Dušan Makavejev: O čudu neizrecivom
Čudesne i naizgled tako daleke zime ’96/97. desila se neobjašnjiva plima takozvanih šetača po mrazu. Mnoge je čudilo odsustvo velikih reči i minimalna organizacija. Svako je dolazio i odlazio kad je hteo, u svoje lično ime, neko je delio kolače, neko svirao ili lupao u kantu, avan ili tiganj. Nije bilo velikih tema, ljudi su se upoznavali, šetali decu i pse, osmehivali se, u stanovima su palili i gasili svetla. Bila je to nenametljiva demonstracija civilizovanosti. Neizrecivo je bilo u centru pažnje, ali se o njemu, prikladno, nije govorilo. Podrazumevalo se da su svi puni modrica i bola, užasa, neizvesnosti, straha, i mi i oni tamo, svi u istoj nevolji. Veliko previjalište pod vedrim nebom, dostojanstveno, uzdržano. Niko nije tvrdio da je njegov bol veći.
Niko ništa nije čak ni tražio, sem da se svaki glas broji kao jedan glas.
Rado bih izjavio da su te zimske čarolije u mnogome dugovale po svojoj građanskoj pismenosti Koraksovom grafičkom iskazu, iako se iz dana u dan videlo da ljudi iznose na ulicu, radosno, svoje prosto osećanje ljudske pristojnosti i želje za normalnošću, koje ratnička kultura ne podnosi i smatra izdajom.