Pisac Momo Kapor u centru Beograda dobija, uz ulicu na Vračaru, i Trg, čija je rekonstrukcija počela prigodnom svečanošću. Gradski menadžer Goran Vesić je rekao da je srećan da počinje rekonstrukcija trga koji će nositi ime Mome Kapora.
Popularan pisac čije su "Beleške jedne Ane" čitane u celoj bivšoj državi, bio je urbani idol mladih generacija u 70-im i 80-im godinama. A onda su došli ratovi i Kapor postaje ratni izveštač tada ratnohuškačke Politike.
Novinarka Tanja Tagirov je, kada je 2010. godine umro Moma Kapor, napisala tekst pod naslovom „Druga smrt Mome Kapora“. Za RSE ona danas kaže:
„Dva života Mome Kapora. Prvi život u kome sam ga ja nešto strašno gotivila, čak smo bili dobri poznanici. Još uvek čuvam njegove 'Beleške jedne Ane' u svojoj biblioteci. Ali sve ono što je usledilo nakon 1990. godine kad su počeli ratovi, to je jedan sasvim drugi Momo Kapor.
On je pljunuo na sve: na BiH, tvrdeći da su jedni urođenici a drugi su u pravu što ih ubijaju. Sjećam se kako je odbacio nas sve u Zagrebu. Sjećam se kako je uvredio pokojnog Marija Fanelija, sjećam se kako je odbacio Arsena Dedića. Onaj mali komadić mora kod Karina proglašavao je srpskim morem i odlazio tamo, a ranije je mogao da ode na bilo koji komadić mora i odlazio je“, kaže Tanja Tagirov, danas novinarka beogradskog nedeljnika Vreme.
Dramaturg Nenad Prokić ne razume kako je došlo do takve transformacije jedne urbane legende koji je imao prijatelje i svoje fanove širom Jugoslavije, posebno u rodnom Sarajevu i Zagrebu u kome je često boravio.
„Poslednjih decenija svog života on više nije bio urbani čovek grada Beograda, već je podržavao urbicid tog istog grada sa ljudima koji su taj urbicid organizovali i sprovodili“, kaže Prokić.
O ovom drugom Momi Kaporu danas se ne govori javno, ali ne bi se reklo da mu oni koji njegovim imenom nazivaju ulicu i trg bilo šta zameraju. To je još jedna potvrda da se biti na strani ratničke miloševićevske Srbije danas prećutno smatra patriotskim činom. Podsetimo, u maju 1992. godine Momo Kapor je pisao o antiratnoj Srbiji:
„Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve.”
A 2009. godine je izjavio:
“Ove ucene nemaju kraja: kada isporučimo Ratka Mladića, tražiće nam Gavrila Principa, i tako unedogled.”
Zašto se javno ne govori o tim drugim životima raznih današnjih heroja? Nenad Prokić smatra da je to zato što je bastion retrogradnog mišljenja Srbije ostao netaknut.
“Oni su gospodari ulica, trgova, spomenika...i to će tako ostati. A ljudi gledaju svoja posla jer više ništa ne veruju da mogu da učine u jednom društvu koje je krajnje loše ustrojeno”, kaže naš sagovornik.
U svim državicama nastalim na teritoriji bivše zemlje na vlasti su ljudi koji su bili aktivni u širenju mržnje i rata, kaže Tanja Tagirov:
“Oni su i dalje tamo gde su bili, a mi smo ostali na marginama. Obični ljudi gledaju svoja posla, pretpostavljam da im je teško podići glavu i da im je teško izaći iz javne mantre: mir, mir, niko nje kriv!”
Nakon što je prošle godine stavljena tabla sa natpisom “Ulica Mome Kapora” u javnosti je krenula žestoka polemika. Da li je ulica MOME ili MOMA Kapora. Tu nedoumicu otklonili su relativno lako jezički stručnjaci. Drugih nedoumica nije bilo.
Danas, igrom slučaja, u vreme pisanja ovog teksta stigla je vest da su u Ivanjici ukinuli ime Zorana Đinđića jednoj tamošnjoj ulici.
Facebook Forum