Da li će u slučaju presude Mladiću i Karadžiću za genocid, biti podriven legitimitet Republike Srpske, o tome za RSE govori Žak Rupnik (Jacques Rupnik), politikolog sa Instituta za političke studije u Parizu (L'Institut d'études politiques de Paris).
Kada je reč o Srbiji, on smatra da bi je trebalo nagraditi ne samo statusom kandidata, već i datumom za početak pregovora. Međutim, Rupnik ističe da će EU, nakon lošeg iskustva sa Kirpom, tražiti od Srbije da prizna Kosovo makar dan uoči ulaska u evropsku porodicu, da se ne bi ponovila kiparska varijanta.
Inače, profesor Rupnik je urednik zbornika „EU i Balkan: Trenutak za Evropu“ (The EU and the Balkans: The Hour of Europe), koji će biti predstavljen u ponedeljak na međunarodnom skupu u Sarajevu
Rupnik: Nikada nije kasno učiniti dobre stvari. Naravno, to je prekasno za građane Bosne koji su iskusili na svojoj koži Ratka Mladića kao ratnika, pre svega za ubijene u Srebrenici kao i njihove porodice. No, njegovo hapšenje je od izuzetne važnosti i može imati pozitivan uticaj na odnose u regionu. To znači nastavak pozitivnih trendova na tragu nekih poteza Srbije, kao što su Rezolucija parlamenta kojom se osuđuju zločini u Srebrenici, zatim govora predsednika Tadića tokom posete BiH i Hrvatskoj. Njegovi govori, naravno, ne mogu da izbrišu zločine i patnje, ali uvažavaju činjenicu da ako Srbija želi normalizaciju odnosa sa susedima, mora da se suoči sa ovim bolnim pitanjima. Stoga je hapšenje Mladića poslednji u nizu poteza, koji je počeli hapšenjem Radovana Karadžića, a što bi trebalo da omogući zatvaranje jednog od najbolnijih poglavlja nedavne istorije Balkana.
Činjenica da se možda većini građana Srbije ne sviđa izručenje Mladića, nije u protivrečnosti sa ovim što sam rekao. Ponekad moraju da se povuku bolni potezi u suočavanju sa prošlošću, s kojima većina građana nije zadovoljna. Mogu da vam navedem mnogobrojne primere iz istorije hrabrih poteza i izjave političara koji nisu imali podšku većine naroda. Politika u regionu ne može da se vodi na osnovu istraživanja javnog mnjenja, naročito o emotivnim pitanjima, kao što je ovo. Naravno, postoji deo građana Srbije, pre svega birača Srpske radikalne stranke, koji smatraju da su Srbi žrtve. No, te žalopojke slušamo već godinama. Smatram, međutim, da sada ipak preovladava raspoloženje za pomirenje u regionu.
Drugo, hapšenjem Mladića otvoren je put Srbiji za dobijanje punopravnog statusa kandidata za članstvo u EU, uključujući i datum za početak pregovora.
Rupnik: Imena Karadžića i Mladića se vezuju za najstrašnije zločine, pre svega za Srebrenicu, to znači za genocid. To pitanje je sad pred Međunarodnim tribunalom. Nadajmo se da će procesi njima dvojici biti objedinjeni. Jedan je bio politički, drugi vojni lider, odnosno dva lica iste politike. Smatram da je teško razdvojiti njihova suđenja. Time se naravno nameću mnogobrojna praktična pitanja, ali u Hagu svakako žele da izbegnu da se proces njima razvlači kao u slučaju Miloševića. Dakle, objedinjavanjem suđenja Karadžiću i Mladiću – sudilo bi se politici etničkog čišćenja. Ukoliko bi se proces u tom smislu uspešno okončao, to bi svakako podrilo legitimnost trenutka u kome je stvorena Republika Srpska, koja je zaista nastala u kontekstu u kome su preduzete mere za okončanje sukoba, uključujući razdvajanje formiranjem entiteta, ali nije moguće stvaranje održive države sa održivim ustavom. BiH se i danas suočava sa tim problemom. Nasleđe Dejtona je omogućilo okončanje rata, ali je ostao Ustav koji potvrđuje rezultate tog rata. Mnogi su, tu ubrajam i sebe, odavno kritikovali to rešenje. Dakle, suđenje Karadžiću i Mladiću bi aktuelizovalo trenutak formiranja Republike Srpske. Ako je sama tvorevina nastala na genocidu, onda je potrebna dodatna inicijativa za promenu Dejtonskog ustava. Poslednjni put je to pokušano pre nekoliko godina, ali su nedostajala samo dva glasa da prođe taj predlog. Sećam se da je Haris Silajdžić bio jedan od glavnih krivaca za neuspeh te inicijative.
Dakle, suđenje Karadžiću i Mladiću može biti dodatni podsticaj da se dovede u pitanje pozicija Republike Srpske kao države u državi, zbog čega je teško primeniti Ustav BiH, stvoriti funkcionalnu vladu. To znači da je krajnje vreme da se to preispita. Hapšenje Mladića može da podrije „bunker mentalitet“ vođstva bosanskih Srba, što bi omogućilo promenu Ustava a što je preduslov za demokratsko upravljanje i, na kraju, evropske integracije.
Rupnik: Pretpostavljam, jer postoji nekoliko razloga. Kao što sam rekao, delimično je promenjena politika Beograda i on više nema podršku vlasti u Srbiji kao nekada. Zvanični Beograd podržava Dodika ali i ne takvu njegovu obstrukciju i beskompromisnost. U onoj meri u kojoj Srbija želi da se pridruži Evropskoj Uniji, mora da pokaže da ne šteti, odnosno ne dovodi u pitanje integraciju Bosne i Hercegovine. Ako Dodik ne bude imao blanko podršku Srbije, moraće da promeni svoju politiku i da se prilagodi. Kao što sam rekao, poslednji događaji, uključujući Mladićevo hapšenje, samo će ubrzati dovođenje u pitanje kako je nastala Republika Srpska, pod kojim okolnostima je opstajala od Dejtonskog sporazuma. Donet je ustav BiH čiji cilj nije bio stvaranje demokratske vlade i funkcionalnog demokratskog sistema, već omogućavanje mira, kroz razdvajanje. To nije uobičajena svrha ustava. Dodik ne bi trebalo da bude više u poziciji da blokira ustavne reforme. Ja znam da on nije jedini koji je to radio i da je u tom smislu bila upućena poruka bošnjalčkim liderima. Ali sada su Dodik i Republika Srpska u žiži, odnosno glavna prepreka.
Rupnik: Smatram svakako da Srbija treba da dobije ne samo status kandidata već i datum za početak pregovora. To je veoma važno. Vidimo kako to izgleda na primeru Makedonije, koja je dobila status kandidata ali bez datuma, zbog protivljenja Grčke. Srbija više nema takvu prepreku. Ključni problem je bio saradnja sa Haškim tribunalom, što je naročito bilo osetljivo pitanje za Holandiju. Sada je taj uslov ispunjen i smatram da je potrebno poslati Srbiji jasan politički signal da se nastavljaju njene evropske integracije. Kada je reč o drugim pitanjima, odnosi sa Rusijom su neka vrsta trgovine. Srbija je omogućila Rusiji da preuzme glavnu ulogu u energetskom sektoru u zamenu za podršku Moskve u Ujedinjenim nacijama oko pitanja Kosova. Međutim, nakon savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde prošle godine, po kome proglašenje nezavisnosti Kosova nije nezakonito, Srbija se nije odrekla svog stava da je nezavisnost Kosova nelegalna, ali je postala pragmatičnija o ovom pitanju, što je rezultiralo zajedničkom rezolucijom sa Evropskom Unijom koju je podnela Ujedinjenim nacijama. Nakon toga, započela je razgovore sa kosovskim rukovodstvom. Dakle, pregovara sa Kosovom iako ga ne priznaje kao državu. Evropska Unija je tražila da Srbija bude otvorenija i pragmatičnija, i to je dobila. Niko nije očekivao da će Srbija preko noći priznati Kosovo, ali svako treba da se prizna da je zauzela pragmatičniji pristup što je u skladu sa onim što EU želi da ostvari na Kosovu.
Rupnik:.... Ja ne tvrdim da je sve rešeno, već ako, jednostavno, pogledate kakvo je stanje bilo pre samo godinu dve dana, sada je evidentan napredak. Kao što sam pomenuo, zajednički predlog sa EU Rezolucije o Kosovu, pregovori Beograda i Prištine, hapšenje Mladića – to je proces, koji, doduše, još nije kompletiran. Znate, ja sam bio jedan od najžešćih kritičara srpske politike, kao i nedoslednosti i iluzija koje je Evropska Unija imala ne samo u vreme promene Miloševićevog režima, već i kasnije oko karaktera Koštuničine vlade, itd. Ja nisam od onih koji će olako prihvatiti da je sve dobro u srpskoj politici, jer sam bio beskompromisni kritičar njene politike tokom 1990-ih, međutim, evidentno je da to što se dešava u poslednjih godinu-dve dana ukazuje na pozitivan proces i Evropska Unija bi trebalo da to prizna i ohrabri. Nema ništa pogubnije po Balkan od maglovite retorike Evropske Unije koju ne slede konkretni potezi. Zbog toga je bila veoma važna vizna liberalizacija...
Žak Rupnik, francuski politikolog na Forumu 2000 u Pragu, 09. oktobar 2006.
Rupnik: Tačno. Pomenuli ste Kipar. Veliku lekciju koju je Evropska Unija naučila iz primera Kipra jeste – nikada više. To je bila velika greška. EU je upala u zamku dvosmislene strategije kiparskih Grka. Postojalo je prećutno razumevanje da se celi Kipar pridruži Uniji i, istovremeno, prihvati plan tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana o prevladavanju podele ostrva. No, oni su u ušli u EU a da nisu prihvatili pomenuti plan. U Briselu je izvučena pouka, tako da zemlje aspiranti moraju da reše sva sporna pitanja pre ulaska u Uniju. U slučaju Kosova to znači da je dobro što su počeli razgovori o konkretnim pitanjima između Beograda i Prištine ali sveobuhvatno rešenje mora vremenski biti usaglašeno sa približavanjem ove dve zemlje EU...
Rupnik: Po mom mišljenju, priznanje Kosova mora da se desi istovremeno sa ulaskom Srbije u Evropsku Uniju. No, to mora da bude dan ranije, a ne obećanje da će biti učinjeno dan kasnije, imajući u vidu kiparsku lekciju. Kada je reč o podeli Kosova, to nije nova ideja. No, EU neće prihvatiti tu opciju, jer je odbijanje deoba po etničkom kriterijumu upravo bio ključni razlog za međunarodnu intervenciju u BiH i na Kosovu. To znači da bi Brisel negirao sopstvene principe a podela bi imala i potencijalno destabilizirajući efekat po Makedoniju i drugde u regionu. Za EU bi jedino možda bila prihvatljiva podela ako se sa time saglase Srbija i Kosovo, tačnije o nekoj vrsti razmene teritorija. No, ne vidim da bi Kosovari sada tako nešto prihvatili. Zato je mnogo mudrije da se ne razgovara o podeli. Mnogo je celishodnije da Srbija i Kosovo pregovaraju kako da postignu održivo rešenje tako da granice između njih budu bezbedne i, istovremeno, otvorene. Kada dostignu taj nivo, biće spremne za članstvo u EU. Čitava ideja Evropske Unije, između ostalog, počiva na otvorenosti granica unutar nje i garancija istih prava sa obe strane granice. Kada ta „EU filozofija“ prevlada, Srbija će shvatiti da njena ukopanost oko pitanja Kosova, može samo da odloži njen put ka članstvu u Uniji. Kosovo će takođe shvatiti da bilo kakvo sračunato odlaganje ili beskompromisnost, neće škoditi Srbiji već njegovim evropskim integracijama. Stoga je u interesu obe strane da postignu rešenje. Naravno, Brisel treba da ohrabri taj proces, ali, na kraju, sve će najviše zavisiti od politika Beograda i Prištine.
Kada je reč o Srbiji, on smatra da bi je trebalo nagraditi ne samo statusom kandidata, već i datumom za početak pregovora. Međutim, Rupnik ističe da će EU, nakon lošeg iskustva sa Kirpom, tražiti od Srbije da prizna Kosovo makar dan uoči ulaska u evropsku porodicu, da se ne bi ponovila kiparska varijanta.
Inače, profesor Rupnik je urednik zbornika „EU i Balkan: Trenutak za Evropu“ (The EU and the Balkans: The Hour of Europe), koji će biti predstavljen u ponedeljak na međunarodnom skupu u Sarajevu
RSE: Nakon 16 godina bekstva, uhapšen je najtraženiji haški begunac Ratko Mladić. Dok mnogi to pozdravljaju kao važan korak ka pomirenju u regionu, ima mišljenja da je to stiglo prekasno. Takođe, da je Srbija uhapsila Mladića više zbog međunarodne obaveze na putu evropskih integracija, a manje kao izraz istinskog uverenja da je to nužno. To ilustruje i podatak da je, prema nekim istraživanjima, više od 50 odsto građana bilo protiv njegovog izručenja.
Rupnik: Nikada nije kasno učiniti dobre stvari. Naravno, to je prekasno za građane Bosne koji su iskusili na svojoj koži Ratka Mladića kao ratnika, pre svega za ubijene u Srebrenici kao i njihove porodice. No, njegovo hapšenje je od izuzetne važnosti i može imati pozitivan uticaj na odnose u regionu. To znači nastavak pozitivnih trendova na tragu nekih poteza Srbije, kao što su Rezolucija parlamenta kojom se osuđuju zločini u Srebrenici, zatim govora predsednika Tadića tokom posete BiH i Hrvatskoj. Njegovi govori, naravno, ne mogu da izbrišu zločine i patnje, ali uvažavaju činjenicu da ako Srbija želi normalizaciju odnosa sa susedima, mora da se suoči sa ovim bolnim pitanjima. Stoga je hapšenje Mladića poslednji u nizu poteza, koji je počeli hapšenjem Radovana Karadžića, a što bi trebalo da omogući zatvaranje jednog od najbolnijih poglavlja nedavne istorije Balkana.
Činjenica da se možda većini građana Srbije ne sviđa izručenje Mladića, nije u protivrečnosti sa ovim što sam rekao. Ponekad moraju da se povuku bolni potezi u suočavanju sa prošlošću, s kojima većina građana nije zadovoljna. Mogu da vam navedem mnogobrojne primere iz istorije hrabrih poteza i izjave političara koji nisu imali podšku većine naroda. Politika u regionu ne može da se vodi na osnovu istraživanja javnog mnjenja, naročito o emotivnim pitanjima, kao što je ovo. Naravno, postoji deo građana Srbije, pre svega birača Srpske radikalne stranke, koji smatraju da su Srbi žrtve. No, te žalopojke slušamo već godinama. Smatram, međutim, da sada ipak preovladava raspoloženje za pomirenje u regionu.
Drugo, hapšenjem Mladića otvoren je put Srbiji za dobijanje punopravnog statusa kandidata za članstvo u EU, uključujući i datum za početak pregovora.
RSE: Pre nego što nastavimo o evropskim integracijama Srbije, još jedno pitanje o Mladiću. Ukoliko bude osuđen po optužbi za genocid, kako se to može odraziti na poziciju Republike Srpske imajući u vidu mišljenja da je ona nastala kao rezultat etničkog čišćenja.
Kosovo će takođe shvatiti da bilo kakvo sračunato odlaganje ili beskompromisnost, neće škoditi Srbiji već njegovim evropskim integracijama.
Rupnik: Imena Karadžića i Mladića se vezuju za najstrašnije zločine, pre svega za Srebrenicu, to znači za genocid. To pitanje je sad pred Međunarodnim tribunalom. Nadajmo se da će procesi njima dvojici biti objedinjeni. Jedan je bio politički, drugi vojni lider, odnosno dva lica iste politike. Smatram da je teško razdvojiti njihova suđenja. Time se naravno nameću mnogobrojna praktična pitanja, ali u Hagu svakako žele da izbegnu da se proces njima razvlači kao u slučaju Miloševića. Dakle, objedinjavanjem suđenja Karadžiću i Mladiću – sudilo bi se politici etničkog čišćenja. Ukoliko bi se proces u tom smislu uspešno okončao, to bi svakako podrilo legitimnost trenutka u kome je stvorena Republika Srpska, koja je zaista nastala u kontekstu u kome su preduzete mere za okončanje sukoba, uključujući razdvajanje formiranjem entiteta, ali nije moguće stvaranje održive države sa održivim ustavom. BiH se i danas suočava sa tim problemom. Nasleđe Dejtona je omogućilo okončanje rata, ali je ostao Ustav koji potvrđuje rezultate tog rata. Mnogi su, tu ubrajam i sebe, odavno kritikovali to rešenje. Dakle, suđenje Karadžiću i Mladiću bi aktuelizovalo trenutak formiranja Republike Srpske. Ako je sama tvorevina nastala na genocidu, onda je potrebna dodatna inicijativa za promenu Dejtonskog ustava. Poslednjni put je to pokušano pre nekoliko godina, ali su nedostajala samo dva glasa da prođe taj predlog. Sećam se da je Haris Silajdžić bio jedan od glavnih krivaca za neuspeh te inicijative.
Dakle, suđenje Karadžiću i Mladiću može biti dodatni podsticaj da se dovede u pitanje pozicija Republike Srpske kao države u državi, zbog čega je teško primeniti Ustav BiH, stvoriti funkcionalnu vladu. To znači da je krajnje vreme da se to preispita. Hapšenje Mladića može da podrije „bunker mentalitet“ vođstva bosanskih Srba, što bi omogućilo promenu Ustava a što je preduslov za demokratsko upravljanje i, na kraju, evropske integracije.
RSE: Da li će sada Dodik biti obazriviji i kooperativniji, imajući u vidu to što ste rekli, kao i da je odustao od najavljenog referenduma nakon pritiska međunarodne zajednice.
Rupnik: Pretpostavljam, jer postoji nekoliko razloga. Kao što sam rekao, delimično je promenjena politika Beograda i on više nema podršku vlasti u Srbiji kao nekada. Zvanični Beograd podržava Dodika ali i ne takvu njegovu obstrukciju i beskompromisnost. U onoj meri u kojoj Srbija želi da se pridruži Evropskoj Uniji, mora da pokaže da ne šteti, odnosno ne dovodi u pitanje integraciju Bosne i Hercegovine. Ako Dodik ne bude imao blanko podršku Srbije, moraće da promeni svoju politiku i da se prilagodi. Kao što sam rekao, poslednji događaji, uključujući Mladićevo hapšenje, samo će ubrzati dovođenje u pitanje kako je nastala Republika Srpska, pod kojim okolnostima je opstajala od Dejtonskog sporazuma. Donet je ustav BiH čiji cilj nije bio stvaranje demokratske vlade i funkcionalnog demokratskog sistema, već omogućavanje mira, kroz razdvajanje. To nije uobičajena svrha ustava. Dodik ne bi trebalo da bude više u poziciji da blokira ustavne reforme. Ja znam da on nije jedini koji je to radio i da je u tom smislu bila upućena poruka bošnjalčkim liderima. Ali sada su Dodik i Republika Srpska u žiži, odnosno glavna prepreka.
RSE: Rekli ste da je nakon hapšenja i izručenja Ratka Mladić otvoren put Srbiji za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Da li će pri tom dobiti i datum za početak pregovora, kako očekuju u Beogradu. Ima mišljanje, poput agencije Stratfor, da postoje još ozbiljnija pitanja kao što su pozicija Srbije prema Kosovu, na koju u Briselu ne gledaju blagonaklono, zatim njena vojna neutralnost, odnosno nespremnost da uđe u NATO, i dvosmislena pozicija između Rusije i Zapada.
Rupnik: Smatram svakako da Srbija treba da dobije ne samo status kandidata već i datum za početak pregovora. To je veoma važno. Vidimo kako to izgleda na primeru Makedonije, koja je dobila status kandidata ali bez datuma, zbog protivljenja Grčke. Srbija više nema takvu prepreku. Ključni problem je bio saradnja sa Haškim tribunalom, što je naročito bilo osetljivo pitanje za Holandiju. Sada je taj uslov ispunjen i smatram da je potrebno poslati Srbiji jasan politički signal da se nastavljaju njene evropske integracije. Kada je reč o drugim pitanjima, odnosi sa Rusijom su neka vrsta trgovine. Srbija je omogućila Rusiji da preuzme glavnu ulogu u energetskom sektoru u zamenu za podršku Moskve u Ujedinjenim nacijama oko pitanja Kosova. Međutim, nakon savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde prošle godine, po kome proglašenje nezavisnosti Kosova nije nezakonito, Srbija se nije odrekla svog stava da je nezavisnost Kosova nelegalna, ali je postala pragmatičnija o ovom pitanju, što je rezultiralo zajedničkom rezolucijom sa Evropskom Unijom koju je podnela Ujedinjenim nacijama. Nakon toga, započela je razgovore sa kosovskim rukovodstvom. Dakle, pregovara sa Kosovom iako ga ne priznaje kao državu. Evropska Unija je tražila da Srbija bude otvorenija i pragmatičnija, i to je dobila. Niko nije očekivao da će Srbija preko noći priznati Kosovo, ali svako treba da se prizna da je zauzela pragmatičniji pristup što je u skladu sa onim što EU želi da ostvari na Kosovu.
RSE: Međutim, Evropskoj Uniji se ne sviđa previše stav Beograda prema severu Kosova, uključujući i ideju o podeli Kosova, zatim bojkotovanje međunarodnih skupova na kojima učestvuju zvaničnici iz Prištine...
Rupnik:.... Ja ne tvrdim da je sve rešeno, već ako, jednostavno, pogledate kakvo je stanje bilo pre samo godinu dve dana, sada je evidentan napredak. Kao što sam pomenuo, zajednički predlog sa EU Rezolucije o Kosovu, pregovori Beograda i Prištine, hapšenje Mladića – to je proces, koji, doduše, još nije kompletiran. Znate, ja sam bio jedan od najžešćih kritičara srpske politike, kao i nedoslednosti i iluzija koje je Evropska Unija imala ne samo u vreme promene Miloševićevog režima, već i kasnije oko karaktera Koštuničine vlade, itd. Ja nisam od onih koji će olako prihvatiti da je sve dobro u srpskoj politici, jer sam bio beskompromisni kritičar njene politike tokom 1990-ih, međutim, evidentno je da to što se dešava u poslednjih godinu-dve dana ukazuje na pozitivan proces i Evropska Unija bi trebalo da to prizna i ohrabri. Nema ništa pogubnije po Balkan od maglovite retorike Evropske Unije koju ne slede konkretni potezi. Zbog toga je bila veoma važna vizna liberalizacija...
RSE: ...To je vaš stav. Međutim, da li će EU osim statusa kandidata dati Srbiji i datum za početak pregovora.
Rupnik: Ja sam uveren u to. To čujem od ljudi iz Evropske komisije. Početkom sledeće sedmice održava se veliki skup u Sarajevu na kome će učestvovati i predstavnici EU, uključujući i komesara Fila. Očekujem da potvrde takvo opredeljenje. Naravno, nakon Evropske komisije potrebna je i podrška država članica. Neke smatraju da nije pogodan trenutak za ubrzanje evropskih integracija Balkana. Hrvatska je manje više završila pregovore i verovatno će postati članica 2013. godine. Šta nakon toga? Još dve zemlje imaju status kandidata. Makedoniju blokira Grčka zbog spora oko imena. Problem je naravno i beskompromisan stav vlasti u Skoplju. Tu je i Crna Gora. No, kada ona dobije datum za početak pregovora, to neće biti dovoljan signal za integracije Balkana. Srbija je veoma važna zemlja. Ona se suočava sa dva problema. Jedan je odnos prema BiH, drugi prema Kosovu. Verujem da će napredak koji je u tom smislu ostvaren u poslednje dve godine biti nagrađen dobijanjem datuma za početak pregovora. To, naravno, ne prejudicira datum završetka pregovora. Lopta tada nije u dvorištu EU nego zemlje kandidata, koji moraju da ispune domaći zadatak.
RSE: Rekli ste da je ostvaren napredak. Međutim, BiH je i dalje u blokadi, slično je i na Kosovu, pre svega na severu. Sada se pominju ideje o njegovoj podeli. U kojoj meri će pitanje Kosova igrati ulogu u evropskim integracijama Srbije, odnosno da li će i u kome trenutku Beograd morati da ga prizna, imajući u vidu i iskustvo podeljenog Kipra koji je postao članica EU.
Rupnik: Tačno. Pomenuli ste Kipar. Veliku lekciju koju je Evropska Unija naučila iz primera Kipra jeste – nikada više. To je bila velika greška. EU je upala u zamku dvosmislene strategije kiparskih Grka. Postojalo je prećutno razumevanje da se celi Kipar pridruži Uniji i, istovremeno, prihvati plan tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana o prevladavanju podele ostrva. No, oni su u ušli u EU a da nisu prihvatili pomenuti plan. U Briselu je izvučena pouka, tako da zemlje aspiranti moraju da reše sva sporna pitanja pre ulaska u Uniju. U slučaju Kosova to znači da je dobro što su počeli razgovori o konkretnim pitanjima između Beograda i Prištine ali sveobuhvatno rešenje mora vremenski biti usaglašeno sa približavanjem ove dve zemlje EU...
RSE: ...Što podrazumeva da Srbija prizna Kosovo?
Rupnik: Po mom mišljenju, priznanje Kosova mora da se desi istovremeno sa ulaskom Srbije u Evropsku Uniju. No, to mora da bude dan ranije, a ne obećanje da će biti učinjeno dan kasnije, imajući u vidu kiparsku lekciju. Kada je reč o podeli Kosova, to nije nova ideja. No, EU neće prihvatiti tu opciju, jer je odbijanje deoba po etničkom kriterijumu upravo bio ključni razlog za međunarodnu intervenciju u BiH i na Kosovu. To znači da bi Brisel negirao sopstvene principe a podela bi imala i potencijalno destabilizirajući efekat po Makedoniju i drugde u regionu. Za EU bi jedino možda bila prihvatljiva podela ako se sa time saglase Srbija i Kosovo, tačnije o nekoj vrsti razmene teritorija. No, ne vidim da bi Kosovari sada tako nešto prihvatili. Zato je mnogo mudrije da se ne razgovara o podeli. Mnogo je celishodnije da Srbija i Kosovo pregovaraju kako da postignu održivo rešenje tako da granice između njih budu bezbedne i, istovremeno, otvorene. Kada dostignu taj nivo, biće spremne za članstvo u EU. Čitava ideja Evropske Unije, između ostalog, počiva na otvorenosti granica unutar nje i garancija istih prava sa obe strane granice. Kada ta „EU filozofija“ prevlada, Srbija će shvatiti da njena ukopanost oko pitanja Kosova, može samo da odloži njen put ka članstvu u Uniji. Kosovo će takođe shvatiti da bilo kakvo sračunato odlaganje ili beskompromisnost, neće škoditi Srbiji već njegovim evropskim integracijama. Stoga je u interesu obe strane da postignu rešenje. Naravno, Brisel treba da ohrabri taj proces, ali, na kraju, sve će najviše zavisiti od politika Beograda i Prištine.
