Omer Karabeg: Premijer Koštunica je ovih dana izjavio da Srbija može u Evropu samo sa Kosovom kao svojim sastavnim delom, dok Mlađan Dinkić, član vlade i ministar ekonomije i regionalnog razvoja, smatra da će se Srbija lakše boriti za Kosovo ako uđe u Evropsku uniju. Gospodine Terziću, koji je stav vama bliži?
Slavenko Terzić: Meni je bliži stav gospodina Koštunice. Postavlja se pitanje zašto bi Srbija išla u Evropu bez Kosova i Metohije? Mislim da pitanje Kosova ili kosovsko pitanje nije samo pitanje Srbije, odnosno srpsko pitanje. Ono je u punom smislu te reči i evropsko pitanje. Očigledno je da ova današnja Evropa nije više ona stara, velika, klasična, demokratska Evropa na koju smo se svi ugledali i koja je veoma mnogo doprinela emancipaciji balkanskih naroda. Evropska unija kao politička asocijacija je visoko ideologizovana, ona je pod snažnim pokroviteljstvom Sjedinjenih Američkih Država i u funkciji američke globalne politike, pre svega u odnosu prema Rusiji, Srednjoj Aziji i Bliskom Istoku. Čini se da je Evropa na pitanju Kosova i Metohije, ili bolje rečeno na pitanju Srbije, doživela veliki slom. Pogažena je Povelja Ujedinjenih nacija, pogažena je Helsinška povelja, slomljen je sistem međunarodnih odnosa građen posle Drugog svetskog rata, pogaženo je međunarodno pravo.
Ljudska prava i slobode se u posljednjih petnaest godina na Kosovu i Metohiji krše verovatno više nego igde u svetu. Znate, uostalom to zna ceo svet, koliko je crkava i manastira spaljeno Kosovu i Metohiji, koliko je spaljeno srpskih knjiga. Srbi u jednom delu svoje zemlje žive u getou. Nasilno se oduzima jedan deo teritorije Srbije, gaze se svi principi na kojima počiva civilizovani svet i kaže se da je to jedinstven slučaj. Da li će ovo biti jedinstven slučaj? Ja sam siguran da neće i da Evropa ulazi u jednu duboku krizu, jer je pogazila principe koje je sama gradila tokom 19. i 20. veka. Zato kažem, Srbija može u Evropu samo kao cela, u svojim međunarodno priznatim granicama. To je nešto što je sasvim prirodno za ceo normalan svet. Svaki narod, pa i mali narod i mala država, ima svoje dostojanstvo.
Jovo Bakić: Srbija ima tri moguća izbora. Jedan je članstvo u Evropskoj uniji sa ili bez Kosova. Drugi je autarhična ili neutralna Srbija. Treći je ruska gubernija. Prvi izbor je, po meni, najbolji. Moguća su i druga dva, ali prvi je najbolji. Zašto? Zato što u tom slučaju postoji mogućnost korišćenja evropskih fondova. Ne treba zaboraviti, mi smo nerazvijeni, i to veoma. Privreda je tek posle 2000. godine uz pomoć Evropske unije uspela koliko-toliko da stane na noge, ali noge su još uvek slabašne. Potrebna je dalja pomoć. Bojim se da će se bez te pomoći taj bolesnik vrlo brzo survati na pleća. Dalje, ulazak na veliko evropsko tržište rada, roba i kapitala je interes Srbije. Priliv stranih investicija je nemoguć ako se mi izolujemo od Evropske unije. Ne treba zaboraviti da se mi na istoku graničimo s Evropskom unijom.
Dve pravoslavne države - Rumunija i Bugarska - su članice Evropske unije i one bi svakako želele da se još jedna pravoslavna država priključi porodici evropskih naroda. Tu porodicu nacija Srbi osećaju svojom, bar su je osećali, i ne bi bilo ni normalno, ni logično da je ne osećaju i dalje. Osim toga, postoje i neke, ne tako očigledne prednosti članstva u Evropskoj uniji. Ne treba zaboraviti da Evropska unija ima oko 450 miliona stanovnika, tri puta više od Rusije. To su neke činjenice koje ne bi bilo mudro prenebregavati. Naprotiv, trebalo bi to imati na umu. Tačno je da je do sada Evropska unija suviše često slušala Sjedinjene Američke Države. To se desilo 1999. godine, kada je NATO pakt bombardovao Srbiju i Crnu Goru. To se takođe dešava i danas, kada se zaista gazi međunarodno pravo. Međutim prilikom invazije na Irak Evropska unija je pokazala da ume i da se suprotstavi volji Sjedinjenih Američkih Država. Treba očekivati da to rivalstvo između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država u budućnosti bude veće.
Slavenko Terzić: Mislim da je Evropska unija, koja je na neki način produžena ruka NATO pakta i Amerike, pokazala mnogo zle volje prema Srbima, i to negde od osamdesetih godina do danas. Mislim na Genšera, Kinkela, papu Ivana Vojtilu i tako dalje. Evropa je srušila jednu međunarodno priznatu državu kakva je bila Jugoslavija. Naravno, i uz pomoć iznutra, ali pre svega spolja. Evropa je priznala republičke granice kao međunarodne, međutim taj princip Badinterove komisije ne važi jedino za Srbiju. Evropa snosi odgovornost za građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije. Sećate se onog strašnog embarga i sankcija? NATO je prvo bombardovao Republiku Srpsku Krajinu, pa Republiku Srpsku, pa Srbiju i Crnu Goru, odnosno SR Jugoslaviju. Evropa je podržala odvajanje Crne Gore od Srbije. Nije dozvolila da najmanje tristo hiljada državljana Crne Gore, koji žive u Srbiji, glasaju na referendumu o nezavisnosti. I na kraju, Evropa nam otima Kosovo. Ako danas Evropa protivpravno odvaja Kosovo i Metohiju, to neće biti jedinstven slučaj, u to sam potpuno siguran. Ja se bojim da je ovaj presedan s Kosovom i Metohijom vrlo opasna stvar koja ruši stabilnost celog Balkana, jer je to početak stvaranja jedne velike, etnički čiste albanske države.
Taj projekat ruši granice Srbije, Crne Gore, Makedonije, Grčke, i otvara prostor za bujanje separatizama u celoj Evropi i celom svetu. Završio bih s jednim vrlo mudrim upozorenjem Henrija Kisindžera, iznetog u Pragu oktobra 1998. godine na jednom forumu gde se razgovaralo i o Kosovu nekoliko meseci pred bombardovanje Srbije. Zapitao se - ako NATO pakt bude rešavao sve manjinske probleme kako će izgledati svet sutra ili za deset godina. On je tada rekao: „Ako postoji problem ugrožavanja prava albanske manjine, hajde da vidimo u čemu je problem. Idimo od sela do sela i rešavajmo te stvari“. Pokazalo se, međutim, da agresija na SR Jugoslaviju nije bila humanitarna intervencija, niti je njen cilj bio takozvana demokratizacija Srbije, već stvaranje jedne kvazi državice u jednom delu Srbije. Ne toliko zbog albanske manjine na Kosovu i Metohiji, nego pre svega zbog širih geopolitičkih interesa Amerike od Baltika do Mediterana, Bliskog Istoka i ruskih prostora Srednje Azije.
Omer Karabeg: Gospodin Terzić tvrdi da Evropska unija nema dobre namere prema Srbiji. Kako vi na to gledate, gospodine Bakiću?
Jovo Bakić: Tačno je da se neki principi nisu poštovali kada je u pitanju Srbija. Badinterova komisija je jasno rekla da se Jugoslavija raspada po republičkim granicama, a sada vidimo da se to u slučaju Srbije ne poštuje. Ali čovek može da postavi pitanje - kako to da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja misli da se Evropska unija prema njoj ponaša nepravedno. Otkud to? Zar su Srbi zaista toliko izuzetan narod? Vidimo da pravoslavlje nije razlog - Rumunija i Bugarska su pravoslavne zemlje, Grčka je pravoslavna zemlja, Kipar je pravoslavna zemlja. Ne radi se, dakle, o tome.
Slavenko Terzić: Gospodine Bakiću, ako pogledate istoriju Evrope i njen odnos prema Rusiji od 18., a naročito od 19. veka, videćete da se duboko ukorenila jedna predrasuda, jedan kliše da su pravoslavni Srbi, iako Srbi nisu bili samo pravoslavni nego ih je bilo i muslimana i katolika, navodno produžena ruka Rusije i ruskog uticaja na Balkanu. Mislim da je to ključna odrednica odnosa Evrope i Zapada prema Srbima, iako Srbi, za razliku od nekih drugih, susednih, pravoslavnih naroda, nisu pristajali da budu ruska gubernija, a neće ni sada.
Jovo Bakić: U čemu je onda problem?
Slavenko Terzić: Problem je u tome što je u Evropi vekovima negovan jedan kliše da je svako jačanje Srba automatski i jačanje Rusa na Balkanu. Mi smo na neki način žrtva tih širokih, geopolitičkih sukoba velikih sila.
Jovo Bakić: Zar ne mislite da je isto važilo i za Bugare?
Slavenko Terzić: Ne, naprotiv.
Jovo Bakić: A Sanstefanski ugovor i Velika Bugarska?
Slavenko Terzić: Da, to je tačno, ali su pet godina posle toga Bugari promenili mišljenje i otišli pod okrilje Austrougarske i Velike Britanije. U Prvom svetskom ratu su bili saveznici centralnih sila. U Drugom svetskom ratu su bili sa Hitlerom. Posle 1945. godine su bili sa Sovjetima. Dakle, Bugari su se pokazali kao narod vrlo prilagodljiv političkim promenama.
Jovo Bakić: A zašto Srbi ne bi bili prilagodljivi? To je ključno pitanje.
Slavenko Terzić: Prilagodljivi je možda blaga reč. Oni su bili spremni da iznevere svoje istorijske saveznike. Rusija je dala oko milion ljudskih života za stvaranje nezavisne Bugarske 1877.-78. godine. A tri godine posle toga Bugari su napustili Rusiju i okrenuli se Velikoj Britaniji. To je možda probitačno, ali ta vrsta potpune političke nedoslednosti i izneveravanja savezništva nije u tradiciji srpskog naroda.
Jovo Bakić: Politika je upravo stvar probitačnosti. Onaj ko se u politici ne ponaša probitačno, ne ponaša se inteligentno. Ako se neko ne ponaša na probitačan način, on neće za svoje ljude, za građane svoje zemlje izvući nikakvu korist. Naprotiv, uvući će svoju zemlju u velike probleme. Uvući će je u sukobljavanja sa daleko moćnijima od sebe. I to je zaista bila naša politička tradicija. Mi se kroz istoriju stalno sukobljavamo sa daleko moćnijima od sebe i trošimo, ako hoćete, čak i biološku supstancu. Srbija je trenutno jedna od deset najstarijih nacija u Evropi. Ako ovako nastavimo, doći ćemo u situaciju da nas za nekoliko decenija neće ni biti. Jednostavno rečeno, mi se moramo ponašati u skladu sa pravilima koja važe u svetu. U ovom momentu Evropska unija je jedina igra koja postoji u Evropi. Ne postoji nijedan evropski narod kojem Evropska unija nudi da postane njen član, a on kaže - ne, nas to ne interesuje.
Slavenko Terzić: Postoji li ijedan evropski narod ili država kome Evropska unija oduzima deo teritorije?
Jovo Bakić: Tačno je da ne postoji. Ali ako naš odgovor bude - pošto nam uzimate Kosovo, mi ćemo da vas kaznimo tako što nećemo ući u Uniju, da li ćemo time kazniti njih ili sebe?
Slavenko Terzić: Ja znam da je politika vrlo pragmatična stvar, ali ako politiku svedete na trenutnu korist, onda čemu sve one velike teorije o političkim slobodama, o suverenitetu, o integritetu, o samostalnosti naroda. Čini mi se da se svet pomalo pretvara u džunglu gde vlada samo zakon jačeg. Zar ne postoji neki moralni red, neki moralni principi, na kraju i međunarodno pravo?
Jovo Bakić: Da li mislite da je Srbija uvek poštovala principe prava? Recimo na Kosovu kada je Slobodan Milošević preuzeo vlast?
Slavenko Terzić: Apsolutno da, u načelu. Kao i svaka druga država odgovorila je legalnim sredstvima, vojskom i policijom na oružani ustanak albanske manjine. Bilo gde u svetu, u Teksasu, u Baskiji ili na bilo kom drugom mestu, ako jedan deo jedne manjine krene da ugrožava legalne organe vlasti, država će se braniti legalnim sredstvima. To je radio i Slobodan Milošević na Kosovu i Metohiji u odbrani integriteta i suvereniteta Srbije i to je bilo potpuno legalno. E sad, da li je u tome bilo pojedinačnih zloupotreba, to je drugo pitanje. To treba da rešavaju sudovi i organi vlasti.
Jovo Bakić: U ime Srba su činjeni veliki zločini, i to treba jasno reći. Crvene beretke su ozloglašena jedinica. To je jedinica koju je formirala tajna policija Srbije i slala je svuda po prostoru bivše Jugoslavije. To je nešto čega se ja kao Srbin stidim i zbog čega mi je jako žao. A stalno kriveći druge za svoje nevolje, mi se ponašamo kao neki očajnik koji je skrenuo pameću i onda su mu svi drugi krivi za položaj u kojem se on nalazi. Nikada nije bilo da su svi drugi krivi, a jedino ja u pravu. Kada se pojedinac tako ponaša, obično završava na duševnoj klinici. A ako se nacija tako ponaša, ostaje izopštena u svetu. To je problem s kojim se Srbija suočava. Mi jednostavno moramo da shvatimo realnosti sveta i da svoje ponašanje prilagodimo tim realnostima. A Evropska unija jeste jedna moćna velesila i nama je u interesu da budemo deo te velesile.
Slavenko Terzić: Meni je žao što vi u ime nekih vaših političkih uverenja zanemarujete elementarne istorijske činjenice. Ja ne tvrdim da niko od Srba nije činio zločine, ali vi prenebregavate opšti kontekst cele situacije. Glavni zločin je taj što je razbijena jedna međunarodno priznata država kao što je bila jugoslovenska država.
Jovo Bakić: Niko tu državu ne bi mogao da razbije da su joj sami južni Sloveni bili odani. Jedni nacionalizmi su nažalost bili razbijački u odnosu na Jugoslaviju, tu prvenstveno mislim na slovenački i hrvatski, a drugi nacionalizmi su bili hegemonistički u odnosu na Jugoslaviju, tu mislim na srpski. Slobodan Milošević je jednostavno hteo da nametne svoju ličnu vlast i da je što više proširi. Međutim, drugi na to nisu hteli da pristanu. Taj režim je, nažalost, učinio mnogo zla i samim Srbima.
Omer Karabeg: Ako se slažete, vratimo se osnovnoj temi - Evropa, da ili ne? Vi ste, gospodine Bakiću, pomenuli da je jedna od mogućih varijanti da Srbija postane ruska gubernija. Šta ste pod tim mislili?
Jovo Bakić: To je rekao Tomislav Nikolić kada je bio izabran za predsednika parlamenta. Tada nije kazao da se šali. Vreme je prolazilo i niko iz Srpske radikalne stranke nije rekao da se šali. Ako gledate razne rasprave koje su se vodile na okruglim stolovima „Srpske slobodarske misli“, teorijskog časopisa ili časopisa koji pretenduje da bude teorijski, videćete da se tu razrađuje teza da je spas Srbije u savezu sa Rusijom, Belorusijom i tako dalje. To je bila inicijativa koju je prihvatila Miloševićeva skupština, pa na kraju od nje ništa nije bilo. Problem je međutim u tome što je ta inicijativa potpuno nerealna. Kako zbog toga što većina Srba nije za nju, tako i zbog toga što za nju nije ni Rusija. Rusiji ne odgovara jedan neposlušni, udaljeni klijent koji za svoj račun ulazi u kavge sa Zapadom. A kad mu patron kaže - nemoj to da radiš, patron se ne sluša. To su oni već svojevremeno videli sa Srbijom i Republikom Srpskom.
Slavenko Terzić: Ja mislim da je priča o ruskoj guberniji izmišljena i pre svega je delo zapadne propagande.
Jovo Bakić: Tomislav Nikolić je to rekao.
Slavenko Terzić: To je rekao u jednom potpuno neobaveznom razgovoru. Niko od ozbiljnih srpskih političara, od Karađorđa do danas, nikada nije rekao da Srbija želi da bude ruska gubernija.
Jovo Bakić: Ja sam Tomislava Nikolića vidio svojim očima i čuo svojim ušima kada je to rekao na Radio televiziji Srbije u emisiji Olivere Kovačević.
Omer Karabeg: Molim vas da to raščistimo. Da li je gospodin Nikolić to rekao ili nije?
Slavenko Terzić: Ja nisam neki pažjiv politički analitičar, ali mislim da on nikada nije dao takvu ozbiljnu političku izjavu. Možda je negde rekao nešto neobavezno, u nekim kuloarima. Ali, nisam čuo da je to bio stav njegove stranke i njegov lični stav.
Jovo Bakić: Tomislav Nikolić je to izjavio istog dana kada je bio izabran za predsednika parlamenta, i to u emisiji Radio-televizije Srbije, kad je gostovao u emisiji Olivere Kovačević.
Slavenko Terzić: Možete li citirati šta je tačno rekao?
Jovo Bakić: Rekao je da Srbija treba da bude ruska gubernija.
Slavenko Terzić: Ja sumnjam u to. Moram to da proverim.
Omer Karabeg: Ako Srbija ostane izvan Evropske unije, da li joj preti izolacija, s obzirom da su svi njeni susedi, ili već članovi Evropske unije kao Slovenija, Bugarska i Rumunija, ili žele da budu njeni članovi poput Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije?
Jovo Bakić: Nesumnjivo je da će nastupiti izolacija. Više od pedeset odsto našeg uvoza i izvoza je sa Evropskom unijom. Ako mi krenemo da se udaljavamo od Evropske unije to se mora odraziti na privredne prilike u Srbiji. To će onda značiti da ćemo se mi, kao Enver Hodžina Albanija, oslanjati na Rusiju i Kinu. Srbiji je veoma važno da ima izvanredne i što bolje odnose sa Rusijom, ali Rusija i Kina ne mogu nadomestiti Evropsku uniju. Evropska unija je prirodno geopolitičko okruženje Srbije. Ako se Srbija izoluje od sopstvenog geopolitičkog okruženja, ona će biti u sosu. Mi, građani Srbije, ćemo biti u sosu. Nećemo moći da napredujemo, već ćemo nazadovati.
Slavenko Terzić: Srbija se ne izoluje, Srbiju izoluju. To je ključna razlika. Srbija želi da bude član Evropske unije, ali pod uslovom da Unija prizna celovitu Srbiju, zajedno sa Kosovom i Metohijom. Ukoliko se, međutim, desi da Srbija ostane izvan Evropske unije, svakako će biti određenih problema. Ali ja ne mislim da će nastupiti katastrofa. Mislim da je poređenje s Enver Hodžinom Albanijom neumesno. Ovo je novo vreme. I sama Evropska unija je u izvesnim kontroverzama i problemima. Pogledajte šta se dešava u Danskoj, u Holandiji, u Belgiji. Sve ovo što se dešava predstavlja, čini mi se, uvod u jednu veću, ozbiljnu krizu u Evropi i u svetu, možda i u jedan veći svetski sukob. Ovakvo neodgovorno ponašanje velikih sila, pre svega zapadnih, vodi jednoj, čini mi se, prilično velikoj katastrofi. Ja ne bih podcenjivao mogućnost saradnje Srbije sa Rusijom, Kinom i drugim velikim zemljama. Ako sve velike, razvijene evropske zemlje, naročito Nemačka, sarađuju sa Rusijom, i to veoma mnogo, zašto Srbija ne bi deset puta pojačala tempo svoje ekonomske saradnje sa tom zemljom.
Ponavljam, Srbija se ne izoluje od Evrope, Evropa želi da izoluje Srbiju i želi da je svede na beogradski pašaluk. Srbija ne želi da pristane na takva ponižavanja, kao što ne bi pristala nijedna druga država na svetu, Pretpostavljam da će izlaz iz toga srpsko rukovodstvo tražiti u saradnji na drugim stranama. To neće biti jednostavno, ali Srbija je i u prošlosti bila u težim situacijama. Pokušavala je da nađe izlaz recimo u saradnji sa Kinom, sa Rusijom, sa drugim zemljama, arapskim, latinskoameričkim, afričkim, zemljama iz bliskog okruženja, zemljama koje nisu članice Evropske unije, ali i sa onim evropskim zemljama koje žele da sarađuju sa Srbijom.
Jovo Bakić: To je jedna mračna perspektiva. Ne treba očekivati neki prosperitet za Srbiju ako se okrene isključivo Rusiji, Kini i Indiji. To su zemlje koje su svakako veoma značajne. Sa njima svakako treba da imamo što raznovrsniju saradnju, ali tom saradnjom se ne može nadomestiti evropsko tržište, ne može se nadomestiti svestrana saradnja sa Evropskom unijom. Da ne pominjem naučnu i tehničku saradnju, koja bi takođe mogla da dođe u opasnost. Ne zaboravite da nas je izolacija tokom devedesetih godina strašno pogodila i unazadila i ne bi trebalo ponovo doći u takvu situaciju.
Omer Karabeg: Može li Srbija, realno gledajući, povratiti Kosovo?
Slavenko Terzić: Ja mislim da može i da mora. Najjači argument, tvrd kao kremen kamen, koji stoji Srbiji na raspolaganju je međunarodno pravo. Na to ukazuju i mnoge kolege pravnici sa vrlo prestižnih univerziteta, i američkih i zapadnoevropskih. Niko nema pravo da jednoj zemlji, u miru, oduzima deo njene teritorije. Pretpostavljam da će Srbija u narednim godinama i decenijama uvek i u svakoj prilici insistirati na reintegraciji Kosova i Metohije u sastav Srbije. To je jedna stvar, koja je, čini mi se, najvažnija. Druga stvar, svet se vrlo brzo menja. Danas se više promeni za pet godina nego nekada za pedeset godina. Prilike i odnosi u svetu će se menjati. Srbija treba da se sprema za novu istorijsku situaciju, kada će moći da ostvari svoja legalna prava i da vrati Kosovo i Metohiju u svoj ustavnopravni poredak. Mislim da niko ozbiljan u Srbiji neće nikada dići ruke od svojih legitimnih prava, kao što nije digla nijedna zemlja u svetu.
Jovo Bakić: To je hipotetičko pitanje. I to je moguće, ako bi Sjedinjene Američke Države prestale da budu najmoćnija zemlja na svetu. Međutim, treba postaviti pitanje kojim sredstvima i po koju cenu. Naime, sasvim je sigurno da bi se Kosovo moglo vratiti samo ratom. A pošto je koncentracija albanskog stanovništva velika, nesumnjivo je da bi u tom ratu došlo do velikih stradanja. Postavlja se pitanje da li je jedno tlo, ma koliko za nas bilo sveto, vredno uništavanja hiljada života. Nisam siguran u to. Jer, ako se upitamo šta bi Srbija radila sa Kosovom, ako bi ono sutradan postalo deo Srbije, bojim se da nemamo realan odgovor. Srbija trenutno nema ni ekonomskih, ni policijskih, ni vojnih, ni, što je najbitnije, finansijskih sredstava da se bavi Kosovom. Mislim da se Srbiji jedan višegodišnji, a možda i višedecenijski građanski rat na tom prostoru, nikako ne isplati.
