Dostupni linkovi

Šta će biti sa ratnohuškačkim novinarima?


Zgrada Specijalnog suda i Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije pokrenulo je istragu o odgovornosti medija i novinara za podstrekivanje ratnih zločina početkom devedesetih. Neke od perjanica ratnohuškačkog novinarstva u Srbiji davno su nestale iz javnosti, dok drugi nesmetano nastavljaju medijski angažman.

Uz podsećanje na neke od najdrastičnijih primera medijskih laži i obmana tokom devedesetih, istražujemo koliko je teško dokazati odgovornost njihovih kreatora, i stiže li ova inicijativa prekasno.

Istraga o odgovornosti medija pokrenuta je nakon izjava svedoka tokom suđenja za masakr 200 Hrvata na farmi Ovčara kod Vukovara 1991. godine, i ubistvo 25 Bošnjaka u Zvorniku 1992. Portparol Tužilaštva Bruno Vekarić kaže za naš program da su se na ovim suđenjima mogli čuti i iskazi nekih od okrivljenih, u kojima navode da su ih upravo pojedini tekstovi i izveštaji elektronskih medija stimulisali da učestvuju u zločinima:

Bruno Vekarić
To će biti veoma teško dokazati jer bi onda trebalo, na neki način, da nađemo uzrok i, faktički, posledicu. U ovom trenutku se odvija jedna opsežna analiza u kojoj učestvuju novinari i eksperti za medije, i domaći i strani.
“To će biti veoma teško dokazati jer bi onda trebalo, na neki način, da nađemo uzrok i, faktički, posledicu. U ovom trenutku se odvija jedna opsežna analiza u kojoj učestvuju novinari i eksperti za medije, i domaći i strani. Mi želimo da budemo potpuno jasni da, kao tužioci, eventualno nađemo elemente krivičnog dela da bi to posle digli na sledeći procesni nivo, a to je pretkrivični postupak.”


Iako se konkretna imena ne spominju, veliki je broj onih koji su, verni režimu Slobodana Miloševića, bili deo njegove propagandne mašinerije. Nakon petooktobarskih promena 2000. godine, neki su se povremeno pojavljivali u pojedinim medijima, neki i danas rade, dok se drugima potpuno gubi svaki trag. Lista njihovih ”patriotskih” tekstova i izveštaja je podugačka. Ipak, direktor Medijske dokumentacije Ebart Velimir Ćurguz Kazimir izdvaja jedan od najdrastičnijih primera obmana i laži, lansiranih u vreme opsade Vukovara:

“Tadašnji dopisnik Rojtersa Vjekoslav Radović, pustio je informaciju o tome da je otkrivena jedna prostorija u podzemlju u kojoj se nalazilo dvadesetak ubijenih srpskih beba. Ta je vest vrlo brzo obišla ceo svet. Tako da je reč o jednom strašnom falsifikatu koji je pušten, vrlo svesno, da se još više podigne temperatura protiv pripadnika hrvatske nacionalnosti u Vukovaru, jer se onda može misliti da su oni svi zlikovci kad su u stanju da ubijaju srpske bebe.”


Za mrtvim bebama u Vukovaru tada je tragao RTS-ov ratni izveštač Nino Brajović:

“Poštovani gledaoci, javljamo se iz mračnog Vukovara. I danas je tema dana bila traženje leševa zaklane dece, ali su taj posao novinari bezuspešno obavili.”


Pošto bebe nisu pronađene, spiker državne televizije je saopštio:

“Najlakše se izviniti kad se u najnormalnijim uslovima otme dezinformacija.”






Nino Brajović, do nedavno predsednik Udruženja novinara Srbije, danas kaže kako je on bio prvi koji je posle 24 sata demantovao vest o mrtvim bebama. Iako su poznati i njegovi prilozi o leševima iza vukovarske bolnice, za koje odokativnom metodom tvrdi da su mahom Srbi, te čestitke haškom optuženiku Veselinu Šljivančaninu na „oslobođenju Vukovara“, ponosan je na svoj staž ratnog reportera i ne plaši se da bi se mogao naći pod istragom tužilaštva:

“Ja sam jedan od ljudi koji je doprineo tome da se ne desi ratna propaganda.”

Slede još neke od Brajovićevih reportaža iz ratnog Vukovara, i izveštaj Rade Đokić za Televiziju Beograd iz Sarajeva:

“Ovo je ta masovna grobnica, preko puta bolnice, za koju smo rekli da leže tela samo Srba, ili barem, velikom većinom Srba.”

“Evo nas na mostu na Vuki, po Vuki se ovaj grad zove Vukovar. Hrvati ga zovu Staljingrad. - Kakav Staljingrad, gde armija i srpski dobrovoljci dođu, ne pomaže ništa!”

“Muslimanski ekstremisti, dosetili su se najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći, srpsku nejač, žive su bacali u kaveze lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina – tvrdi srpska straža sa Kromolja.”


Kasno je zato što je prošlo već toliko vremena, mnogi su poumirali ili su zaboravljeni, a rano je zato što su mnogi od onih koji su tad dirigovali medijima i danas u političkoj moći i vlasti, i danas na neki indirektan način verovatno utiču na medije preko političkih partija čiji su članovi. Ali dobro, bar da se nešto pokuša.
Filip David
kome je, kao uredniku dramskog programa, početkom devedesetih zabranjen ulaz u zgradu Televizije Beograd pošto je sa kolegama pokušao da se suprotstavi širenju ratne propagande, kaže da je ovakvih primera mnogo, a da pokretanje istrage o odgovornosti medija i novinara stiže “i rano i kasno”:

“Kasno je zato što je prošlo već toliko vremena, mnogi su poumirali ili su zaboravljeni, a rano je zato što su mnogi od onih koji su tad dirigovali medijima i danas u političkoj moći i vlasti, i danas na neki indirektan način verovatno utiču na medije preko političkih partija čiji su članovi. Ali dobro, bar da se nešto pokuša. I to je neki znak nade da će, možda ipak, oni koji su toliko zla naneli, direktno ili indirektno odgovarati za ono što su učinili.”

* * * * *
Više o najavi početka istrage o odgovornosti medija i novinara za podstrekivanje ratnih zločina početkom devedesetih pročitajte OVDE.
  • 16x9 Image

    Iva Martinović

    Posle petooktobarskih promena počinje da radi na beogradskom radiju Studio B, u početku kao novinar-reporter, a potom i kao urednik informativnih emisija. U aprilu 2007. prelazi na RSE, gde radi kao novinar-reporter i voditelj dnevnih informativnih emisija.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG