Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je da li u Srbiji jača prorusko raspoloženje nakon ruske agresije na Ukrajinu. Sagovornici su bili Jovan Komšić, sociolog iz iz Novog Sada i Zoran Gavrilović, takođe sociolog i izvršni direktor BIRODI-a, Biroa za društvena istraživanja iz Beograda.
Bilo je reči o poslednjim istraživanjima javnog mnjenja koja pokazuju da se preko 80 posto građana protivi uvođenju sankcija Rusiji, a 68 posto smatra da je NATO kriv za rat u Ukrajini, o tome zašto se na rat u Ukrajini gleda kao na sukob između NATO pakta i Rusije, kako je moguće da se gomila ljudi na društvenim mrežama u Srbiji raduje bombardovanju Ukrajine kada je Ukrajina osudila NATO bombardovanje Srbije marta 1999. Godine i da li je snažno prorusko rapoloženje u Srbiji pre svega posledica neprekidne proruske propaganda na režimskim televizijama i u tablodima.
Razgovaralo se i o tome kakav je odnos opozicije prema ratu u Ukrajini, da li se proruska propaganda pre svega svodi na veličanje Putina, da li mnogi u Srbiji u Putinu vide spasioca Kosova, koliko su snažne pristalice Rusije u vladajućoj koaliciji, da li bi se Vučić usudio da uvede sankcije Rusiji i pored većinskog proruskog raspoloženja i da li bi ga takav potez koštao vlasti, kao i o tome da li je ukrajinski rat najavio kraj Vučićeve politike sedenja na dve stolice.
Omer Karabeg: Izgleda da je prorusko raspoloženje u Srbiji poraslo nakon ruske agresije na Ukrajinu. Nedavne ankete pokazuju da oko 50 posto građana smatra da je Rusija u pravu što je napala Ukrajinu, 68 posto krivicu pripisuje NATO paktu, a 80 posto se protivi uvođenju sankcija Rusiji. Kako to tumačite?
Jovan Komšić: Javno mnjenje Srbije godinama je preko medija dobijalo informacije da je reč o ukrajinskoj opasnosti po integritet Ruske Federacije i o direktnoj intervenciji NATO pakta pre svega SAD. Zbog toga deo građana Srbije smatra da je ovaj rat konflikt između SAD i Rusije. Čini se da građani misle da je došao momenat da javno iskažu problem koji je Srbiju pritiskao krajem devedesetih godina iako je to krajnje pervertirana logika s obzirom da je Srbija devedesetih godina činila slične stvari koje danas čini Rusija.
Zoran Gavrilović: Poslednjih deset godina izveštavanje o Rusiji bilo je dominantno pozitivno. Slično je bilo i kad je pitanju Kina, a takav je bio odnos i prema Trampu dok je bio američki predsednik. Zašto sve ovo govorim? Istraživanja javnog mnjenja beleže porast pozitivnog odnosa prema autoritarnosti. Mislim da je pozitivan stav prema agresiji Rusije na Ukrajinu u stvari posledica toga. S jedne strane imamo spremnost da se podrži autoritarna vlast u Rusiji, a s druge frustraciju zbog NATO intervencije u Srbiji 1999. koja se prenosi na rat u Ukrajini koji se vidi kao sukob između Rusije i Zapada. Zbog traume vezane za NATO bombardovanje Srbije značajan deo ljudi je na strani Rusije zaboravljajući da je ugrožen integritet jedne države.
Dobri Rusi i loši Ukrajinci
Omer Karabeg: Ali zar nije podrška ruskom bombardovanju Ukrajine iracionalna? Da Rusija bombarduje neku NATO zemlju, dalo bi se nekako objasniti navijanje za Rusiji s obzirom da je NATO bombardovao Srbiju. Ali zašto na društvenim mrežama vidimo gomilu ljudi koja se raduje rušenju ukrajinskih gradova, a Ukrajina je osudila NATO bombardovanje Srbije 1999. godine? Šta im je kriva Ukrajina?
Jovan Komšić: Vi postavljate pitanje računajući na racionalnost javnog mnjenja. U Srbiji su na javnoj sceni dominantni emocije i stereotipi. U ovoj autoritarnoj kulturi postoje samo prijatelji i neprijatelji. U Rusiji se vidi pravoslavni prijatelj, velika država koja simbolički ne dozvoljava da se otme deo teritorije srpske države. Ipak postoji mala nada. Naime, istraživanja pokazuju da ako se postavi pitanje da li građani Srbije misle da bi Rusiji trebalo uvesti sankcije ukoliko bi nam Evropska unija zapretila oštrim merama ako to ne učinimo, onda procenat onih koji su protiv uvođenja sankcija Rusiji pada na 60 procenata. Znači da petina populacije pokušava da racionalno misli o lošim ekonomskim posledicama odbijanja da se Rusiji uvedu sankcije.
Zoran Gavrilović: Mi nemamo dovoljno informacija. Imamo traumu zbog bombardovanja 1999. i nasleđeni emotivni odnos prema Rusiji gde ima jako malo znanja. Interesantno je da među rusofilima ima mnogo onih koji nikada nisu videli Rusiju. Pogledajte kako mediji prate rat u Ukrajini. Javni servis, Radio televizija Srbije, nije poslala novinara da napravi prilog iz Ukrajine. Ukrajinski predsednik Zelenski je predstavljen kao čovek Zapada, govori se o dobrim Rusima i lošim Ukrajincima koji rade za NATO koji nas je bombardovao. Proći će ukrajinski rat, ali će Rusija i dalje ostati uzor onih koji ne žele demokratiju u Srbiji. Jer kad pričamo o svrstavanju Srbije u ukrajinskom konfliktu, mi ustvari pričamo o tome da li Srbija hoće demokratiju ili autokratiju. Odnos prema ratu u Ukrajini više govori o Srbiji nego o Rusiji i Ukrajini.
Veličanje Putina
Omer Karabeg: Može li se reći da je proruska propaganda pre svega proputinovska, da se veličanje Rusije svodi na veličanje Putina? Zašto se Putin toliko veliča?
Jovan Komšić: Zato što je Cezar, zato što je moćan, zato što je lider. Zato što građani imaju poverenje u ličnost. U svim istraživanjima rađenim poslednjih godina mladi ljudi se obraćaju vođi, o starijim generacijama da i ne govorimo. To je identifikacija nemoćnog, usamljenog, uplašenog, siromašnog građanina sa jakim vođom. Erih From je u “Bekstvu od slobode“ to objašnjavao na primerima tridesetih godina 20. veka. Nama se, nažalost, dešavaju ti procesi u trećoj deceniji 21 veka - jedan narod, jedna država, jedan vođa.
Zoran Gavrilović: Vučićevi mediji prave kult njegove ličnosti. Imamo propagandu lične vlasti koja je u funkciji stvaranja kulta ličnosti Aleksandra Vučića. Da bi takva propaganda uspela kao model se koristi veličanje Putina kao lidera i autokrate. Ali to nije samo slučaj sa Putinom. Vučićeva industrija populizma je to radila i sa Trampom. Pa i Angela Merkel je ovde predstavljena kao šef Evropske unije koji se puta za sve.
Putin najpopularniji političar u Srbiji
Omer Karabeg: Ali niko nije toliko popularan kao Putin. Putin po popularnosti stiže Vučića.
Zoran Gavrilović: Da, ali ono što daje značaj Putinu je to što je on protiv Zapada. Zapad nas je bombardovao i ta trauma ovde postoji. Osim toga mnogi ljudi Putina vide kao dobrog autokratu, a 8 od 10 ispitanika u Srbiji smatra da nam je potrebna čvrsta ruka.
Omer Karabeg: Da li u Putinu vide spasioca, nekoga ko će povratiti Kosovo?
Zoran Gavrilović: Naravno. Mi kao mali narod tražimo pomoć od neke metropole. Zapadne metropole su nas “šikanirale“, pa sada tražimo zaštitnika u Rusiji ili Kini. Putin se ponudio kao zaštitnik srpskog naroda.
Atomska bomba
Omer Karabeg: Zar Vučiću ne smeta tolika Putinova popularnost koja dostiže njegovu?
Jovan Komšić: Vučić je vrlo inteligentan i vrlo vešt političar. On zna da ne može ići protiv većinskog divljenja prema Putinu. Kao tehnolog moći zna da ne može ići protiv Putina kao što je 1968. godine Tito išao protiv Brežnjeva kada je Sovjetski savez izvršio agresiju na Čehoslovačku. Tito je imao moć da osudi tu agresiju. U svim republikama bivše Jugoslavije ljudi su žestoko kritikovali tu intervenciju. Tako je bilo u velikoj Jugoslaviji. S obzirom na današnje kapacitete Srbije Vučić zna da ne može ni simbolički, ni efektivno da se distancira od Putina. Ali nije samo reč o Vučiću. Pogledajte opoziciju. Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije, na pitanje novinara šta bi promenio u Srbiji da ima čarobni štapić rekao je da bi nabavio atomsku bombu. Za njega je atomska bomba sigurnost u odbrani integriteta i suvereniteta, a on je novi lider, nova nada Srbije. Nedavno je u javnim istupima poentirao značaj jačanja vojske u Srbiji. Ako i opozicioni pritisak na Vučića bude za još većim približavanjem Putinu, onda ulazimo ciklus u kome će i ono malo racionalnosti, demokratije, ljudskih prava i slobode, koje danas imamo, otići u muzej starina.
Vučićevi birači
Omer Karabeg: Mislite li da zbog velikog proruskog raspoloženja Vučić i kad bi hteo ne bi smeo da uvede sankcije Rusiji. Da li bi ga takav potez koštao vlasti?
Zoran Gavrilović: Ne. Mislim da on ima sasvim dovoljno kontrole nad svojim biračkim telom i da je ono uvek spremno da ga podrži. Ovo nije nikakva politička procena, to tvrdim na osnovu istraživanja. Vučićevi birači su ljudi koji njemu veruju na reč. Kod njih nema ideologije. Oni su apolitični ili antipolitični. Kada ih pitate da li su levo ili desno - oni su ništa. Ukoliko bi Zapad zapretio Srbiji oštrim merama, ako ne uvede sankcije Rusiji, pa Vučić odluči da to učini, on bi preko svojih kontrolisanih medija, pre svega Pinka, mogao u roku od mesec dana da napravi atmosferu koja bi mu omogućila da donese takvu odluku. Javnost ne bi bila problem za Vučića jer se ona u Srbiji mesi kao hleb, veći problem bi mu bila rusofilija unutar državnih struktura. To je u stvari ono čega se Vučić plaši, a ne javnog mnjenja, ono malo slobodnih medija i kritički nastrojenih intelektualaca. Na kraju krajeva, i opozicija ćuti.
Jovan Komšić: Kada bi se vladajuća politička elita u Srbiji suočila sa tvrdim sankcijama Evropske unije i SAD koje bi proizvele veliku ekonomsko-socijalnu krizu u Srbiji sličnu onoj iz devedesetih godina, verujem da bi Vučić kao realan političar krenuo da usaglašava svoju politiku sa Evropskom unijom. To bi se onda objasnilo građanima Srbije kao iznuđena, nerado prihvaćena, ali jedina realna mogućnost preživljavanja. Mislim da bi se vladajuća garnitura prilagodila takvoj odluci. Ne treba zaboraviti da Vučić nije bio zadovoljan kada je njegov koalicioni partner - Socijalistička partija Srbije - na prošlim izborima otvoreno zaigrala na prorusku kartu. Verujem da u toj partiji ne postoji tako moćna struja koja bi se mogla suprotstaviti jačem evropskom kursu, a što se tiče Srpske napredne stranke, mislim da ne bi trebalo očekivati jak organizovani proruski otpor ukoliko bi Vučić doneo odluku o uvođenju sankcija Rusiji.
Evropski parija
Omer Karabeg: Ipak sadašnjem režimu u Srbiji mnogo više odgovaraju autoritarni ruski i kineski model koji mu garantuje neograničeni ostanak na vlasti nego demokratski sistem zapadnih zemalja gde se na izborima gubi vlast. Može li se onda očekivati da će Srbija na kraju završiti u ruskom i kineskom zagrljaju?
Zoran Gavrilović: Iskreno da vam kažem na to pitanje kao sociolog nemam odgovor. Ipak mislim da je Srbija u zoni Evropske unije i Zapadne Evrope, odnosno zapadnog sveta. S obzirom da je u dobroj meri zavisna od Evropska unije i Zapada, verujem da će makar formalno ostati na Zapadu. Naravno, bitan je ruski gas - Vučić je time manipulisao kada je objašnjavao zašto ne uvodi sankcije Rusiji - ali šta bi Srbija bila bez onoga što dobija kroz proces evropskih integracija i bez evropskih investicija. Srpska ekonomija nema svoju bazu. Ona je dovedena spolja, plaćena da dođe - tako da mislim da će zavisnost od Zapada učiniti da Srbija ipak ostane na evropskom putu.
Omer Karabeg: Ali, gospodine Gavriloviću, to vrlo dobro zna i Vučić. Zašto onda postoji tolika proruska propaganda u režimskim medijima.
Zoran Gavrilović: Zato što Vučić pokušava da očuva svoju vlast pozicionirajući se između Istoka i Zapada. Nije ovo priča o Srbiji. Ovo je priča o međunarodnom položaju Vučićeve vlasti. On želi da u isto vreme ima i jeftin gas sa Istoka i investicije sa Zapada. Rat u Ukrajini je tu računicu pomrsio, pa Vučić sada sedenjem na dve stolice pokušava da sačuva i jedno i drugo. Međutim, u jednom trenutku će morati da se opredeli. Ja mislim da će ipak otići ka Zapadu.
Jovan Komšić: Otići će na zapadnu stranu ako bude imao povoljne informacije o tome kakva je njegova perspektiva i perspektiva njegove partije nakon završetka njegovog predsedničkog mandata. Ako čelnici Zapada i Vučić postignu kompromis oko izvesnije perspektive vladajućeg političkog preduzeća u Srbiji na čelu sa njegovim menadžerom, onda će i opredeljenje za Zapad imati jaču i pouzdaniju okosnicu. Ukoliko Zapad ostane nedorečen, onda će Vučić pouzdanije garancije možda potražiti na drugoj strani. Ali Srbija nema šanse ukoliko krene u jaču sinhronizaciju sa interesima Kine i Rusije. Rusija nema kapacitete za investiranje u privredu Srbije, a Kina nema interes da pomaže Srbiji. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da građani ne misle tako. Njihova percepcija je da ruske investicije iznose 19 posto, mada je stvarna brojka 9 posto, veruju da su kineske investicije 34 posto, dok su u stvarnosti samo 3 posto, a kad je reč o Evropskoj uniji čije investicije iznose 70 procenata, građani veruju da je to duplo manje - 36 posto. Ta percepcija, stvorena na osnovu medijske propagande, neće pomoći građanima Srbije - ostaće bez lekova, bez benzina, bez komunikacija, bez zaposlenja, postaće evropski parija na nivou Somalije. Zbog toga verujem da se Vučić neće opredeliti za nekakav savez sa Azijom. Ukoliko bude gladi, niko ne može biti dugoročni vođa.
Facebook Forum