Pišu: Tatjana Voltskaja i Robert Coalson
"Nije bilo lako", napisao je umetnik Kiril Gorodecki na Fejsbuku 20. decembra, pošto su mu trebale godine da dobije pristup dokumentima NKVD-a, Staljinove tajne policije, i na kraju "pročita priču o uništavanju pradedine porodice", piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
"Neko zaista ne želi da znam istoriju svoje porodice", dodao je on.
Rusija 20. decembra slavi praznik radnika "organa državne bezbednosti", na dan kada je 2017. boljševički zvaničnik Feliks Dzeržinski osnovao sovjetsku tajnu policiju. Gorodecki je ukazao da je u hodniku zgrade gde je čitao dosije slučaja svoje porodice bio okačen natpis koji slavi decenije "zaštite zakona i reda".
Do ovog meseca, Gorodecki praktično nije imao pojma šta se dogodilo s njegovom porodicom.
"Znao sam da je moj pradeda Mihail Bart bio zanimljiv, uspešan i talentovan čovek", rekao je umetnik za RSE. "U kući smo imali nešto lepog starog nameštaj koji mu je nekada pripadao. Ali niko nije znao šta se njemu lično dogodilo."
"Njegova unuka – moja majka – uvek je govorila da je najverovatnije tokom blokade (Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata) negde otišao i smrznuo se", dodao je on.
Gorodecki je pokazao na gomilu fotografija i kopija starih dokumenata na stolu u svom ateljeu u centru Sankt Peterburga, koji se 1914-24. zvao Petrograd, zatim Lenjingrad u vreme Sovjetskog Saveza. Gorodecki je u septembru na Fejsbuku (Facebook) objavio seriju fotografija na kojima se vidi mala polica za knjige iz kuće njegovog pradede koja je u pozadini porodičnih fotografija što sežu makar u 1926. Umetnik je mukotrpno restaurisao deo nameštaja koji sada visi u njegovom stanu.
Gorodecki je znao da je njegov deda tajno slao novac svojoj majci, supruzi Mihaila Barta koja je prognana "negde daleko". Takođe je znao da je brat njegovog dede rano regrutovan tokom rata, ali da se nikada nije vratio kući i da je umro negde u Staljinovim radnim logorima.
Priča dede po majci Gorodeckog još je potresnija. Nešto pre njegove smrti 1979. rekao je Gorodeckom da se, kao učenik srednje škole kada su boljševici došli na vlast 1917, on i grupa njegovih prijatelja pridružili jedinici Bele armije da se bore protiv crvenih. Zarobljen je tokom jedne posebno krvave borbe, rekao je Gorodecki.
"Međutim, vojnici Crvene armije koji su određeni da ga pogube sažalili su se nad njim", rekao je on. "Ili su bili iz iste oblasti ili im je jednostavno bilo žao tog žgoljavog 18-godišnjaka – ne znam. Svuda unaokolo su bila tela ubijenih vojnika Crvene armije, pa su mu rekli da uzme dokumenta jednog i da pobegne. Što je i učinio. Nekoliko kilometara dalje naišao je na drugu jedinicu Crvene armije i oni su ga rado prihvatili. Nahranili su ga i dali mu uniformu. Snimili su njegovu fotografiju koju još imam."
Deda Goradeckog vratio se kući nekoliko godina kasnije s novim prezimenom Popovski.
"Imam njegovu vojnu knjižicu Crvene armije iz koje je jasno da je završio u vazduhoplovnom korpusu na nekoliko godina", rekao je Gorodecki. "Zatim se vratio kući u Petrograd... zdrav i jak, ali s novim prezimenom... Kasnije je učio na štamparskom institutu – istom onom gde sam i ja kasnije bio. Pre revolucije, njegov otac, moj pradeda, bio je vlasnik štamparske kompanije".
"Deda mi je takođe rekao da je njegova majka prognana, ali je rekao da ne zna šta se dogodilo s njegovim ocem", nastavio je Gorodecki. "Niko nije rekao reč 'hapšenje', ali sam mnogo čitao i shvatio da ako je žena prognana a najmlađi sin uhapšen, onda moj pradeda najverovatnije u to vreme nije bio u odmaralištu. Ali njegovo ime nije na spiskovima ljudi koji su bili pod represijom".
Gorodecki se obratio organizaciji za ljudska prava Memorijal koja mu je rekla da može pokušati da primorava vladu da objavi informacije o njegovoj porodici, ali samo ako može da dokaže da je u srodstvu s njima. To se pokazalo kao problem pošto Goradecki ima jedno prezime, njegova majka drugo, njen otac treće, a pradeda četvrto prezime.
"Rekli su mi u Memorijalu i na raznim internet grupama da nigde neću stići", rekao je on. "Ali iz nekog razloga nikada nisam odustao. Tako da je ovo zaista priča o tome kako će se, ako nastavite da kucate, vrata otvoriti. Moram priznati da FSB (Federalna služba bezbednosti) efikasno radi čim se uveri da ste zaista rođak".
'Sve je razumeo'
Gorodecki je bezuspešno radio na svom slučaju više od tri godine kada ga je prijatelj ubedio da pokuša još jednom.
"Izgledalo je kao da su sve moje poruke otišle u svemir i nestale", rekao je za RSE. "Ali iznenada mi je rečeno: 'Možete doći i upoznati se sa slučajem'".
"Osećao sam kao da mi se dogodilo čudo", prisetio se on. "Ispred mene je bio dosije mog pradede Mihaila Barta, rođenog 1873. godine. Otvorio sam ga i obuzeo me snažan osećaj koji je moj život bukvalno podelio na 'pre' i 'posle'. Video sam poslednju fotografiju mog pradede. Snimljena u zatvoru, jedan profil i jedan anfas".
"Izraz njegovog lica bio je prikladan", dodao je Gorodecki. "Možete videti da je sve razumeo."
Mihail Bart je uhapšen u kući 17. septembra 1941. godine, otprilike nedelju dana posle zvaničnog početka blokade Lenjingrada, mada je između opkoljenog grada i ostatka Sovjetskog Saveza nastavila da postoji određena veza preko jezera Ladoga.
"Postoji izveštaj s njegovog jedinog ispitivanja 21. septembra", rekao je Gorodecki, ukazujući na beleške koje je pisao dok je pregledao dosije. "Optužen je prema članu 58.13, antisovjetska propaganda".
U dosijeu se takođe nalazio upitnik koji je Bart popunio, gde je, između ostalog, napisao da se njegov sin zove Popovski Boris Mihajlovič, a najmlađi Bart Leonid Mihajlovič. Gorodecki veruje da je taj dokument bio ključ koji je otvorio vrata na koja je dugo kucao.
"To je napisano rukom mog pradede", rekao je Gorodetski. "Ranije su od mene tražili da donesem majčin rodni list na kojem je njeno devojačko prezime, Popovski. To je (FSB) stvarno istražio pre nego što mi je dao pristup dosijeu. Pročitali su moju priču, ušli u arhiv, našli slučaj i videli taj upitnik".
Gorodecki je iz dosijea saznao da je njegov praded bio "počasni građanin" Sankt Peterburga i šef Peterburškog unije industrijalaca.
U dosijeu se nalaze i četiri Bartove fotografije iz zatvora, pa je Goradecki pitao ženu iz FSB-a koja je sve vreme sedela za stolom prekoputa da li je može da dobije jednu.
"Žena je rekla: 'Smirite se. Pre vas je (poznati glumac) Oleg Basilašvili sedeo na istoj stolici. A pre njega je (ugledni naučnik i lingvista) Dmitrij Lihačjov sedeo tu gledajući svoj dosije. I nismo im dali nikakve slike.'"
"U tom trenutku shvatate da ste u drugom svetu", dodao je Gorodecki.
'Gde je moj muž?'
Bartov dosije je sadržao i potkazivanja koja je napisao doušnik smešten u Bartovu ćeliju.
"Doušnik je dao sve od sebe", rekao je Gorodecki. "Napisao je da je moj pradeda navodno rekao da ljudi u Engleskoj žive veoma dobro i da će uskoro doći da nas oslobode – ali mislim da je to izmislio. Čak ih je molio da ga ne izvode iz Bartove ćelije jer verovao je da će Bart reći više".
Dosije se naglo završava. Ima belešku u kojoj se kaže da će zbog pogoršanja vojne situacije biti neophodno da se svi zatvorenice prebace u pozadinu. Bart i drugi su 8. oktobra ukrcani u teretni voz koji je išao u sibirski grad Tomsk preko Novosibirska.
Zatim sledi kratka beleška da je Bart umro tokom transporta 14. novembra 1941. Sadrži takođe kratku poruku bez odgovora na komadu papira koju je napisala njegova prabaka: "Gde je moj muž?". Prabaka Gorodeckog, Ema Bart, poslata je u interni progon kao etnička Nemica u martu 1943. godine, ubrzo posle kraja opsade Lenjingrada. Nije uspeo da sazna gde je poslata niti gde je sahranjena.
I, konačno, postoji dokument koji pokazuje da je Bartov slučaj posthumno pregledan 1949. godine i da je optužba protiv njega povučena.
Gorodecki je, međutim, znato da u priči ima još nečega. Veliki deo dosijea ostao je u zapečaćenoj koverti koju nije smeo da otvori. Ali veruje da je otkrio bar deo onoga što se nalazi u koverti.
'Hladna, gladna smrt'
Preko različitih grupa na društvenim mrežama, Gorodecki je uspostavio kontakt s porodicama drugih zatvorenika koji su iz Lenjingrada prevoženi istim vozom kao i njegov pradeda. Pronašao je spisak zatvorenika iz transporta koji su primljeni u zatvoru br. 3 u Tomsk i na njemu nema imena Mihaila Barta.
Kontakti u Tomsku rekli su mu da je taj transportni zatvoru bio poznat po zlu. Poslali su mu dokumente iz drugih dosijea zatvorenika koji ukazuju da zatvorenicima u vozu nije trebalo davati pokrivače ili toplu odeću. Dobijali su minimalne obroke i voz se nije zaustavljao na velikim stanicama gde bi im neki prolaznik mekog srca mogao dodati koru hleba. Ukratko, ceo voz je "osuđen na hladnu, gladnu smrt", rekao je Gorodecki.
Sveukupno, prema vladinoj komisiji koja je pisala izveštaj o incidentu, najmanje 798 zatvorenika iz tog voza nikada nije stiglo do Tomska. Prema dosijeima zatvorenika, njih 56 ima isti datum smrti kao i Mihail Bart – 14. novembra 1941. Gorodecki veruje da je njegov pradeda sahranjen u masovnoj grobnici negde duž pruge između Omska i Tomska.
Deda Gorodeckog, Boris Popovski, demobilisan je iz sovjetske vojske početkom pedesetih godina kao odlikovani pukovnik. On je, međutim, otkrio da stranci žive u stanu njegove porodice u ulici Mohovaja u centru Lenjingrada. Gorodecki je rekao da mu je majka kazala da Popovski najverovatnije nikada nije uhapšen, zato što je, dok je bio u vojsci, bio zadužen za štamparsku jedinicu koja je izrađivala tajne sovjetske vojne mape.
"Deda mi je jednom rekao da je negde 70-ih došao da ga vidi čovek s kojim je bio u vojsci", prisetio se Gorodecki. "Taj čovek ga je napismeno potkazivao. Sad već kao starac došao je i rekao: 'Borja, oprosti mi zbog onog što sam napisao'. Bog mu je sudija, ali je prevalio veliki put da traži oproštaj. Setio sam se tog događaja – tada sam išao u školu i video sam tog čoveka. Kasnije mi je deda rekao ko je to bio."
Uprkos činjenici da se FSB dugo opirao njegovim naporima da sazna istoriju svoje porodice i iako bezbednosna agencija i dalje odbija da mu omogući pristup celom dosijeu, Gorodecki ima pomešana osećanja u vezi s tim.
"Da budem iskren, zahvalan sam im na preciznom radu", rekao je on. "Ne želim nikoga da optužujem ili proklinjem. Manje sam tokom života saznao o ovoj situaciji od rođaka nego što sam saznao iz tog dosijea. I zahvalan sam ženi koja je radila direktno sa mnom, koja je sedela sa mnom sve vreme dok sam čitao".
Jednog dana, rekao je on, povukla ga je u stranu, dala mu papir i rekla da napiše molbu da dobije stvari koje su bile kod pradede kada je uhapšen.
"A posle 80 godina su mi date", rekao je, pokazujući dve radne knjižice, sindikalnu karticu i priručnik za štampanje. "To smatram humanim činom. Nisu to morali da urade, ali iz tih dokumenata sam saznao gde je moj pradeda učio, gde je radio. I saznao sam puno konkretnih adresa. Ništa ih ne bi koštalo da to prosto bace u vatru. Ali oni su mi ih dali".
S druge strane, ipak, Gorodecki kaže da ne razume zašto su delovi dosijea i dalje zatvoreni za njega.
"Zašto jednostavno ne istupe i kažu da je to bio zločin? Postoje druge zemlje u kojima se takvim dokumentima može slobodno pristupiti i gde se takva dela bez uvijanja osuđuju", rekao je on za RSE. "Zašto ovde neko uvek nešto skriva od nas?"
Facebook Forum