakovićem, nabavio poligraf i angažovao stručnjaka.
Iz privatnih radnji najčešće nestaje novac, ali se krade i bukvalno sve što iole vredi, od mobilnih telefona i kompjutera do papira i kancelarijskog materijala... Kako tvrde ovi bivši policajci, nakon što zaposleni dobrovoljno pristanu na test, po pozivu oštećenog vlasnika odlaze u firmu gde dnevno mogu da ispitaju i po desetak sumnjivih.
„Poenta je da čovek ima priliku da dokaže da je nevin i da nije izvršio krivično delo koje se desilo u njegovoj firmi“, kazao je on.
Da bi videli kako izgleda neko od tih testiranja, seli smo ispred detektora laži, koji je u stvari kompjuter sa specijalnim softverom, zakačili se na senzore koji mere reakcije ispitanog, i odglumili osumnjičenog.
U zavisnosti od slučaja, testiranje traje najviše sat vremena, a test je baziran na referentnim pitanjima. Oni koji rade na ovom uređaju obično su psiholozi, kao i Dragiša Mališić.
„Za nas koji radimo ovaj posao sve je vrlo jednostavno. Ako se beleže pojačane reakcije na relevantna pitanja, koja se postavljaju zajedno sa kontrolnim pitanjima, znači da je taj ispitanik izvršio to krivično delo. Obavezno posmatram kako se ispitanik ponaša za vreme testa, zapažam sve detalje, da li se pomera, da li uzdiše, da li kašljuca ili šmrkće... Ako me pitate koji je prvi znak da neko laže, moram da vam kažem da tu nema pravila“, objašnjava Mališić.
Poligraf se ne može prevariti
Pored domaćih, za ove usluge zainteresovane su i kompanije iz regiona, jer se jedino u Srbiji privatno rade poligrafska ispitivanja na ukupno dva aparata koji postoje u zemlji. Na tu praksu sindikati ne gledaju blagonaklono jer, kako nam kaže Nenad Čanak, iz Nezavisnosti, ona u najmanju ruku nije etička jer se radnici plaše otkaza u slučaju da odbiju test.
„Ispitivanje na poligrafu je zadiranje u privatnost neke osobe, bilo da je to legalno ili ilegalno. U ovom slučaju za mene je to sve potpuno nezakonito. Sa kojim pravom neko može da zadire u moju privatnost ako to u ugovoru o radu nigde ne piše, niti u Zakonu o radu? To je ponižavajuće i za poslodavca. Ako nema druga sredstva nego mora tome da pribegava, bolje da proda to što ima i da ode da igra šah na Kalemegdanu“, zaključuje Čanak.
Čanak: Ispitivanje na poligrafu je zadiranje u privatnost neke osobe, bilo da je to legalno ili ilegalno.
Kao i mnoge druge stvari, ova oblast u Srbiji nije definisana jer još nije donet Zakon o fizičko-tehničkom obezbeđenju i privatnim detektivskim agencijama. Za Boru Banjca dileme nema.
„Nema nikakvih problema zato što zakon nije zabranio takvu delatnost. A korisna je. Za sve ove godine koliko radimo nismo imali ni jedan slučaj da je neko imao neki prigovor na naš rad“, kazao je Banjac.
Tako je firmama praktično prepušteno da same biraju kako će se ophoditi prema zaposlenima. Biznismen Nebojša Atanacković nije za poligrafske metode iako su se i u njegove četiri kompanije sa ukupno 200 zaposlenih po nekada dešavale krađe.
„U tom slučaju je efikasnije i normalnije da se to poveri policiji, a ne da se istraga vrši na taj način. Osim, recimo, ako bi sam radnik tražio potvrdu nekih svojih navoda“, kaže Atanacković.
Pored firmi, usluge detektora laži često koriste i kompanije za obezbeđenje i transport novca, ali sve je više i bračnih parova koji žele da se testiraju u slučajevima sumnje na neverstvo. Jedan od najzanimljivijih slučajeva, kaže Boro Banjac, bilo je razbojništvo u kojem je opljačkani imao čudan alibi.
„Rekao je da mu je pao šećer i da je svratio u prodavnicu da kupi sebi čokoladu. A, zamislite, ispred prodavnice je bio čovek sa pištoljem i oteo mu pazar. Testiran je na poligrafu i ’pao’ je“, navodi on.
Interesantno je da su se na internetu poslednjih godina pojavile i teme sa naslovima „Kako prevariti poligraf“. Za one koji misle da mogu da sakriju nešto na testiranju, poručuje poligrafista Dragiša Mališić sa 35 godina iskustva u policiji, bolje je da ne sedaju pred detektor laži.
„Poligraf ne može da se prevari ako poligrafista ne pogreši. A on može da pogreši samo ako pogrešno sastavi pitanja. Znači, ako poligrafista pogrešno pita pogrešan će i odgovor da dobije“, rekao je Mališić.
