Viktorija Haraščenko radi u mrtvačnici u Dnjepru, gde neidentifikovani ukrajinski vojnici bivaju doveženi radi identifikacije. Ona registruje tela, evidentira pločice s imenom i razgovara sa rođacima koji tragaju za nestalim najmilijima. Svakog dana sluša poricanje, nadu i tugu – i kaže da ne postoje reči koje zaista mogu utešiti porodice suočene sa gubicima koji traju ceo život.