Iako je srpski zakon koji predviđa da javni funkcioneri moraju prijavljiviti imovinu i promene imovine mnogo blagonakloniji prema političarima nego zakoni u zemljama regiona, pa, tako, recimo, oni ne moraju da prijavljuju imovinu svih povezanih lica, a javnost ne mora da vidi da li na bankovnim računima imaju 20 evra ili 20 miliona evra, u srpskoj političkoj kasti jos uvek ima onih koji ni taj minimum zakonskih obaveza ne ispunjavaju.
Poslednji slučaj koji svedoči o kršenju zakona od strane javnih funkcionera jeste slučaj bivšeg ministra Milana Markovića. Agencija za borbu protiv korupcije podnela je protiv njega prekršajnu prijavu jer je zakasnio da prijavi četvrt miliona evra vrednu jahtu, za koju tvrdi da je njegova supruga dobila od oca.
Ipak, mnogo veći problem od toga što se političari još uvek oglušuju o zakonsku obavezu da prijave svoju imovinu jeste loš zakon koji tu materiju reguliše. Naime, funkcioneri nisu dužni da u imovinske karte unose podatke o imovini povezanih lica, pa tako Agenciju, uz svoje, obaveštavaju još samo o imovinskom stanju supružnika i maloletne dece.
Imovinski izveštaji političara trebalo bi da obuhvataju i imovinsko stanje povezanih lica na koja oni često prenose svoju imovinu, kaže, kritikujući postojeći zakon, Zoran Stojiljković iz Odbora Agencije.
Zoran Stojiljković, foto: Vesna Anđić
“Ovo je, po mom mišljenju, preusko jer se odnosi samo na bračnog druga i nepunoletnu decu koja žive u domaćinstvu. To znači da, recimo, punoletno dete koje je zasnovalo brak ili prosto ne živi više sa roditeljima nije predmet neposredne opservacije Agencije, što je, po meni, preuska formulacija. Dakle, zakon bi trebalo da uključi i prvi srodnički red, tj. punoletnu decu, rođenu braću i sestre, roditelje funkcionera, taštu i tasta. Dalje proširenje bi verovatno bilo preekstenzivno. Kontrolisati se može efikasno ako se ide na ovaj obim srodnika koji sam pomenuo”, smatra Stojiljković.
Agencija je nedavno podnela i krivičnu prijavu protiv, takođe bivšeg, ministra Dragana Šutanovca zato što uopšte nije prijavio promenu imovinskog stanja i ta prijava je pre par meseci stigla u tužilaštvo.
Početkom ove godine, ovo telo podnelo je i prekršajne prijave protiv Božidara Đelića, bivšeg potpredsednika vlade za evrointegracije, kao i Dragan Todorovića, šefa tadašnje poslaničke grupe radikala. Prijave se odnose na neprijavljivanje prenosa upravljačkih prava u preduzećima koja su u vlasništvu pomenutih političara.
Najmarkantniji slučaj prijave Agencije, kada je o prijavljivanju imovine političara reč, odnosi se na Čedomira Jovanovića, poslanika lidera LDP. U februaru ove godine objavljeno je da je Tužilaštvo u oktobru prošle godine odbacilo krivičnu prijavu protiv Jovanovića zbog neprijavljivanja imovine.
Upitan da li nakon što je tužilaštvo ovu prijavu odbacilo i dalje smatra da je ta prijava bila osnovana, Zoran Stojiljkoivić kaže:
“Ne bih komentarisao ponašanje i reagovanje institucija u pravosudnom lancu, ali je činjenica da nema dovoljno koordinacije između tužilaštva, sudova i Agencije i da je problem samostalnosti za pokretanje i za održavanje postupaka, kao i za prihvatanja inicijativa drugih organa osnovni problem koji ima tužilaštvo. A što se tiče pitanja o osnovanosti konkretne prijave koju ste pomenuli – ja imam puno poverenje u stručnu službu Agencije i svakako da je postojao opravdani osnov za pokretanje te prijave”, kaže Stojiljković.
Otkrije se mali broj slučajeva
Agencija za borbu protiv korupcije tokom prošle godine podnela je osam zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka protiv funkcionera i to zbog propuštanja roka za prijavljivanje imovine i zbog neprenošenja upravljačkih prava u preduzećima. U četiri slučaja zahtevi su podneti zbog propuštanja roka za podnošenje imovinskih izveštaja, a u preostala četiri slučaja funkcioneri nisu ispunili zakonom propisanu obavezu da prenesu upravljačka prava u preduzećima. Samo u dva zahteva sudovi su doneli meritorne odluke.
Nemanju Nenadića, iz Transparentnosti Srbija pitali smo da li su blage sankcije političarima za lažno prijavljivanje ili neprijavljivanje imovine.
Nemanja Nenadić
“Ja ne mislim da su kazne blage zato što je, između ostalog, lažno prijavljivanje imovine ili neprijavljivanje podataka o imovini propisano i kao krivično delo, što je već samo po sebi nešto što može da posluži kao osnov za ozbiljno gonjenje. Prekršajne kazne su propisane samo za slučajeve kada dođe do kašnjenja sa prijavljivanjem podataka o imovini, kao što smo mogli da vidimo nedavno u slučaju bivšeg ministra Markovića. Dakle, kazne nisu blage, ali, očigledno je da imamo drugi problem po sredi, a to je činjenica da se veoma mali broj slučajeva takve vrste uopšte otkrije i da je mali broj slučajeva u kojima se postupci pokreću”, naglašava Nenadić.
Konkretizujući ovu ocenu, i Nenadić ističe da nezadovoljavajući rezultati rada Agencije proističu iz činjenice da provera tačnosti podataka imovinskih kartica javnih funkcionera ne obuhvata proveru imovine povezanih lica.
“Verovatno se proveravaju samo podaci koji se neposredno odnose na javnog funkcionera i članove njegovog domaćinstva – decu i bračnog druga, što onda ostavlja po strani eventualno skrivanje imovine, tako što se ona vodi na neka treća lica. Problem postoji i na zakonskom nivou, na njega je ukazala i sama Agencija, naime, da su nailazili na teškoće pri dobijanju podataka od drugih organa, a posebno od banaka. Zbog toga su zatražili da se zakon promeni, kako bi imali neposredan pristup podacima koji su potrebni radi utvrđivanja istinitosti imovinskih karti”, kaže Nenadić.
Da čitava ova priča o borbi protiv privilegija i korupcije bude otužnija i apsurdnija, i na čelnicu Agencije za borbu protiv korupcije ovih dana pala je senka sumnje da je za sebe predvidela jedan od dva službrena stana dobijena od vlade, što je ona demantovala. Ova organizacija je, uz to, uputila i inicijativu Vladi Srbije da ukine deo uredbe koja dozvoljava mogućnost otkupa takvih stanova po privilegovanim uslovima, recimo, na kredit od 20 godina, bez kamate. I druge institucije, poput Transparentnosti Srbija, još pre nekoliko godina kritikovale su postojanje takve uredbe, ali, uprkos tome vlast je nije ukinula, omogućavajući tako funkcionerima i stavljajući u iskušenje čak i one među njima koji se bore protiv korupcije, da prihvate privilegije koje im postojeći pravni akti dozvoljavaju.
