Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Srbija na migovima


Svečana primopredaja beloruskih aviona MiG-29 Srbiji

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Srbija je zemlja bez unutrašnjeg civilnog putničkog avionskog saobraćaja, to jest, bez redovnih linija između njenih najvećih gradova: ne možete leteti od Beograda do Niša, kamoli do mnogo bližeg Novog Sada. Doduše, pošto je aktuelna vlast sa ukidanja stoletnih železničkih stanica prešla na ukidanje magistralnih pruga, pa od sada do ko zna kada ne možete putovati vozom između glavnih gradova Srbije i Vojvodine, možda bi avionski saobraćaj i bio spasonosno rešenje, ko zna? Bar dok ne smisle način da i vazduh učine neprohodnim (na čemu se gotovo sigurno već radi).

Kako god, to što nema civilnog saobraćaja ne sprečava Srbiju da bude regionalna vojna sila u vazduhoplovstvu. Ili bar da tome teži, s nekom nejasnom svrhom.

Ministar odbrane u Vladi Srbije, na mnoge načine živopisni Aleksandar Vulin, ovih se dana pohvalio kako Srbija, nakon najnovije akvizicije kod Belorusije, ima 14 aviona lovaca mig 29, od kojih su neki u voznom stanju, a neki ne, ali uskoro će svi biti cakum-pakum, pa će nebo nad Srbijom biti savršeno bezbedno. To će se, dodaje Vulin ne bez ponosa kao da će lično predvoditi flotu, najbolje videti na vežbi "Slovensko bratstvo", zajedničkom "sletu" vojski Srbije, Belorusije i Rusije. I još dodaje kako kompletiranje srpske flote treba ponajviše zahvaliti tome što beloruski predsednik Lukašenko "veoma ceni predsednika Vučića i njegovu nezavisnu politiku".

Srpski MiG 29 iz Belorusije
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:02 0:00

Manji je problem to što je u čudesnom svetu Aleksandra Vulina divna stvar kad te "ceni Lukašenko"; malo je veći problem to što ličnosti ovog profila zauzimaju ključna i najosetljivija mesta u jednoj navodno proevropskoj demokratskoj vladi; glavni je problem to što je ova izjava i sve oko nje smo jedan od mnogih simptoma da je zemlja postala talac male koterije ljudi krajnje sumnjive kompetentnosti koja kao da iživljava neke dečačke snove, a o našem zajedničkom trošku, finansijskom koliko i političkom.

Avioni su, naime, veoma skupe igračke, a nije baš najjasnije kojoj je to vojnoj opasnosti Srbija izložena, od koga, sa koje strane, na koji način? O mogućnosti da neko zamišlja kako Srbija treba da predstavlja vojnu pretnju nekome drugom u regionu nećemo ni da razmišljamo, svakako ne nakon naših devedesetih. Doduše, ljudi koji su danas na vlasti bili su na vlasti i devedesetih, i ne čini im se da je tu bilo bog zna šta sporno.

Ovaj preskupi vojno-vazdušni egzibicionizam, u zemlji u kojoj se novi autoputevi raspadaju od loše izvedbe i neodržavanja, brda se serijski obrušavaju na njih, tovar s opasnim materijama se noću železnicom prevozi ispod centra Beograda, a ključna deonica autoputa prema Hrvatskoj i dalje prema zapadnoj Evropi izgleda kao truckava izrovana ledina, naposletku deluje kao tipično populističko bildovanje mišića uprazno, bez prave svrhe i realnog konteksta.

Današnja Srbija deluje kao zemlja neuklopljena u kontekst vremena i prostora.

"Kontekst" je ovde zapravo ključna reč. Današnja Srbija deluje kao zemlja neuklopljena u kontekst vremena i prostora, čvrsto rešena da umesto njega izgradi neki vlastiti, paralelni kontekst, po cenu da on pre bude simptom življenja u "paralelnoj stvarnosti" nego nešto iole solidno.

Jednostavnije rečeno, Srbija kao da još nije iza sebe ostavila refleks "naslednice Jugoslavije", sve sa njenom nesvrstanom međublokovskom politikom, iako je kontekst sadašnjeg vremena sasvim drugačiji od onog iz Titove epohe i iako je, naposletku, Jugoslavija po svojim kapacitetima i "gabaritima" ipak mogla sebi da priušti štošta što ni jedna od njenih naslednica ne može (o čemu im je valjalo misliti na vreme, ali nisu, pa sada živimo neizbežne konsekvence "balkanizacije").

Ovakva kakva je nakon šest godina naprednjačke vlasti, s nerešenim kosovskim pitanjem čiji zapaljivi konfliktni potencijal još nije demontiran i u svadljivim ili rovitim odnosima s manje-više svim postjugoslovenskim susedima, s tek minimalnim i simboličnim evrointegracijskim pomacima i u trajnom otklonu prema NATO-u koji je okružuje, a uskoro će je i bukvalno opkoliti, Srbija Vučića, Vulina i ostalih "Aleksandara" jedne dubinske dezorijentacije u epohi može samo da besmisleno iscrpljuje svoje resurse na paradiranja i pokazivanje mišića kojih em nema em više ničemu ne služe.

Istina je, uvek ima onih kojima to prija i koji će to nagraditi svojom glasačkom vernošću, ali cena ovog istrajanja u začaranom krugu iluzija ne samo da je papreno visoka, nego raste eksponencijalno, sve dok zemlja ne ostane i "bez novaca i bez lovaca".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG