Predstojeća Nedjelja ponosa u Beogradu, najavljena za kraj maja, uz prethodni nastup Konchite Wurst (Conchita Wurst) na Euroviziji, još su jednom podsjetili na visok stepen homofobije u Srbiji - ponižavanje, mržnju i nasilje nad pripadnicima LGBT populacije.
Dani mrmota, tako bi se mogao opisati ovaj period, kada se aktivisti pripremaju za šetnju ulicama glavnog grada, a vlast se nećka hoće li im to dozvoliti. Pravdaju se prijetnjama desničara koji su na posljednjoj Paradi ponosa, prije četiri godine, demolirali centar Beograda. Od tada je ovaj događaj "iz sigurnosnih razloga" svaki put zabranjivan. U međuvremenu, pripadnici LGBT svijeta su izloženi šikaniranju, omalovažavanju, pa i fizičkim napadima. Obzirom da više nikome ne pada napamet da mlade vaspitava i educira, oni i prednjače u diskriminaciji nad osobama drugačije seksualne orijentacije.
Šest meseci prošlo je od kada je gej aktivista Boban Stojanović na ulazu u stan u kojem živi zatekao kukasti krst, kao i simbol govora mržnje prema homoseksualcima. Jedan od retkih koji su u Srbiji odlučili da javno progovore o svom seksualnom opredeljenju i ustanu u borbu za svoja i prava drugih, odgovor na pitanje ko su autori natpisa "Znamo gde živite, znamo kada spavate", do danas nije dobio.
Bojan Stojanović
"Meni se dešavalo nekoliko puta da pozovem taxi i tim se taksijem, na njegovo iznenađenje, vozim dvesta metara. Ali to je jedno osećanje koje je realno jer kada prolaziš ulicom vidiš, Ubijte pedera, ili takve neke grafite, strahovi su realni i utemeljeni na nekom iskustvu, što ličnom, što na iskustvu drugih. Zapravo, kada ideš i gledaš na dole, nemaš to osećanje da si dovoljno vredan i osećanje ljudskosti. U nekom psihološkom okviru nemaš to osećanje ponosa", kaže Boban Stojanović.
Zato su i ove godine, u takvoj atmosferi počele još jedne u nizu priprema za Nedelju ponosa zakazanu za kraj meseca.
Nakon Parade ponosa 2010. godine, kada je u divljanju huligana, protivnika ovog događaja, demolirana prestonica, svaku sledeću država je zabranila, pravdajući takvu odluku bezbednosnim rizicima, a odgovornost za eventualne nerede često su pripisivali organizatorima, jednako kao i ekstremistima, koji su pretili da će ulicama krv liti. Tako LGBT aktivisti i ove, kao i prethodnih godina, moraju da se "pravdaju i objašnjavaju" javnosti zbog čega im je ovaj događaj važan.
"Sama Parada i uopšte zalaganje za LGBT prava je prosto pokušaj da se dovedeš u jedno stanje i da dovedeš društvo u jedno stanje u kom neće biti ekstremnog nasilja i ekstremne mržnje. Problem je strah sa kojim živiš. Negde je to osnaživanje nas samih kao pojedinaca, ne samo kao gej ljudi, nego uopšte ljudi. Svi mi imamo možda i nametnute komplekse da nismo dovoljno dobri i da nismo dovoljno lepi. Mislim da može da se podigne to razumevanje ako se samo stavimo u ulogu u kojoj smo već bili", naglašava Stojanović.
On je jedan je u nizu onih koji su zbog svog seksualnog opredeljenja bili izloženi napadima, a sve ovo ne bi morao ponovo da govori da su se oni, koji su za to nadležni, bavili svojim poslom i da je odnos vlasti prema problemima seksualnih manjina bio drugačiji. Jer, kako podvlače LGBT aktivisti, pitanje njihovih, ali i ljudskih prava uopšte, jeste proces prihvatanja koji podrazumeva uticanje na svest i menjanje stavova ljudi.
O tome kakvi su oni većinski u Srbiji, pokazalo je nedavno takmičenje za pesmu Evrovizije i ovogodišnja pobednica Končita Vurst, kada su društvene mreže bile preplavljene zgražavanjem i uvredama na račun njenog izgleda. Iako je naknadno "izrazio žaljenje" zbog načina komentarisanja nastupa austrijske predstavnice i pobednice Eurosonga, i javni servis Srbije pao je na ovom testu.
"Stavljanje njene pojave u opseg bizarnosti i to sablažnjavanje svaki put kada je dobijala 12 poena iz zemalja Zapadne Evrope, je nedopustivo. Drugo, Končitu su poslali građani Austrije na to takmičenje i samim tim što oni vređaju i omalovažavaju Končitu, oni u stvari omalovažavaju i predstavnicu jedne zemlje", pojašnjava Predrag Azdejković iz Gej lezbejskog info centra.
Daleko je Srbija od te i drugih evropskih zemalja, čiji je predstavnici svake godine upozoravaju da mora da uloži mnogo više napora za unapređenje prava i položaja LGBT populacije.
Maja Mićić
"Nama treba određeni period prilagođavanja, senzibilisanja i edukacije ljudi koji sede u nadležnim institucijama o tome o čemu mi tu zapravo pričamo, kada pričamo o ljudskim pravima, LGBT pravima, manjinskim pravima kao takvim", podvlači Maja Mićić iz Inicijative mladih za ljudska prava Srbije.
Ako za to nadležni ne znaju odgovore na ova pitanja, onda ne bi trebalo da iznenađuje to što ih ne zna većina građana Srbije, među kojima prednjače mladi ljudi. Istraživanje koje je polovinom prošle godine sprovelo udruženje Labris, pokazuje da bi gotovo 80 posto srednjoškolaca podržalo diskriminaciju nad osobama drugačije seksualne orijentacije. Nasilje nad pripadnicima LGBT zajednice opravdalo je 38 odsto mladića, uzrasta od 14 do 19 godina, dok samo 16 odsto srednjoškolaca smatra da oni treba da imaju ista prava kao i svi ostali.
"To je jedan paradoks. Mi na jednoj strani pokušavamo da sledimo neke civilizacijske tokove, a zapravo se paralelno sa tim od njih odvajamo i možda vraćamo i unazad", tvrdi reditelj Gorčin Stojanović.
Uz odgovornost vlasti i odsustvo edukacije, takvo je stanje rezultat jakih uticaja različitih snaga i centara moći, među kojima je na prvom mestu Srpska pravoslavna crkva, čiji je poglavar, koliko prošle godine, u osvrtu na najavljenu pa zabranjenu Paradu ponosa, poručivao: "Čega se pametan stidi, budala se ponosi."
Treba li podsećati i na mitropolita Amfilohija, koji, kada se ne bavi, kako je naziva, "Paradom srama" u Beogradu, prelazi na one u susednoj Crnoj Gori.
Gorčin Stojanović
"Prosto rečeno, naši popovi nisu u stanju da vrše svoju društvenu funkciju, ako uopšte treba da je imaju na taj način na koji je imaju kod nas. Nema Kosova, jasno je u kom se pravcu ide, ostala je još jedna stvar u kojoj se svi zajedno možemo pronaći i saborno okupiti, a to je mržnja prema recimo gej populaciji. Srpski problem nije reformisanje ovoga i onoga, nego ta konačna ideja da je čovek slobodna osoba i da ima pravo da radi šta hoće, dok god to ne ugrožava druge", konstatuje Stojanović.
A to je ono što srpsko društvo nije prihvatilo i mnogo će proći dok zemlja ne postane onakva kakvom je naš sagovornik poželeo u spotu podrške u ne održanoj Paradi ponosa 2009. godine:
"Želim da u mom Beogradu i u mojoj Srbiji niko ne mora da krije koga voli, momak devojku, devojka momka, momak momka, devojka devojku. Ljubav nije da se krije, ljubav je da se ponosi."
Pomak bi se mogao očekivati jedino pod uticajem Evropske unije, koja pomno prati stanje ljudskih i manjinskih prava u Srbiji. Ono što je sada drugačije u odnosu na protekle godine jeste da državi predstoji otvaranje poglavlja 23 i 24 u pregovorima o članstvu, a u kojem se Parada ponosa pominje kao skup koji je zagarantovan Ustavom, kao i sva prava LGBT populacije.
