Kada sam prethodni tekst u ovoj rubrici zaključio tvrdnjom da aktuelnoj Vladi Srbije, odnosno celoj onoj konstrukciji koju nazivamo „vladajuća proevropska koalicija“, ne preti glavna opasnost spolja (to jest, od naprednjaka i njihove „stiroporske strategije“) nego iznutra, zbog protivrečnih nazora, planova i nadasve interesa unutar vladajuće strukture, nisam ni slutio da će te reči baš tako brzo dobiti baš tako jaku potvrdu...
Prvo je Mlađan Dinkić – u javnosti ionako percipiran kao em serijski učesnik em serijski rušitelj srpskih vlada – povukao nekoliko zvučnih poteza koji su i mogli i morali biti ocenjeni kao svojevrsna politička nelojalnost vladi u kojoj obnaša jednu od najistaknutijih funkcija, a onda je Boris Tad... pardon, premijer Mirko Cvetković, „u koordinaciji sa vrhom drugih partija vladajuće koalicije“ ekspresno i bez najave „nadmanevrisao“ Dinkića, poslavši ga na klupu za rezervne igrače, uz diskretnu pretnju da bi mogao da ga otpremi i na tribine. To je, načelno, moglo značiti i pad vlade, tako da se blickrig pretvorio u nadmetanje u čvrstini živaca i debljini petlje, u kojoj je ovaj put nedvosmisleno pobedila Tad... pardon, Cvetkovićeva strana. Drugim rečima: naravno da je Vlada teoretski mogla da padne ako „uvređeni“ Dinkić uskrati podršku G17, ali je bilo jasno da Dinkić to u ovom času sebi ne sme da dozvoli, ako ne želi da se to završi vrlo loše po interese upravo njegove stranke i politike. Rejting G17, odnosno njene ekstenzije zvane Ujedinjeni regioni Srbije, a koja je još uveliko u procesu formiranja, još je znatno ispod projektovanog nivoa, onog koji Dinkić priželjkuje kao kapital iliti miraz za sledeći ciklus upravljanja srbijanskim državnim poslovima. A u kojem upravljanju Dinkić sebe i ubuduće svakako vidi, nakon blagotvornog tajm-auta (koji mu takođe nije premijerna pirueta); uostalom, ne kaže se uzalud da je čoveku „navika druga priroda“.
Mlađan Dinkić zato se, onako naglavačke izbačen iz Vlade, odlučio za strategiju zvanu „nije mi ništa“: ministri iz G17 ostaju tu, podrška vladinoj većini u Skupštini takođe ostaje, mada... Uvek postoji i ona druga mogućnost (samim tim i prostor za trgovanje). Drugim rečima, G17 ostaje deo vlasti, a istovremeno se povlači i u nekakvu poluopoziciju, odakle će komotnije moći da kritikuje nepopularne poteze vlasti i prikuplja političku zimnicu u vidu predizbornih poena. A ako se građanima u preavi čas podeli još i nešto prave zimnice – što se uvek i lakše i izdašnije čini s pozicije vlasti – eto novog berićeta.
Stvar je, recimo, dobro zamišljena, možda će i funkcionisati, ali ni druga strana nije baš od juče na ovom svetu. Ono što neposredno sledi jeste pronalaženje najboljeg – to jest, najmanje lošeg ili naprosto najodrživijeg – modela rekonstrukcije Vlade, a sve u naporu da se njen mandat ipak izgura do kraja, te da u međuvremenu u Srbiju uđu neke „konkretnije“ žive, raspoložive i upotrebljive pare, a i bitan psihološko-politički podsticaj u vidu ozvaničenja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji. Kako stvari stoje, Demokratska stranka u tome će do daljeg imati stratešku podršku socijalista kojima se ne isplati da ugrožavaju dugoročan proces
Lider LDS-a Čedomir Jovanović. foto: Vesna Anđićtransformacije stranke zarad nekog mogućeg trenutnog ćara na nekoj drugoj strani, a ni LDP – koji se uporno samokandiduje za koaliranje sa demokratama u sledećem turnusu - realno nema kud: on neće nužno spasavati Cvetkovićevu vladu, niti će je rušiti, ali će i te kako misliti o tome da njegov jedini put do vlasti i pravog političkog uticaja na oblikovanje Srbije u narednom periodu vodi preko Demokratske stranke; sve druge staze mogu se po potrebi i diktatu trenutka i koristiti i zaobilaziti, samo je ova nezaobilazna. Šta, međutim, ako ni tih para, ni te kandidature (a ni hapšenja Mladića etc.) u dogledno vreme ne bude? E, onda se svakako prelazi na „plan B“. Samo, ko vam uopšte garantuje da postoji „plan B“? A ako ga ipak ima, kako to da niko ne nazire ni njegove najgrublje konture?
Da li je ovim slabljenjem pozicije Vlade, kao i njenih izgleda da izdrži ceo mandat, osokoljena dominantna, desna opozicija, pre svega naprednjaci i njihovi (uglavnom neugledni) sateliti? Svakako da jesu, to je u prirodi političke dinamike, ali zapravo ne bitno. Naprednjaci bi mogli kolateralno da profitiraju iz naglog raspada većine, ali kako tog raspada ipak najverovatnije neće biti u najbržem i najdrastičnijem vidu, dakle onom koji iznuđuje brze izbore, ceo je taj dobitak na malo predugačkom štapu. Taj zec je, dakle, još duboko u šumi. A naprednjaci i dalje imaju problem s deficitom političkog identiteta, kao i s tim da je zenit njihove blanko popularnosti (kao tobožnje „nove snage“ na srpskom političkom nebu) prošao, i da su možda dotakli granice svog rasta, ili su sasvim blizu njih.
Jedno je, nakon svega, sigurno: iz cele je tarapane najočigledniji simbolički profit izvukao premijer Mirko Cvetković – do pre neki dan sve češće i glasnije „viđen“ za tiho otpuštanje sa tog radnog mesta – kojem sada po prvi put poneko i veruje da zaista vodi Vladu Srbije, barem od sada pa do kraja ove njene (prilično istrošene) inkarnacije. Lično ne bih išao baš tako daleko, ali je činjenica da se nešto ipak pomerilo u onom pravcu koji bi trebalo da je bio sasvim podrazumevajući od prbvog dana postojanja Vlade. Samo, kad je to još bilo u zemlji Srbiji, da se stvarna vlast deli, ako se ne mora?
Prvo je Mlađan Dinkić – u javnosti ionako percipiran kao em serijski učesnik em serijski rušitelj srpskih vlada – povukao nekoliko zvučnih poteza koji su i mogli i morali biti ocenjeni kao svojevrsna politička nelojalnost vladi u kojoj obnaša jednu od najistaknutijih funkcija, a onda je Boris Tad... pardon, premijer Mirko Cvetković, „u koordinaciji sa vrhom drugih partija vladajuće koalicije“ ekspresno i bez najave „nadmanevrisao“ Dinkića, poslavši ga na klupu za rezervne igrače, uz diskretnu pretnju da bi mogao da ga otpremi i na tribine. To je, načelno, moglo značiti i pad vlade, tako da se blickrig pretvorio u nadmetanje u čvrstini živaca i debljini petlje, u kojoj je ovaj put nedvosmisleno pobedila Tad... pardon, Cvetkovićeva strana. Drugim rečima: naravno da je Vlada teoretski mogla da padne ako „uvređeni“ Dinkić uskrati podršku G17, ali je bilo jasno da Dinkić to u ovom času sebi ne sme da dozvoli, ako ne želi da se to završi vrlo loše po interese upravo njegove stranke i politike. Rejting G17, odnosno njene ekstenzije zvane Ujedinjeni regioni Srbije, a koja je još uveliko u procesu formiranja, još je znatno ispod projektovanog nivoa, o
G17 ostaje deo vlasti, a istovremeno se povlači i u nekakvu poluopoziciju, odakle će komotnije moći da kritikuje nepopularne poteze vlasti i prikuplja političku zimnicu u vidu predizbornih poena.
Mlađan Dinkić zato se, onako naglavačke izbačen iz Vlade, odlučio za strategiju zvanu „nije mi ništa“: ministri iz G17 ostaju tu, podrška vladinoj većini u Skupštini takođe ostaje, mada... Uvek postoji i ona druga mogućnost (samim tim i prostor za trgovanje). Drugim rečima, G17 ostaje deo vlasti, a istovremeno se povlači i u nekakvu poluopoziciju, odakle će komotnije moći da kritikuje nepopularne poteze vlasti i prikuplja političku zimnicu u vidu predizbornih poena. A ako se građanima u preavi čas podeli još i nešto prave zimnice – što se uvek i lakše i izdašnije čini s pozicije vlasti – eto novog berićeta.
Stvar je, recimo, dobro zamišljena, možda će i funkcionisati, ali ni druga strana nije baš od juče na ovom svetu. Ono što neposredno sledi jeste pronalaženje najboljeg – to jest, najmanje lošeg ili naprosto najodrživijeg – modela rekonstrukcije Vlade, a sve u naporu da se njen mandat ipak izgura do kraja, te da u međuvremenu u Srbiju uđu neke „konkretnije“ žive, raspoložive i upotrebljive pare, a i bitan psihološko-politički podsticaj u vidu ozvaničenja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji. Kako stvari stoje, Demokratska stranka u tome će do daljeg imati stratešku podršku socijalista kojima se ne isplati da ugrožavaju dugoročan proces
Da li je ovim slabljenjem pozicije Vlade, kao i njenih izgleda da izdrži ceo mandat, osokoljena dominantna, desna opozicija, pre svega naprednjaci i njihovi (uglavnom neugledni) sateliti? Svakako da jesu, to je u prirodi političke dinamike, ali zapravo ne bitno. Naprednjaci bi mogli kolateralno da profitiraju iz naglog raspada većine, ali kako tog raspada ipak najverovatnije neće biti u najbržem i najdrastičnijem vidu, dakle onom koji iznuđuje brze izbore, ceo je taj dobitak na malo predugačkom štapu. Taj zec je, dakle, još duboko u šumi. A naprednjaci i dalje imaju problem s deficitom političkog identiteta, kao i s tim da je zenit njihove blanko popularnosti (kao tobožnje „nove snage“ na srpskom političkom nebu) prošao, i da su možda dotakli granice svog rasta, ili su sasvim blizu njih.
Jedno je, nakon svega, sigurno: iz cele je tarapane najočigledniji simbolički profit izvukao premijer Mirko Cvetković – do pre neki dan sve češće i glasnije „viđen“ za tiho otpuštanje sa tog radnog mesta – kojem sada po prvi put poneko i veruje da zaista vodi Vladu Srbije, barem od sada pa do kraja ove njene (prilično istrošene) inkarnacije. Lično ne bih išao baš tako daleko, ali je činjenica da se nešto ipak pomerilo u onom pravcu koji bi trebalo da je bio sasvim podrazumevajući od prbvog dana postojanja Vlade. Samo, kad je to još bilo u zemlji Srbiji, da se stvarna vlast deli, ako se ne mora?