Pošto je ključnu deceniju istočnoevropske tranzicije provela panično bežeći u pravcu suprotnom onome kojim su išle gotovo sve druge ekskomunističke zemlje, sasvim je prirodno da je pad Miloševića Srbija dočekala na „kosmičkoj“ udaljenosti od Evropske unije, to jest, od svega onoga što treba učiniti da bi se postalo njenim članom. Od tada, Srbija se Uniji strateški „približava“, sa nekom maglovitom perspektivom punopravnog članstva – kako danas nostalgično i naivno deluje tvrdnja tadašnjeg premijera Zorana Živkovića da bi Srbija mogla u EU već 2007! – ali udaljenost kao da ostaje postojano (pre)velika, naročito kada je uporedite sa nekim drugim u okruženju, recimo sa činjenicom da će Hrvatska tačno za dve godine ući u „klub“.
Ovo sporo odmicanje na jednom vrlo komplikovanom „putovanju“ rađa svakovrsne frustracije, i to nije ništa neobično, ali jeste neobično, zapravo i obeshrabrujuće, kada ljudima koji bi trebalo da znaju o čemu govore (političari, akademici, novinari...) počnu iz te frustracije da se priviđaju nepostojeći problemi, umesto da rešavaju one prave. Tako je stvoren fantazam „stalno novih uslova“ koje Srbiji postavlja Brisel, e ne bi li je, iz nekog nejasnog ali svakako pokvarenog
razloga, držao što dalje od sebe.
Tako je, sećamo se valjda, bilo sa „haškim problemom“. Kada je izručen Milošević, mnogi su se ovde silno iznenadili i uvredili što su od Srbije vrlo brzo zatraženi Karadžić i Mladić, kao da su oni odjednom iznikli niotkuda, kao da i do tada nisu bili na spisku begunaca koje „duži“ Srbija. Kada je izručen Karadžić, ponovilo se isto: zašto nas sada gnjavite s tim Mladićem? Eto nam sada i problema s Hadžićem, jednom navodno sitnom ribom, ali ribom koja još slobodno pliva u pogrešnom moru...
Slično se, a sa mnogo dugoročnijim posledicama, dešava i ovih dana s ritualnim „skandalizovanjem“ nad izjavom Štefana Filea, evropskog komesara za proširenje, da Srbija neće moći da uđe u Evropsku uniju bez rešavanja problema Kosova, iliti sa sadašnjim, krajnje nedefinisanim odnosom prema Kosovu, jer EU nema nikakvog interesa u tome da u svoje redove prima države koje nemaju precizno definisane granice i pristojno uređene odnose sa svim susedima.
U čemu je, dakle, „problem“? Upravo u tome što Fileova izjava ne donosi ništa „novo“. Svakome sa zrnom političkog i istorijskog razbora jasno je od početka da je nezamislivo da EU mazohistički „interiorizuje“ srpsko-kosovski problem tako
Evropski komesar Štefan File, premijer Srbije Mirko Cvetković i ministar Božidar Đelić u Beogradu, novembar 2010, foto: Vesna Anđić
što će ga jednostavno apsorbovati u sadašnjem, (polu)zamrznutom stanju, u kojem glavnina EU tretira Kosovo kao nezavisnu državu, a Srbija ga tretira kao svoju jednostrano odmetnutu pokrajinu, pa ga još i sapliće u kojekakvim diplomatskim i paradiplomatskim akcijama, šteteći ne samo Prištini nego i samoj Srbiji, još i više. Naravno da Beogradu niko ne može (i neće) da „zabrani“ da se tako ponaša, ali taj stav, produžavan do u lošu beskonačnost, ima svoju cenu. I tu cenu plaća i plaćaće Srbija, niko drugi. I sastavni deo te cene je da o EU nema ni govora, sve dok se ti odnosi ne urede do one tačke u kojoj neće biti suštinskih nejasnoća i velikih napetosti, pa uključivalo to „eksplicitno priznavanje nezavisnosti“ ili ne. Tu isprazna, besadržajna zaklinjanja poput Đelićevog refrena da „mi to nikada nećemo učiniti“ (a šta „ćemo“ učiniti?) nisu deo rešenja, nego deo problema.
Bilo bi svakako preterano reći da vlast u Beogradu nije svesna da se našla u klopci iz koje se mora nekako iskobeljati. Samo, kako se odreći „jeremićevske“
retorike i prakse, koju je sama sebi nametnula još u Koštuničino vreme, čak je instalirajući i u preambulu Ustava? Sve je jasnije da se „plan B“ za izlaz iz pat-pozicije zove „podela Kosova“, za kojom bi sledilo priznanje nezavisnosti onog njegovog dela koji „pripadne Albancima“, ali za tu ideju Beograd veoma teško nalazi relevantne partnere u svetu, u EU i Americi ponajmanje. Zašto? Iz mnogih razloga, od kojih nije na poslednjem mestu strepnja od „lošeg primera“: ko bi onda zaustavio virusno širenje takvog presedana, pre svega na Bosnu i Hercegovinu? U Banjaluci ionako stoluje jedan politički predator koji samo čeka na tako slasnu priliku...
Zato ta stvar sa Kosovom ipak stoji u mestu, i stajaće sve do nekog uistinu hrabrog „prodora“. Tadić ima istorijsku priliku, patetično rečeno možda i dužnost, da ga učini, a ako je propusti, naškodiće više svojoj zemlji nego sebi. Suočen s takvim izborom, jedan Koštunica, recimo, uvek bi se opredelio da naškodi zemlji, a da sačuva sebe. No, zato je Koštunica i „ispao iz igre“, jer se pokazao nedoraslim. Još jednu nedoraslost te vrste Srbija bi teško podnela, mnogo teže od svake gorke pilule koju treba da proguta.
Ovo sporo odmicanje na jednom vrlo komplikovanom „putovanju“ rađa svakovrsne frustracije, i to nije ništa neobično, ali jeste neobično, zapravo i obeshrabrujuće, kada ljudima koji bi trebalo da znaju o čemu govore (političari, akademici, novinari...) počnu iz te frustracije da se priviđaju nepostojeći problemi, umesto da rešavaju one prave. Tako je stvoren fantazam „stalno novih uslova“ koje Srbiji postavlja Brisel, e ne bi li je, iz nekog nejasnog ali svakako pokvarenog
Tako je stvoren fantazam 'stalno novih uslova' koje Srbiji postavlja Brisel, e ne bi li je, iz nekog nejasnog ali svakako pokvarenog razloga, držao što dalje od sebe...
razloga, držao što dalje od sebe.
Tako je, sećamo se valjda, bilo sa „haškim problemom“. Kada je izručen Milošević, mnogi su se ovde silno iznenadili i uvredili što su od Srbije vrlo brzo zatraženi Karadžić i Mladić, kao da su oni odjednom iznikli niotkuda, kao da i do tada nisu bili na spisku begunaca koje „duži“ Srbija. Kada je izručen Karadžić, ponovilo se isto: zašto nas sada gnjavite s tim Mladićem? Eto nam sada i problema s Hadžićem, jednom navodno sitnom ribom, ali ribom koja još slobodno pliva u pogrešnom moru...
Slično se, a sa mnogo dugoročnijim posledicama, dešava i ovih dana s ritualnim „skandalizovanjem“ nad izjavom Štefana Filea, evropskog komesara za proširenje, da Srbija neće moći da uđe u Evropsku uniju bez rešavanja problema Kosova, iliti sa sadašnjim, krajnje nedefinisanim odnosom prema Kosovu, jer EU nema nikakvog interesa u tome da u svoje redove prima države koje nemaju precizno definisane granice i pristojno uređene odnose sa svim susedima.
U čemu je, dakle, „problem“? Upravo u tome što Fileova izjava ne donosi ništa „novo“. Svakome sa zrnom političkog i istorijskog razbora jasno je od početka da je nezamislivo da EU mazohistički „interiorizuje“ srpsko-kosovski problem tako
što će ga jednostavno apsorbovati u sadašnjem, (polu)zamrznutom stanju, u kojem glavnina EU tretira Kosovo kao nezavisnu državu, a Srbija ga tretira kao svoju jednostrano odmetnutu pokrajinu, pa ga još i sapliće u kojekakvim diplomatskim i paradiplomatskim akcijama, šteteći ne samo Prištini nego i samoj Srbiji, još i više. Naravno da Beogradu niko ne može (i neće) da „zabrani“ da se tako ponaša, ali taj stav, produžavan do u lošu beskonačnost, ima svoju cenu. I tu cenu plaća i plaćaće Srbija, niko drugi. I sastavni deo te cene je da o EU nema ni govora, sve dok se ti odnosi ne urede do one tačke u kojoj neće biti suštinskih nejasnoća i velikih napetosti, pa uključivalo to „eksplicitno priznavanje nezavisnosti“ ili ne. Tu isprazna, besadržajna zaklinjanja poput Đelićevog refrena da „mi to nikada nećemo učiniti“ (a šta „ćemo“ učiniti?) nisu deo rešenja, nego deo problema.
Bilo bi svakako preterano reći da vlast u Beogradu nije svesna da se našla u klopci iz koje se mora nekako iskobeljati. Samo, kako se odreći „jeremićevske“
Sve je jasnije da se „plan B“ za izlaz iz pat-pozicije zove „podela Kosova“, za kojom bi sledilo priznanje nezavisnosti onog njegovog dela koji „pripadne Albancima“...
retorike i prakse, koju je sama sebi nametnula još u Koštuničino vreme, čak je instalirajući i u preambulu Ustava? Sve je jasnije da se „plan B“ za izlaz iz pat-pozicije zove „podela Kosova“, za kojom bi sledilo priznanje nezavisnosti onog njegovog dela koji „pripadne Albancima“, ali za tu ideju Beograd veoma teško nalazi relevantne partnere u svetu, u EU i Americi ponajmanje. Zašto? Iz mnogih razloga, od kojih nije na poslednjem mestu strepnja od „lošeg primera“: ko bi onda zaustavio virusno širenje takvog presedana, pre svega na Bosnu i Hercegovinu? U Banjaluci ionako stoluje jedan politički predator koji samo čeka na tako slasnu priliku...
Zato ta stvar sa Kosovom ipak stoji u mestu, i stajaće sve do nekog uistinu hrabrog „prodora“. Tadić ima istorijsku priliku, patetično rečeno možda i dužnost, da ga učini, a ako je propusti, naškodiće više svojoj zemlji nego sebi. Suočen s takvim izborom, jedan Koštunica, recimo, uvek bi se opredelio da naškodi zemlji, a da sačuva sebe. No, zato je Koštunica i „ispao iz igre“, jer se pokazao nedoraslim. Još jednu nedoraslost te vrste Srbija bi teško podnela, mnogo teže od svake gorke pilule koju treba da proguta.