Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Višak strasti i slatka samovolja


Aleksandar Vučić i Redžep Tajip Erdogan, 2017.

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Možda bi se kao novi test demokratske orijentisanosti i potencijala političara u ovom delu sveta mogao tretirati njihov odnos sa ključnim "čvrstorukašima" današnje politike, poput turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Sam "odnos", dakle, nije sporan, nego stepen "uživanja" koji se pri tome iskazuje. Kako stoje stvari, teško da bi u ovoj disciplini iko mogao nadmašiti Aleksandra Vučića.

Sa Erdoganom ili bez njega, Turska je politički, ekonomski i na svaki drugi način odviše važna da bi bilo koja zemlja, kamoli neka od balkanskih, mogla sebi dopustiti loše odnose sa njom. Otuda ni Vučićeva poseta po sebi nije sporna, čak i ako uzmemo u obzir da se poslednjih godina (zapadno)evropski zvaničnici diskretno ili manje diskretno distanciraju od turskog "sultana" gde god mogu (i gde god ih to ne košta isuviše).

Ako Turska može i hoće da pripomogne u drešenju kosovskih ili bosanskih čvorova, to je odlično; ako je voljna da investira u Srbiju – još bolje. Ali zanimljiv je, i ne baš ospokojavajući, izvestan višak strasti u ovom odnosu, ne između zemalja nego između dvojice ljudi, Erdogana i Vučića, kakav gledamo ovih dana.

Pri tome, valja podsetiti, sličnom smo neprijatnom višku uzajamnog divljenja svedočili i pre samo nedelju-dve, na relaciji Vučić – Viktor Orban. Ima li, zaboga, ijednog autoritarnog populiste koji nije pri vrhu liste omiljenih Vučićevih spoljnopolitičkih partnera i saveznika?

Daleko prevazilazeći uobičajenu diplomatsku etikeciju, Erdogan i Vučić zajednički, tako ispada, razmatraju sve moguće turske probleme, i to tako kao da ispunjavaju stavku po stavku s liste Erdoganovih želja.

Nije načelno sporno kada Vučić kaže da je Srbija protiv vojnih i državnih udara i za rešavanje sporova demokratskim putem – ali kontekst u kojem to izgovara nipošto nije nedužan, ne u trenutku kad u turskim zatvorima trunu na hiljade ljudi pod veoma, recimo, neobičnim optužbama, to jest, kada je nerazjašnjeni pokušaj vojnog udara postao idealan izgovor za slobodan odstrel Erdoganovih političkih protivnika svih orijentacija.

O zajedničkom obrušavanju na tzv. Gulenistički pokret (koji je, ne zaboravimo, koliko do juče bio glavni Erdoganov saveznik u toksičnoj islamizaciji sekularne turske republike) da se i ne govori: šta Srbija uopšte ima s tim i zašto bi o tome "imala stav"?

Možda se, rekao bi neko, radi o problematičnoj školi političke trgovine, u kojoj se računa da će možda i preterano udovoljavanje ćudima moćnog čoveka doneti povećani benefit za zemlju? To bi već po sebi bilo dovoljno zabrinjavajuće, ali reklo bi se da stvari ionako stoje još gore: ne radi se o pukoj trgovačkoj taktici nego o strateškim vrednosnim opredeljenjima.

Svim zaklinjanjima u "evropski put" i "evropske vrednosti" u inat, uvek nekako ispadne da se Vučić i njegovi najbolje i najkomotnije osećaju tamo gde se "zna ko je gazda" i gde se ne insistira preko razumne mere na demokratskim kerefekama, mimo najelementarnije fasade strogo kontrolisanog pluralizma. Iliti "neliberalne demokratije" kako tačno, i ne bez ponosa, kaže Orban. A ako ta bliskost podrazumeva i da se povremeno poljubi sultanova papuča ili hazjajinova čizma, pa bože moj, nije ni to najgore.

Šta se dobija zauzvrat? Nešto mnogo više od eventualnih trgovačkih koristi: partnersko saučestvovanje u kvarenju i izvitoperavanju svih demokratskih standarda. Potresno je kako Srbija Vučićevog doba baš nikada ne uspe da izostane sa ovakvih rituala, kako se uvek nađe negde u intimnoj blizini onih koji su hodajuća suprotnost "evropskim vrednostima", od Putina i Erdogana preko zapadnobalkanskih trablmejkera pa do unutarevropskih desno-populističkih "pobunjenika" kojima je Evropska unija odlična i draga kao izvor novca, ali im se ni najmanje ne dopada kao izvor izvesnih vrednosti i standarda.

Što je, uostalom, da se ne lažemo, položaj kakav vrlo nalikuje Vučićevom "vlažnom snu": biti unutra (u "Evropi") koliko se iz toga mogu izvlačiti neposredne i opipljive koristi, ali ostati izvan svega onoga što bi moglo ugroziti ii barem ograničiti slatku samovolju vladanja po nedostižnim standardima bosforskog, kremaljskog i ostalih učitelja i uzora.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG