Zdravstveno stanje štrajkača glađu u preduzeću „Zastava INPRO“ je sve teže, a rešenje agonije invalida rada, koji od 11. oktobra odbijaju hranu, se još uvek ne nazire. Na ovaj radikalni potez odlučili su se zbog nezadovoljstva od države ponuđenim iznosom otpremnina.
Lekarske ekipe svakodnevno iznemoglim radnicima daju infuzije, injekcije za ublažavanje bolova, kao i terapiju za hipertenziju, mučninu i konstantnu uznemirenost, ali štrajkači nastavljaju protest gladovanjem iako su im snage na izmaku.
„Nadala sam se da će se, s obzirom da smo mi bolesni ljudi, naši zahtevi vrlo brzo rešavati, ali je danas 23. dan štrajka, a rešenja nema“, kaže Ljubisava Vranić, jedna od onih koja štrajkuje glađu već 24 dana.
Njena koleginica Dragana Janjić se žali na težak socijalni položaj i strah od ostanka bez radnih mesta:
„Ne možemo da preživimo. Sve što primim ode na dažbine i stalno sam u nekom dugu. Ne znam kako ću da preživim ako ostanem bez posla“, kaže ona.
Dok se štrajk nastavlja, Kragujevčani sa kojima smo razgovarali sve su ogorčeniji zbog toga što država tako dugo ne rešava problem. Za Zorana Petrovića i Mariju Milić, koji su i sami pre više godina ostali bez posla u propalim fabrikama, veći problem od samog štrajka glađu je nebriga države za sudbinu radnika.
„Dugotrajno gladovanje je teško i opasno, ali još teže pada problem psihičke prirode što smo povređeni kao radnici i kao ljudi“, kaže Petrović.
Njegova sugrađanka Marija Milić naglašava da je „jezivo što u 21. veku osobe sa invaliditetom moraju na ovaj način da se bore za svoja osnovna prava“.
Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku ranije je rekao da je država učinila sve što je mogla i da je radnicima ponuđen socijalni program uz otpremnine od 200 evra po godini radnog staža, dodajući da drugog socijalnog programa ne može biti.
Međutim, invalidi rada smatraju da je to nedovoljno s obzirom da su povrede i bolesti dobili na radnim mestima u bivšim „Zastavinim“ fabrikama, a ubeđeni su da zbog godina starosti i stepena invaliditeta „ako izgube ovaj posao neće biti u prilici da dobiju drugi“.
Zbog toga su strah od neizvesne budućnosti i osećaj odbačenosti prisutni u svakom delu prohladne hale u kojoj štrajkuju glađu uzimajući samo vodu, sokove, kao i infuzije i terapiju koju im daju lekari.
Međutim, svi dosadašnji pokušaji pregovora su propali, a od zahteva štrajkača u potpunosti je ispunjen samo jedan – direktor Branko Veljović je podneo ostavku. U međuvremenu, 115 radnika, među kojima su i invalidi rada koji štrajkuju glađu, dobilo je linearno po 22.000 dinara, što je po njihovoj oceni, tek polovina očekivanih primanja.
Uprkos veoma lošem zdravstvenom stanju,opštoj malaksalosti, bolovima, hipertenziji, mučnini i uznemirenosti štrajkači nastavljaju svoj protest gladovanjem iako su im snage na izmaku, ali zdravlje ljudi kao da je poslednja briga svih pa i njih samih.
Radnici Nikola Stojanović, Prvoslav Vasović i Milutin Kostić pričaju:
“Iz dana u dan nam je sve gore, sve smo iscrpljeni… Teško nam je. Ne jedemo, lekari nas bukvalno održavaju u životu”, kaže Stojanović.
Na slične probleme žali se i Prvoslav Vasović kome povremeno pritisak doseže i do 200 podeoka, dok Milutin Kostić poručuje da neće odustati od štrajka po cenu “da im grobovi budu u fabrici”.
Facebook Forum