Miroslav Ćićarić, jedan od najstarijih Kragujevčana, proslavio je 9. maja 101. rođendan sa mlađim drugarima i rođacima, jer vršnajaka već odavno nema.
Rođen je 9. maja 1913. godine u Skoplju u vreme Balkanskih ratova, preživeo je Prvi i Drugi svetski rat, tri zarobljeništva od Bugara, Italijana i Nemaca. Školovao se za oficira, ali je napravio uspešnu karijeru kao finansijski direktor Ameriken tobaka u Švajcarskoj. Danas penzionerske dane broji u Kragujevcu.
Kad neko poput Miroslava Ćićarića oduva trocifren broj svećica sa rođendanske torte onda je normalno da zapeva, ili bar odrecituje neku od pesama iz mladosti kojih se još uvek rado seća:
"Nisi lepa, al si blaga,
mome srcu ti si draga.
Ala volim srpskog oficira,
što me sabljom po kecelji dira".
Uprkos zanimljivoj biografiji, neminovno se prvo nameće pitanje kako doživeti 101. rođendan, tim pre što su pored rođendanske torte, slavljeniku posluženi omiljena sarmica u listu od zelja, jagnjeće pečenje i čaša dobrog vina?
"Nisam sve jeo, nego sam birao jela. Sve što su Italijani imali lepo, dobro i zdravo to sam jeo. Nikada u životu nisam pušio. Cigaretu nikada nisam zapalio.Popijem koka kolu, italijansko vino… Nisam igrao karte niti sam duže sedeo po kafanama", priča o svom načinu života čovek koji je 9. maja napunio 101 godinu.
Ironijom sudbine, čovek koji nikada nije pušio završio je karijeru kao finansijski direktor kopmapnije Ameriken tobako u Švajcarskoj, ali je pre nego što je stigao do konačne slobode u zemlji čokolade i satova, prošao trnovit balkanski put, preživeo brojne, na Balkanu neizbežne ratove, protiv različitih vojski i čak tri zarobljeništva od kojih je u prvom bio već kao dete u pelenama.
"Rodio sam se u Skoplju 1913. godine. Bugari su bili okupirali Skoplje, a moj otac je otišao u vojsku. Majka i ja smo bili zarobljeni i proterani u Zaječar gde sam odrastao. Kasnije kada je došla sloboda Vratio sam se u Skoplje gde sam završio gimnaziju, a potom stupio u Vojnu akademiju u Beogradu, koja je trajala četiri godine", priča Ćićarić.
Završio je akademiju, a početak Drugog svetskog rata zatekao ga je na jugoslovensko-albanskoj granici gde su ga nemačke jedinice zarobile sredinom aprila 1941. godine, nakon čega je prvo deportovan u logor u Albaniji. Potom u prebačen u zarobljeništvo u Italiju gde je ostao do 9. septembra 1943. kada je ta zemlja kapitulirala.
Kada je oslobođen uspeo je da se prebaci u Švajcarsku gde je naučio francuski jezik, završio ekonomiju, zaposlio se i oženio. Sa suprugom Švajcarkinjom Emom nije imao dece, ali su živeli u srećnom i skladnom braku.
"U Švajcarskoj sam završavao škole i šta ti ja znam, pa sam se vrlo kasno oženio. Bio sam veoma prijatno primljen od Švajcaraca. Ja sam učio jezike, Italijanski i Francuski i od kolega sam uvek tražio da mi pomognu da što bolje naučim jezik ili da razumem problem. Oni su mi rado pomagali i tako smo jedni druge dopunjavali u znanju i u radu", kaže Ćićarić.
Nakon penzionisanja došao je u Kragujevac gde i danas živi kod bliskog rođaka, penzionera Đorđa Ćićarića. O njegovom zdravlju, već nekoliko godina, brine se doktorka Zorica Dragojević.
"Njegovo zdravstveno stanje je u skladu sa njegovim godinama. On je prirodno i organski zdrav čovek. Imao je potencijale, to je nešto sa čime se rađamo, a sa njegovom filozofijom života, disciplinom življenja, znači umerenosti u hrani i piću, po njegovoj proiči, dolazimo do formule za dug život", kaže doktorka Dragojević.
Doktorki Dragojević pomaže medicinska sestra Biljana Đurđević, koja brine i o njegovoj ishrani. Kaže da se Miroslav nakon višedecenijskog života van zemlje zaželeo domaće hrane.
"Najviše voli da jede pasulj, kačamak, projanicu, pitu, gibancu, jaja sa slaninicom, palačinke sa džemom od šljiva... To najviše voli", kaže Đurđevićeva.
Rođen je 9. maja 1913. godine u Skoplju u vreme Balkanskih ratova, preživeo je Prvi i Drugi svetski rat, tri zarobljeništva od Bugara, Italijana i Nemaca. Školovao se za oficira, ali je napravio uspešnu karijeru kao finansijski direktor Ameriken tobaka u Švajcarskoj. Danas penzionerske dane broji u Kragujevcu.
Kad neko poput Miroslava Ćićarića oduva trocifren broj svećica sa rođendanske torte onda je normalno da zapeva, ili bar odrecituje neku od pesama iz mladosti kojih se još uvek rado seća:
"Nisi lepa, al si blaga,
mome srcu ti si draga.
Ala volim srpskog oficira,
što me sabljom po kecelji dira".
Uprkos zanimljivoj biografiji, neminovno se prvo nameće pitanje kako doživeti 101. rođendan, tim pre što su pored rođendanske torte, slavljeniku posluženi omiljena sarmica u listu od zelja, jagnjeće pečenje i čaša dobrog vina?
"Nisam sve jeo, nego sam birao jela. Sve što su Italijani imali lepo, dobro i zdravo to sam jeo. Nikada u životu nisam pušio. Cigaretu nikada nisam zapalio.Popijem koka kolu, italijansko vino… Nisam igrao karte niti sam duže sedeo po kafanama", priča o svom načinu života čovek koji je 9. maja napunio 101 godinu.
Ironijom sudbine, čovek koji nikada nije pušio završio je karijeru kao finansijski direktor kopmapnije Ameriken tobako u Švajcarskoj, ali je pre nego što je stigao do konačne slobode u zemlji čokolade i satova, prošao trnovit balkanski put, preživeo brojne, na Balkanu neizbežne ratove, protiv različitih vojski i čak tri zarobljeništva od kojih je u prvom bio već kao dete u pelenama.
"Rodio sam se u Skoplju 1913. godine. Bugari su bili okupirali Skoplje, a moj otac je otišao u vojsku. Majka i ja smo bili zarobljeni i proterani u Zaječar gde sam odrastao. Kasnije kada je došla sloboda Vratio sam se u Skoplje gde sam završio gimnaziju, a potom stupio u Vojnu akademiju u Beogradu, koja je trajala četiri godine", priča Ćićarić.
Završio je akademiju, a početak Drugog svetskog rata zatekao ga je na jugoslovensko-albanskoj granici gde su ga nemačke jedinice zarobile sredinom aprila 1941. godine, nakon čega je prvo deportovan u logor u Albaniji. Potom u prebačen u zarobljeništvo u Italiju gde je ostao do 9. septembra 1943. kada je ta zemlja kapitulirala.
Kada je oslobođen uspeo je da se prebaci u Švajcarsku gde je naučio francuski jezik, završio ekonomiju, zaposlio se i oženio. Sa suprugom Švajcarkinjom Emom nije imao dece, ali su živeli u srećnom i skladnom braku.
"U Švajcarskoj sam završavao škole i šta ti ja znam, pa sam se vrlo kasno oženio. Bio sam veoma prijatno primljen od Švajcaraca. Ja sam učio jezike, Italijanski i Francuski i od kolega sam uvek tražio da mi pomognu da što bolje naučim jezik ili da razumem problem. Oni su mi rado pomagali i tako smo jedni druge dopunjavali u znanju i u radu", kaže Ćićarić.
Nakon penzionisanja došao je u Kragujevac gde i danas živi kod bliskog rođaka, penzionera Đorđa Ćićarića. O njegovom zdravlju, već nekoliko godina, brine se doktorka Zorica Dragojević.
"Njegovo zdravstveno stanje je u skladu sa njegovim godinama. On je prirodno i organski zdrav čovek. Imao je potencijale, to je nešto sa čime se rađamo, a sa njegovom filozofijom života, disciplinom življenja, znači umerenosti u hrani i piću, po njegovoj proiči, dolazimo do formule za dug život", kaže doktorka Dragojević.
Doktorki Dragojević pomaže medicinska sestra Biljana Đurđević, koja brine i o njegovoj ishrani. Kaže da se Miroslav nakon višedecenijskog života van zemlje zaželeo domaće hrane.
"Najviše voli da jede pasulj, kačamak, projanicu, pitu, gibancu, jaja sa slaninicom, palačinke sa džemom od šljiva... To najviše voli", kaže Đurđevićeva.
