Dostupni linkovi

NATO (ne)poželjni saveznik Beograda


NATO logo

Deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije, koju je Glavni odbor Demokratske stranke Srbije usvojio poslednjih dana oktobra, naterala je domaću političku javnost da, pored već uobičajenih tema – Kosova i obaveza prema Haškom tribunalu – raspravlja i o tome treba li Srbija da u doglednoj budućnosti postane članica NATO-a.

Prvih godina nakon demokratskog preobražaja, kada se DOS opredelio za strateško partnerstvo sa zapadnom alijansom, činilo se da je dilema rešena. Pogotovo nakon ulaska srpskih snaga bezbednosti u kopnenu zonu na jugu republike početkom 2001. godine, što je bila prva vojna operacija u istoriji Jugoslavije u kojoj su snage bezbednosti bile pod vrhovnom komandom oficira NATO-a i KFOR-a. Tada su srpski i NATO oficiri zajedno planirali i izveli akciju ulaska u sve sektore kopnene zone bezbednosti i ti potezi su udarili temelje vojne saradnje sa alijansom, koja je kulminirala punopravnim pristupanjem programu Partnerstvo za mir 14. decembra 2006. godine. U međuvremenu, saradnja Vojske Srbije i NATO-a je sve intenzivnija, održano je više zajedničkih vojnih vežbi, uspostavljene bliske i intenzivne veze sa Nacionalnom gardom Ohaja, a u program reorganizacije vojnih snaga koji predviđa redukciju sa 75.000 na 25.000 vojnika, direktno su uključeni stručnjaci zapadne alijanse. Ipak, sve vreme odnos javnosti prema NATO-u, uzrokovan ne tako davnim bombardovanjem 1999. godine, ali i ubeđenjem da je ova vojna organizacija glavna potpora projektu kosovske nezavisnosti, nije se bitnije menjao. Svega jedna četvrtina građana Srbije smatra da je njihovoj državi mesto u NATO-u.

Da li je, u situaciji kada će uskoro i dalje i šire okruženje Srbije biti duboko inkorporirano u evroatlantsku bezbednosnu strukturu, njeno mesto izvan NATO-a ili unutar njega, tema je ovog izdanja Kontrapunkta. U traganju za odgovorom na ovo pitanje, pomažu nam:

• Daniel Šunter, izvršni direktor Evroatlantskih inicijativa
• Istoričar Predrag Marković
• Dragan Šormaz, funkcioner DSS-a i član Stalne delegacije Skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO
• General u penziji Ninoslav Krstić, predsednik Foruma za bezbednost i nekadašnji komandant Združenih snaga bezbednosti na jugu Srbije


RSE: Najnovija istraživanja javnog mnenja pokazuju da je više od 70 odsto građana za ulazak u Evropsku uniju, a tek oko 26 procenata za ulazak u NATO. Kako pomiriti te dve stvari, ako se zna da je po pravilu za svaku od zemalja u tranziciji ulazak u jednu, značio i ulazak u drugu asocijaciju?

Šormaz: To nije pravilo. Ima zemalja koje su ušle u EU, a da nisu ušle u NATO. Pa čak zemalja koje su u sličnoj situaciji kao mi. Poput Kipra na primer. Kipar nije u NATO-u, a jeste u Evropskoj uniji. Mi treba da osavremenimo vojsku i da ispunimo NATO standarde, kao što to radi recimo Rusija, to ništa nije sporno, treba da sarađujemo sa NATO paktom preko Partnerstva za mir, ali apsolutno nije nužno, niti postoji taj uslov da morate da budete član NATO-a da biste postali deo evropske porodice.

Šunter: Postoji problem generalne neobaveštenosti naše javnosti oko toga šta bi Srbija dobila i šta bi eventualno izgubila članstvom u NATO-u. Imam utisak da u Srbiji još uvek nije pokrenuta ozbiljna javna debata o tom pitanju, niti je javnost adekvatno informisana. Mislim da je neinformisanost javnosti jedan od osnovnih razloga zbog čega NATO ima takvu vrstu rejtinga u Srbiji. Evropska unija se s druge strane poistovećuje sa poboljšanjem kvaliteta života, tako da popularnost EU uopšte nije začuđujuća. To je sigurno jedan od razloga zbog čega imamo ovakve statistike, koje ukazuju da Severnoatlantski savez ne uživa preteranu popularnost u Srbiji.

Marković: Taj paket ne mora da bude all-inclusive. On možda može da bude razdvojen. Naravno da su zemlje kao što su Poljska, Češka, Mađarska i Rumunija jedva dočekale da nađu jednu konačnu zaštitu od zemlje koju smatraju najvećom opasnošću, a to je Rusija. Međutim, mi nismo u istoj situaciji kao te zemlje.

Krstić: Ta istraživanja su tačna i ona govore da se ovde u Srbiji, na popularizaciji NATO-a nije mnogo radilo. Drugo, ne radi se samo o bombardovanju, koje sigurno ne može da se zaboravi, NATO nije napravio nikakav rezultat na Kosovu i Metohiji ni kasnije. Hajde recimo da se nakon ulaska na Kosovo i Metohiju nisu odmah snašli, pa je u tom periodu nestao veliki broj ljudi – negdje hiljadu i po, međutim i iza toga je vrlo malo urađeno, nisu ispunjeni ni osnovni zadaci koje je NATO imao na Kosovu i Metohiji. Naime, oni su trebali da razoružaju sve paravojne formacije, trebalo je da građanima obezbjede mir i bezbjednost. Međutim, ako pogledamo prave rezultate i šta se sve događalo, zadovoljstvo njihovim radom sigurno nije evidentno, jer postoje brojni slučajevi koje nisu rasvetlili i brojni zadaci koje nisu ispunili. Mislim da se tu prelama taj odnos građana prema NATO-u.

RSE: U Deklaraciji DSS-a se kaže da bi odustajanje od principa vojne neutralnosti i pristupanje NATO paktu obavezivalo Srbiju da učestvuje u ratovima koji nisu u njenom interesu, da bi ograničilo njenu nezavisnost i slobodu političkog odlučivanja, ugrozilo živote njenih građana i opteretilo unutrašnji preobražaj i napredak zemlje.

Šormaz: Stav DSS-a po tom pitanju je veoma jasan i mislim da smo to kvalitetno obrazložili. Znači, apsolutno nema veze što je okruženje ili u NATO-u ili ima nameru da jednog dana postane sastavni deo NATO-a. Jer, imamo slične primere. Recimo Austriju. Austrija je članica Evropske unije, ali vodi politiku neutralnosti. Nije u NATO-u, a jeste član Partnerstva za mir, kao i Srbija.

Šunter: Apsolutno se ne slažem sa viđenjem Demokratske stranke Srbije po tom pitanju, zato što sve vojno neutralne zemlje starog kontinenta učestvuju u međunarodnim misijama isto onoliko koliko učestvuju i članice NATO-a. Lako je donositi takve deklaracije kada javnost nije obaveštena. Vi danas imate situaciju da jedna Švajcarska ili Švedska, koje su vojno neutralne zemlje, u vojnom smislu, u stabilizaciji međunarodnih kriza učestvuju praktično isto onoliko koliko to čine članice NATO-a. Tako da vojna neutralnost ne znači biti izolovan od ostatka sveta i ne znači ne preuzimati odgovornost u domenu stabilizacije stanja u svetu. Naravno, svaka politička partija potpuno legitimno može da zastupa ideju i članstva u NATO-u i vojne neutralnosti, ali mislim da bi bilo korektno i važno objasniti šta ta vojna neutralnost u praksi znači i uopšte šta znači vojna neutralnost danas u Evropi gde sve zemlje praktično postaju članice EU. Koliko je meni poznato, Evropska unija takođe ima svoje vojne snage i svoje vojne kapacitete, a DSS se pri tome zalaže za članstvo Srbije u EU. Tako da mislim da je više u pitanju jedan politički manevar. Da je tu malo više iskrenosti, potpuno ista stvar bi mogla da se kaže i za članstvo u Evropskoj uniji.

U celoj toj priči vojska je ta koja najviše gubi jer i dalje ostaje na marginama. Ona sada ne zna kuda će i kojim pravcem...

Krstić: Trenutno se sukobljavaju dve najjače koalicione stranke – DSS i DS. Demokratska stranka zagovara usvajanje NATO standarda i približavanje, ne samo Evropskoj uniji i evropskim integracijama, već i NATO-u. A Demokratska stranka Srbije – kako smo vidjeli i po ovoj rezoluciji – tvrdo se zakucala u tome da ne treba ići prema NATO-u, što mislim da je u ovom trenutku, ako imamo u vidu vreme kada Srbija može da uđe u NATO, a to je 2013. ili 2014. godina, jako pogrešno. Mislim da se to koristi za unutrašnje političke potrebe, odnosno potrebe prikupljanja glasova i sticanja određenih pozicija partija unutar Srbije. A u celoj toj priči vojska je ta koja najviše gubi, jer i dalje ostaje na marginama. Ona sada ne zna kuda će i kojim pravcem.

Marković: Mnoge članice NATO-a imaju trupe u Afganistanu i Iraku. To je na neki način problematično, jer – koji je interes bilo koje zemlje, osim Amerike, da ratuje u Afganistanu i Iraku? A primorane su zbog tih savezničkih obaveza. Recimo, u Iraku je dosta veliki poljski kontingent. Mislim da Poljaci imaju najveći kontingent u Iraku od ovih novih članica NATO. S druge strane, to bi možda neki videli kao egzistencijalnu šansu – da naši profesionalni vojnici obezbede sebi egzistenciju dobivajući relativno velike plate na takvim misijama. Tako da je to stvar koja zahteva ozbiljno poređenje koristi i štete od takvog čina, a ne idološki stav gde se ulazak u NATO posmatra kao referendum za ili protiv uključivanja Srbije u zapadne integracije i u Evropsku uniju.

RSE: Ne treba biti naročito vispren istraživač, pa zaključiti da je stanje u kome se nalazi Vojska Srbije izuzetno teško. Da li bi je njeno dugoročno ostajanje izvan Alijanse oslabilo u odnosu na armije u okruženju?


Šormaz: Vojsku Srbije će oslabiti to što mi ne odvajamo dva posto – što je minimum – iz godišnjeg budžeta za vojsku. Što još nismo doneli zakon o vojsci, zakon o odbrani. Biće oslabljena ako ne odvojimo penzioni fond za vojne penzije od budžeta Vojske i ne vratimo ga tamo gde mu je mesto – u ukupni penzioni fond cele zemlje. Kad sve te stvari uradimo, onda će vojska sigurno biti daleko jača nego što je danas. I opet kažem, nije bitno hoćemo li biti član nekakvog vojnog saveza da bismo imali jaču vojsku.

Krstić: Vojska je od 2000. godine naovamo na marginama događaja. Osnovno što, po meni, nedostaje kada je u pitanju Vojska Srbije, to je odsustvo strategije nacionalne odbrane, prema kojoj bi se vojska i reorganizovala i opremala i prema kojoj bi težila da postigne tu svoju osnovnu ulogu unutar Srbije. Ja sam već možda postao i dosadan godinama govoreći da ono što prvo treba uraditi u srpskom parlamentu to je – doneti strategiju bezbednosti ili strategiju odbrane.

Ja ne verujem da će ikada doći do rata sa bilo kojom armijom u okruženju...

Marković: Ja ne verujem da će ikada doći do rata sa bilo kojom armijom u okruženju. Jedina organizacija koja je vlasna da vodi rat u modernom svetu je NATO. Prema tome, ja mislim da se ne može ni zamisliti scenario po kojem bi Srbija došla u oružani konflikt sa Bugarskom ili sa Rumunijom, pa čak ni sa Albanijom.

Šormaz: Nama je potrebna dobra spoljna politika, koju imamo. Srbija nema pretenziju ni prema jednoj komšijskoj zemlji, niti prema ijednoj zemlji na svijetu. Ima dovoljno sposobnu vojsku da se brani od bilo koje ugroženosti. Može da učestvuje, preko Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u raznim vojnim misijama, što je i poželjno i potrebno za našu vojsku. Ali, Srbija nema nikakvog interesa da učestvuje u vojnim misijama poput one u Afganistanu, gde je NATO paktu Savet bezbednosti dao mandat da obezbedi mir, ali oni to tamo veoma neuspešno čine. Nema potrebe da Srbije učestvuje na takvim mestima, niti u ratovima, niti u misijama, i da sama sebe targetira kod ekstremista, bilo islamskih, bilo nekih drugih. Ali postoje misije u kojima srpska vojska može da učestvuje, bez obzira da li je neutralna ili ne, poput misija u Kongu, Ruandi, na Kipru gde je još uvek misija UN-a (zelena linija) i tako dalje.

RSE: Načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš važi za privrženika ideje o članstvu Srbije u NATO. On je nedavno naglasio da je izvesno kojim će putem ići Vojska, jer „niko im nije rekao da obustave saradnju sa Alijansom». Kako izjavu načelnika Generalštaba da je vreme da se Srbija opredeli na koju će stranu tumače naši sagovornici?

Krstić: Ja mislim da nije vreme da se Srbija opredeljuje oko NATO-a. To vam je kao da treba da pregazite neku reku, a vi se izujete pet kilometara pre dolaska do reke. Potpuno se slažem da mi moramo i trebamo da usvojimo nekakve standarde, a danas su najsavremeniji standardi koji postoje standardi NATO-a. U tom smislu nema nikakve dileme. Ali opredeljivati se u ovom trenutku mislim da nema potrebe. To pitanje danas uopšte nije na dnevnom redu. Ponovo moram da podsetim na činjenicu da se u NATO ne ulazi po sopstvenoj želji, već se u NATO ulazi po pozivu i prosto ne razumem zašto žuriti sa svim tim. Šta će se sve događati, kako će Evropa izgledati 2013. godine, danas je vrlo teško proceniti.

Marković: On možda misli da bi Vojsci bilo lakše da zna kakva je dugoročna orijentacija. Ako ne NATO, nije sasvim jasno šta je ta druga strana. Da li Srbija treba da bude jedini saveznik Rusije – da li se Srbiji to isplati, to je veliko pitanje – ili imati treću opciju, a to je ta vojna neutralnost koju ima nekoliko zemalja EU. To su sve stvari koje zahtevaju ozbiljnu, dugoročnu analizu, a ne samo nekakvo ideološko opredeljivanje. Znači, Evropska unija jednako NATO jednako pripadnost modernom svetu.

Šormaz: Ne znam da li on uopšte ima pravo tako nešto da izjavi, pošto je njegov posao da vodi računa o vojsci, a ne da se bavi političkim i državnim odlukama. Tako da ako i jeste to izjavio, to nije njegova stvar. On može samo, eventualno, savetnodavno tako nešto da kaže. Ali, u principu, sami ste rekli da ima istraživanja i ako on želi da Srbija bude sastavni deo NATO pakta, zašto da ne, možemo odmah da raspišemo referendum.

Šunter: Mislim da je za srpski sistem odbrane u ovom trenutku najvažnije da nastavi da se kreće u onom pravcu koji je zacrtan pre nekoliko godina. Vojne reforme su nešto čime ova zemlja može da se pohvali. Naravno, one još uvek nisu finalizovane. Ali mislim da profesionalcima u vojsci treba dati šansu da taj posao vode u onom smeru koji predstavlja nešto što se zove najbolji međunarodni standard koji trenutno postoji, a to jeste taj NATO standard, pre svega u smislu unutrašnje organizacije vojske, u smislu njenog menadžmenta, načina funkcionisanja i načina kako se troši novac. Tako da je potrebna šira javna debata. Posebno je potrebno uključiti stručnu javnost, profesionalce iz različitih oblasti, uključujući vojnike koji bi to mogli preciznije da objasne, pa tek onda da to postane neka tema za odlučivanje za ili protiv. Ovako je to, jednostavno, u Srbiju došlo suviše rano.

RSE: Može li zaista država članica NATO da dođe u situaciju da mora, mimo svoje želje, poslati vojnike u treće zemlje, čega se pribojava DSS?

Šunter: To nije moguće, zato što je slanje vojnika u međunarodne misije definisano ustavom svake države. To znači da ukoliko ustav kaže da je parlament mesto na kome se donosi konačna odluka o tome da li ćete uputiti vojnike u neku međunarodnu misiju ili nećete, takvu odluku će doneti parlament. To što ste vi članica NATO-a ili niste članica NATO-a, to ne može da utiče na odluku parlamenta kao najvišeg organa donošenja odluke u smislu eventualnog učešća.

Šormaz: U većini zemalja se o tome izjašnjava parlament. Videli smo da u Irak neki nisu želeli da idu, a i neki koji su otišli, brzo su se povukli. Ostali su samo Amerikanci i Englezi. Ali, zašto bismo se mi time uopšte bavili?

RSE: Iako je Rusija postala članica Partnerstva za mir mnogo pre nego Srbija, jedan od aktuelnih strahova u Beogradu glasi da bi ulazak Srbije u NATO doveo do zahlađenja odnosa sa Moskvom i tako ugrozio podršku jedine države koja je u ključnim spoljnopolitičkim pitanjima danas uz Srbiju?

Marković: To ne znamo. Ako je tako, to bi moralo da se ispita. Taj rizik postoji i nisam siguran da možemo baš tako lako da ga prihvatimo.

Šormaz: Pretpostavljam da bi. Ja sam član naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO pakta i mogu vam reći da iz sastanka u sastanak, iz skupštine u skupštinu, imamo sve oštrije suprotstavljanje stavova između Rusije i pre svega Amerikanaca i Engleza unutar NATO pakta. Dokle to verovatno može da dovede do nekog većeg zahlađenja odnosa i nije prijatno sve te stvari gledati i slušati. S tim što mi se, sad iznosim svoje mišljenje, čini su tu Rusi nekako više na strani međunarodnog prava, po svim tim pitanjima, nego ove zemlje koje se nalaze u NATO paktu.

Šunter: Mislim da nije pametno vezivati budućnost Srbije za samo jednu zemlju i za samo jednu političku opciju koja u ovom trenutku pokazuje naklonost prema zvaničnoj politici Beograda. Srbija neće moći da ide napred i neće moći da se razvija ukoliko nema izuzetno blisku i efikasnu saradnju sa svojim susedima. Mislim da je to podjednako, ako ne i više važno od pojedinačnog odnosa sa jednom velikom silom u smislu projekcije nekih strateških planova partnerstva i saradnje u budućnosti. A podsetiću vas da sve te zemlje koje se nalaze u okolini Srbije su članice Evropske unije i NATO-a ili planiraju da budu članice Evropske unije i NATO-a, i to je nešto o čemu bi ozbiljno trebalo da razmisli svako ko razmišlja o budućnosti Srbije.

RSE: Oni koji kritikuju ideju uključenja Srbije u NATO, često kao argument iznose tvrdnju da bi to za zemlju značilo dodatni trošak za uvođenje novog naoružanja. Članstvo u NATO ima svoju cenu.


Šormaz: Mi svakako moramo da obnovimo naoružanje, nama su tenkovske jedinice u veoma lošem stanju, o avijaciji da ne pričam, o artiljeriji takođe, a 1999. godine smo videli da protivvazdušnu odrbanu maltene ni nemamo. Ja sam pripadnik prptivvazdušne odbrane i to znam. Po meni bi čak najvažnije bilo da, pored avijacije, kao država kupimo jedan dobar protivvazdušni sistem, kojih na tržištu ima i mogli bismo do njega da dođemo ne kršeći međunarodne konvencije i pravila. Ali članstvo u NATO paktu svakako košta. Postoji određena cena koja se svake godine plaća na osnovu državnog budžeta i procenata koji se unutar NATO pakta izračunavaju.

Šunter: To uopšte nije tačno. Ja ću vas uputiti na analizu koju je nedavno uradilo hrvatsko Ministarstvo odbrane oko cene ulaska Hrvatske u NATO, u kojoj se jasno kaže da ulazak u NATO za Hrvatsku predstavlja jeftiniju opciju nego da Hrvatska bude vojno neutralna država. Jer, opredeljivanje za NATO znači formiranje manje, profesionalne vojske, koja na rentabilniji način troši postojeći vojni budžet. Tako da Srbija ne bi bila izložena većim troškovima za odbranu i za vojsku ako bi ušla u NATO. Ono što bi koštalo, to su ljudi koje plaćate da rade pri misiji u Briselu, kao što se finansira misija svake države i pri OEBS-u i pri Ujedinjenim nacijama i pri Savetu Evrope i tome slično.

Krstić: Sigurno da je našoj vojsci u ovom trenutku potrebno novo naoružanje. Prosek starosti našeg naoružanja je trideset godina. Tako da bi Vojska ionako morala u ovom trenutku, ušla-neušla u NATO, da obnovi svoje naoružanje. Posle ovih reformi koje su urađene, sigurno da ima još više potrebe za obnavljanjem naoružanja, jer smo rekli da ćemo napraviti malu, profesionalnu vojsku, ali i jaču. To znači da ona mora da ima kvalitetnije naoružanje. Napravljena je manjom, međutim i dalje ima istu vrstu naoružanja kakvu je imala i pre trideset godina. Znači, taj izdatak se mora uraditi i ovako i onako.

RSE: Može li, na kraju, Srbija, zarad budućnosti, prevazići resentiman vezan za bombardovanje 1999. godine i očiglednu podršku većine članica NATO nezavisnosti Kosova?

Marković: Resentiman nije nikakav problem. Nemačka je ušla u NATO 1955. godine, znači deset godina posle najstrašnijeg rata, u kojem je praktično sravljena sa zemljom. Tako da ja ne bih mnogo obraćao pažnju na taj resentiman. To bi se dalo prevazići. Veći je problem, realno, ovo proračunavanje interesa nego te loše uspomene.

Šunter: Istorija Evrope je bila vrlo krvava i vrlo bolna po sve narode. Mnoge zemlje koje su danas zajedno u istom vojnom, ekonomskom i političkom savezu, međusobno su ratovale i nanosile milionske žrtve jedna drugoj. Tako da se Srbija u tom smislu ne nalazi pred nekim ekskluzivnim izborom pred kojim nisu bile i druge nacije u Evropi. Istorija je jedno, budućnost je nešto sasvim drugo. Što se tiče pitanja Kosova, mislim da to pitanje ne treba ekskluzivno vezivati za NATO, jer – koliko je meni poznato – svaka zemlja će individualno donositi odluku o tome. A imajte takođe u vidu da su većina zemalja članica NATO-a u isto vreme i članice Evropske unije. Tako da mislim da je vezivati pitanje statusa Kosova ekskluzivno za NATO pomalo besmisleno, zato što NATO samo reflektuje stavove svojih država članica, uostalom kao i EU. Siguran sam da će stavovi NATO-a i stavovi Evropske unije oko statusa Kosova biti vrlo slični, ako ne i potpuno identični.

Šormaz: O tom potom, ali mislim da je za Srbiju dugoročno mnogo bolje da bude neutralna država.

XS
SM
MD
LG