Mnogo se ovih dana sa razlogom govori o lošem funkcionisanju sistema protivgradne zaštite u Srbiji. Naročito se ukazuje na nedefinisan i neregulisan položaj protivgradnih strelaca. Njihov posao je težak i odgovoran, te među njima retko ima žena. Ipak, Milka Čarapić iz požeškog sela Gornja Dobrinja već 16 godina brani svoje selo od grada. Posao je naučila od oca, ali ove sezone, kaže najveći problem je nedostatak protivgradnih raketa.
Brdsko selo Gornja Dobrinja 20 kilometara udaljeno je od centra Požege, poznato je i kao rodno mesto knjaza Miloša, ima oko 500 stanovnika i svi žive od poljoprivrede, posebno malinarstva. I Milka živi od poljoprivrede, i stalo joj je da odbrani selo. „Živim u selu, bavim se poljoprivredom. Otac je pre mene radio kao protivgradni strelac, prihvatila sam da i ja to radim da bismo koliko- toliko zaštitili selo od grada. Evo, radim već šesnaesta godina, uslovi rada su uvek bili prilično loši, ali ove godine je najveći problem nedostatak raketa. Mi smo ove godine dobili tri rakete i ispucala sam ih već. Sada sam ostala bez ijedne rakete, od države više nemamo šta da dobijemo. Znači, čekamo leto sa strepnjom, šta će biti, pitamo se svi. Većina nas živi od sela, to su jedini prihodi, naše njive, livade, voćnjaci, malinjaci“, kaže Milka Čarapić.
Posao strelca je težak, novčana mesečna nadoknada mizerna, oprema za rad loša, ali strelci su ponekada spremni da rade i bez nadoknade kada naiđu teški gradonosni oblaci.
„To je velika obaveza, dužni smo da dežuramo 24 sata dnevno, u svako doba dana i noći, kada nas pozovu sa poligona, moramo odmah otići na protivgradnu stanicu i uvek idem po kiši. Nije mi teško da idem u sred noći, posle ponoći, ujutru, a mesečna plata je 400 dinara. Ali, mislim da bi se moje kolege strelci složili da radimo i bez plate, evo ja prva pristajem da radim i bez plate, ali samo da imamo sa čim da radimo“, dodaje Milka.
Ako grad nanese štetu selu, strtelac je kriv. Meštani često ne razumeju da nije sve u rukama strelaca, objašnjava Milka težinu i odgovornost posla protivgradnog strelca. „Mi odemo na stanicu, pucamo, dešava se da ako grad uništi livadu, voćnjak, moje komšije, meštani selo občno okrivljuju nas strelce. Bio je grad, kažu, nismo pucali na vreme, bez obzira što sam ja na vreme reagovala, bila na položaju, pucala. Komšija kaže, 'što nisi pucala kada je trebalo', a ne razume da ja ne mogu da pucam dok ne primim komandu iz protivgradnog centra. Narod ne razume, selu je teško objasniti“, kaže Milka, žena protivgradni strelac.
