"Sa ove udaljenosti, čini mi se da su ta dva prva dela polazne tačke za dva pravca kojima sam, potom, krenuo u svojim knjigama. S jedne strane, prenošenje mojih ličnih iskustava, a s druge neka vrsta 'dokumentarne' književnosti. Naravno, granica koja ih odvaja nije tako jasna", govorio je pisac Danilo Kiš pre više od dve decenije o svojim prvim romanima, “Mansard”i i “Psalmu 44”, objavljenim prvi put pre pola veka. Ovaj jubilej bio je povod za izložbu Petra Krasa "Omaž Danilu Kišu", koja je u četvrtak uveče otvorena u Narodnoj biblioteci Srbije pred nekoliko desetina poštovalaca.
Posetioce u holu biblioteke, koji je privremeno dobio funkciju izložbenog prostora, sačekala je postavka u vidu svojevrsnog triptiha: na zidu je okačena instalacija od crnog satenskog platna "Dunav 1942", na televizijskom ekranu neprestano teče snimak zaleđenog Dunava koji upotpunjuju zvuci pucanja leda, što predstavlja video rad "Dunav 2012.", a nešto dalje izloženo je 27 printova sa citatima iz Kišovog razgovora sa švedskim novinarom Gabijem Glajšmanom, kojem je pisac detaljno pričao o svojim iskustvima iz Novosadske racije u zimu 1942. godine.
Otvarajući manifestaciju, autor Petar Kras je istakao da je izložba nastala "u skromnoj veri da je moguće vizualizovati neke delove Kišove poetike". U razgovoru za RSE ovaj umetnik kaže da je inspiraciju za izložbu pronašao u Kišovim svedočenjima o Novosadskoj raciji, "bilo kroz literaturu, bilo kroz ono što znamo o njegovom životu".
"Ove godine je obeležena i 70. godišnjica Novosadske racije, pa je i to bio jedan od povoda se razmisli o tome šta Kiš zna o tom događaju, šta mi znamo o tome i koliko je svedočanstvo iz prve ruke jednog darovitog književnika dovoljno da shvatimo svu dramu i težinu tog trenutka. To je bio i moj način da kao vizuelni umetnik kroz tri dela kažem nešto o tom događaju", ističe Kras.
Uz Borislava Pekića, Mirka Kovača i Filipa Davida, Danilo Kiš pripada generaciji pisaca koji su svojom inovativnošću i literarnom osobenošću obeležili jugoslovensku književnost u poslednjih 50 godina. Već prvom knjigom, u kojoj su zajednički objavljena dva kratka romana, dvadesetpetogodišnji pisac susreće se sa prvim naznakama, kako se jednom prilikom izrazio, "priglupog političkog čitanja književnosti". Naime, roman “Mansarda” nosi podnaslov "Satirična poema", a satira je, prema Kišovim rečima, "bila uperena protiv mog sopstvenog lirizma i idealizma", no pojedini partijski aparatčici ondašnjeg režima shvatili su to kao kritiku društva i omladine.
"U stvari", kaže Kiš u jednom intervjuu, "to je jednostavno bila knjiga mladog pisca željnog da ide u susret savremenim književnim tokovima i voljnog da dokaže svoju veličinu."
Izložba Petra Krasa
Dokazao ju je već narednim romanima iz porodičnog cilusa – “Bašta, pepeo”, “Rani jadi” i “Peščanik”, a potvrđuje je zbirkom pripovedaka “Grobnica za Borisa Davidoviča”. Kroz sedam priča o staljinističkim logorima, autor stiče brojne poštovaoce, ali i neprijatelje koji su, na mig političkih struktura, pokrenuli hajku protiv pisca.
Nakon smrti, Kiša, tog glasnog kritičara svake vrste nacionalizma, tokom devedesetih godina u Srbiji su pokušali da posvoje upravo nacionalisti. Poslednji takav slučaj događa se već nekoliko godina, koliko traje spor oko korišćenja piščevog imena između književnika desničarskog usmerenja okupljenih oko grupe "Proza na putu" i Mirjane Miočinović, koja je po Kišovom testamentu zadužena za brigu o njegovoj zaostavštini.
Petar Kras kaže da je njegova izložba način da kulturnoj javnosti predstavi novo čitanje Kiša, koji je do sada doživeo različite interpretacije.
"Ne možemo reći da je Kiš zaboravljen i da ne postoji u našoj kulturnoj javnosti, međutim pitanje je da li je on na pravilan način prihvaćen, da li su njegova literatura i eseistička misao na pravilan način protumačeni", komentariše on i dodaje da izložba otvara pitanje komunikacije Kišove zaostavštine sa savremenim trenutkom.
Dugogodišnji književni i filmski kritičar Milan Vlajčić, koji je prisustvovao otvaranju izložbe, smatra da je Kišovo delo jednako aktuelno danas kao i pre nekoliko decenija.
"Mislim da će svaka nova generacija otkrivati nešto novo u Kišu. Kad god se vratim nekom njegovom delu, čitam ga na drugi način. Tu se potvrđuje ona Eliotova teza da svaka dobra kniga dobija dolaskom nove generacije u književnosti. To je samo dokaz koliko je delo Danila Kiša inspirativno i impresivno", rekao je Vlajčić za RSE.
