(Pomirbeni razgovor Željka Mitrovića i Ivice Todorića)
- Alo, Ivice, Željko je...
- Ej, Rohatinski, otkud ti? Kako znaš da baš mislim na tebe? Evo, ove sekunde sam te htio nazvat da te pitam ima li kraja ovom ludilu sa švicarskim frankom i još da te pitam je li točno ono što se priča za Jadranku, znaš ono, čuo si sigurno, da je Jadranka predložila papi da joj crkvene nekretnine plati u Švicarcima... Kužiš štos: Švicarci kao Švicarska garda, a ne kao švicarski franak... Kužiš?... Šta je: ne smiješ se?... Halo, Rohatinski, Rohatinski! Molim te: kaži nešto! Kaži da nije sve gotovo, da nismo propali... A ako jesmo, daj mi neki savjet, da li da se uopće iskrcavam s jahte ili da...
- Ni ja se ne bih iskrcavo, Ivice, samo kad bih imo sa čega da se ne iskrcam...
- Halo, tko je to? Halo, Željko, jesi to ti?
- Jesam, ja sam, al nisam Rohatinski.
- Nego tko si?
- Željko.
- Koji Željko?
- Željko iz Dubrovnika.
- Koji Željko iz Dubrovnika?
- Kako koji... Pa Željko Mitrović.
- Oprostite, birali ste nepostojeći broj.
- Stani, Ivice, nemoj tako... Molim te, da ti objasnim...
- Vaš poziv je stavljen na čekanje. Vaš poziv je stavljen na čekanje.
- Ivice, molim te, nemoj da si na kraj srca... Shvati me, čoveče... Puko sam zbog jahte... Deset miliona evra, ej, čoveče... Nije meni do love, nego do principa... Ne može Hrvatska sa mnom tako, sa mnom, čoveče, koji je toliko volim... Pa ne moram valjda tebe da uveravam, tebe koji voliš Srbiju ko što i ja volim Hrvatsku...
- Da, toliko je voliš da si se zakleo da više nikad nećeš doći u nju.
- Ma pusti to... Čovek u afektu svašta kaže...
- Kako to da si došao? Nisu ti valjda vratili jahtu?
- Pa znaš i sam da nisu.
- A otkud bih ja to znao?
- Pa ko da zna ako ne ti?
- Je li ti to opet insinuiraš da su ti je zaplijenili samo zato da bih je ja kupio na dražbi?
- Ne, ne, ne, Ivice... To je bio nesporazum. Kad sam reko da jedan hrvatski tajkun oće da je kupi, ja nisam mislio na tebe.
- Nego na koga?
- Pa nisam ni na koga... To je više bilo onako metaforički, razumeš?
- Aha, metaforički. Kao što je metaforički bilo i ono na Pinku da ja Srbima prodajem otrovnu hranu.
- Nemoj, molim te, da se ljutiš!
- Kako da se ne ljutim?! Jesi li ti, čovječe, normalan?! Pa znaš li ti kolika mi je šteta nanesena?
- Ispravićemo, nadoknadićemo...
- Ma kako ćeš nadoknadit onu bruku i sramotu, ono iživljavanje nad mojim poslovnim ugledom, onu, onu, onu svinjariju da moja tunjevina nije ni za životinje?!
- Pa nisam ja kriv što se ona doktorka javila da joj je mačak dobio proliv baš od te tunjevine...
- A što joj ti nisi kazao da to nije hrana za mačke nego za ljude?
- Šta ja ima da joj govorim? Lepo je reko onaj čovek iz Udruženja potrošača, isto na Pinku, da ta hrana nije ni za životinje. Nije reko da nije za ljude. To znači da je drugim rečima reko da je to hrana za ljude, razumeš?
- Kakvim drugim riječima?
- Pa neizgovorenim... ali to je svako pametan mogo da razume.
- Ja to nisam tako razumio. Znači li to da ja nisam pametan?
- Ne znači, Ivice, Bog s tobom... Kažem ti: ispravićemo mi to, nema da brineš...
- Kako, kako ćeš to ispravit?
- Pa, šta ja znam... Lepo, lepo ćemo da ispravimo. Ima da za Dnevnik na Pinku usnimimo pedeset hiljada mačora ako treba i da kažemo da nijedan od njih nije dobio proliv od tvojih konzervi. Ja mogu to da organizujem. Zamisli, čoveče, scenu: pedeset hiljada mačora ulazi u tvoju samišku u Beogradu ili Novom Sadu, a neki glumac imitira mačji glas, pa onako lepo i svečano kaže: „Jedemo, a ne kenjamo!“ To bi mogo da bude sjajan slogan ne samo za tvoju firmu, već i šire.
- Šta šire? Gdje šire?
- Pa može da se iskoristi i kao slogan za srpsko-hrvatske odnose. Ja mogu da organizujem da Tadića snimimo u tvom supermarketu u Beogradu, a Josipovića u Zagrebu, kako otvaraju konzerve i jedu. Razumeš: to da bude reklama za obnovu međunacionalnog poverenja...
- Čekaj, čekaj, čekaj... Sad bi ti obnavljao međunacionalno povjerenje nakon što si ga zatrovao pričom o mojim konzervama. Pa tko će ti povjerovati?
- Ivice, nemoj da pomislim da nemaš pojma o marketingu. Pa valjda nešto treba najpre da se zatruje i zakenja da bi se kasnije, kako se to kaže, detoksikovalo.
- Misliš: polizalo?
- Pa ako treba... Veruj mi, čoveče, ja sam malopre u jednom super restoranu u Dubrovniku naručio da mi donesu tu tvoju tunjevinu u konzervi, a kelner, znaš šta kaže kelnerska bitanga... Kaže: „Gosparu, ne držimo mi to smeće. Ovo je fini restoran.“
- I ti si ga odmah zaposlio na Pinku?
- Ma daj, Ivice... Znaš šta sam mu uradio: dao sam mu lovu i poslo ga u Konzum da kupi sto konzervi i da počasti ceo lokal.
- Ne moraš izmišljat...
- Ne izmišljam, ne mako se s mesta ako nije bilo tako, jahtu svoju nikad ne video...
- I je li konobar donio?
- Ma nije hteo. Kaže: „Nisu naši gosti srpske životinje!“ Tim rečima. Eto, i to mi je hvala...
- I šta ćeš sad?
- Pa ne znam, Ivice... Imaš li ti neki savet?
- Ja mislim da ljudi tebi ovdje ne zamjeraju zbog mojih konzervi, nego zato što si zaprijetio da ćeš skinuti sve spotove hrvatskih izvođača sa svojih programa.
- Ih, to nema veze s pameću! Oni ionako slušaju turbofolk, pa se ne osećaju uskraćeni. Više će Srbima da fali hrvatska zabavna muzika nego Hrvatima. Srbi to, znaš i sam, više cene.
- Pa onda nemoj biti surov prema Srbima. Potrošač je potrošač, bez obzira na vjeru i naciju.
- Ne znam šta da radim.
- Evo, pusti im jednu pjesmu, hrvatsku zabavnu, najnoviju...
- Ej, Ivice, da te nešto pitam...
- Pitaj!
- Jel ti to više nisi ljut na mene?
- Jesam, ali ću preć preko svega ako emitiraš pjesmu.
- Koju pesmu? Ajde, daj da čujem...
- Ta tvoja jahta mala, što pušta na sve strane, ja sam je brodom zvao, ja sam je brodom zvao, a jedva u nju stanem...
- Alo, Ivice, Željko je...
- Ej, Rohatinski, otkud ti? Kako znaš da baš mislim na tebe? Evo, ove sekunde sam te htio nazvat da te pitam ima li kraja ovom ludilu sa švicarskim frankom i još da te pitam je li točno ono što se priča za Jadranku, znaš ono, čuo si sigurno, da je Jadranka predložila papi da joj crkvene nekretnine plati u Švicarcima... Kužiš štos: Švicarci kao Švicarska garda, a ne kao švicarski franak... Kužiš?... Šta je: ne smiješ se?... Halo, Rohatinski, Rohatinski! Molim te: kaži nešto! Kaži da nije sve gotovo, da nismo propali... A ako jesmo, daj mi neki savjet, da li da se uopće iskrcavam s jahte ili da...
- Ni ja se ne bih iskrcavo, Ivice, samo kad bih imo sa čega da se ne iskrcam...
- Halo, tko je to? Halo, Željko, jesi to ti?
- Jesam, ja sam, al nisam Rohatinski.
- Nego tko si?
- Željko.
- Koji Željko?
- Željko iz Dubrovnika.
- Koji Željko iz Dubrovnika?
- Kako koji... Pa Željko Mitrović.
- Oprostite, birali ste nepostojeći broj.
- Stani, Ivice, nemoj tako... Molim te, da ti objasnim...
- Vaš poziv je stavljen na čekanje. Vaš poziv je stavljen na čekanje.
- Ivice, molim te, nemoj da si na kraj srca... Shvati me, čoveče... Puko sam zbog jahte... Deset miliona evra, ej, čoveče... Nije meni do love, nego do principa... Ne može Hrvatska sa mnom tako, sa mnom, čoveče, koji je toliko volim... Pa ne moram valjda tebe da uveravam, tebe koji voliš Srbiju ko što i ja volim Hrvatsku...
- Da, toliko je voliš da si se zakleo da više nikad nećeš doći u nju.
- Ma pusti to... Čovek u afektu svašta kaže...
- Kako to da si došao? Nisu ti valjda vratili jahtu?
- Pa znaš i sam da nisu.
- A otkud bih ja to znao?
- Pa ko da zna ako ne ti?
- Je li ti to opet insinuiraš da su ti je zaplijenili samo zato da bih je ja kupio na dražbi?
- Ne, ne, ne, Ivice... To je bio nesporazum. Kad sam reko da jedan hrvatski tajkun oće da je kupi, ja nisam mislio na tebe.
- Nego na koga?
- Pa nisam ni na koga... To je više bilo onako metaforički, razumeš?
- Aha, metaforički. Kao što je metaforički bilo i ono na Pinku da ja Srbima prodajem otrovnu hranu.
- Nemoj, molim te, da se ljutiš!
- Kako da se ne ljutim?! Jesi li ti, čovječe, normalan?! Pa znaš li ti kolika mi je šteta nanesena?
- Ispravićemo, nadoknadićemo...
- Ma kako ćeš nadoknadit onu bruku i sramotu, ono iživljavanje nad mojim poslovnim ugledom, onu, onu, onu svinjariju da moja tunjevina nije ni za životinje?!
- Pa nisam ja kriv što se ona doktorka javila da joj je mačak dobio proliv baš od te tunjevine...
- A što joj ti nisi kazao da to nije hrana za mačke nego za ljude?
- Šta ja ima da joj govorim? Lepo je reko onaj čovek iz Udruženja potrošača, isto na Pinku, da ta hrana nije ni za životinje. Nije reko da nije za ljude. To znači da je drugim rečima reko da je to hrana za ljude, razumeš?
- Kakvim drugim riječima?
- Pa neizgovorenim... ali to je svako pametan mogo da razume.
- Ja to nisam tako razumio. Znači li to da ja nisam pametan?
- Ne znači, Ivice, Bog s tobom... Kažem ti: ispravićemo mi to, nema da brineš...
- Kako, kako ćeš to ispravit?
- Pa, šta ja znam... Lepo, lepo ćemo da ispravimo. Ima da za Dnevnik na Pinku usnimimo pedeset hiljada mačora ako treba i da kažemo da nijedan od njih nije dobio proliv od tvojih konzervi. Ja mogu to da organizujem. Zamisli, čoveče, scenu: pedeset hiljada mačora ulazi u tvoju samišku u Beogradu ili Novom Sadu, a neki glumac imitira mačji glas, pa onako lepo i svečano kaže: „Jedemo, a ne kenjamo!“ To bi mogo da bude sjajan slogan ne samo za tvoju firmu, već i šire.
- Šta šire? Gdje šire?
- Pa može da se iskoristi i kao slogan za srpsko-hrvatske odnose. Ja mogu da organizujem da Tadića snimimo u tvom supermarketu u Beogradu, a Josipovića u Zagrebu, kako otvaraju konzerve i jedu. Razumeš: to da bude reklama za obnovu međunacionalnog poverenja...
- Čekaj, čekaj, čekaj... Sad bi ti obnavljao međunacionalno povjerenje nakon što si ga zatrovao pričom o mojim konzervama. Pa tko će ti povjerovati?
- Ivice, nemoj da pomislim da nemaš pojma o marketingu. Pa valjda nešto treba najpre da se zatruje i zakenja da bi se kasnije, kako se to kaže, detoksikovalo.
- Misliš: polizalo?
- Pa ako treba... Veruj mi, čoveče, ja sam malopre u jednom super restoranu u Dubrovniku naručio da mi donesu tu tvoju tunjevinu u konzervi, a kelner, znaš šta kaže kelnerska bitanga... Kaže: „Gosparu, ne držimo mi to smeće. Ovo je fini restoran.“
- I ti si ga odmah zaposlio na Pinku?
- Ma daj, Ivice... Znaš šta sam mu uradio: dao sam mu lovu i poslo ga u Konzum da kupi sto konzervi i da počasti ceo lokal.
- Ne moraš izmišljat...
- Ne izmišljam, ne mako se s mesta ako nije bilo tako, jahtu svoju nikad ne video...
- I je li konobar donio?
- Ma nije hteo. Kaže: „Nisu naši gosti srpske životinje!“ Tim rečima. Eto, i to mi je hvala...
- I šta ćeš sad?
- Pa ne znam, Ivice... Imaš li ti neki savet?
- Ja mislim da ljudi tebi ovdje ne zamjeraju zbog mojih konzervi, nego zato što si zaprijetio da ćeš skinuti sve spotove hrvatskih izvođača sa svojih programa.
- Ih, to nema veze s pameću! Oni ionako slušaju turbofolk, pa se ne osećaju uskraćeni. Više će Srbima da fali hrvatska zabavna muzika nego Hrvatima. Srbi to, znaš i sam, više cene.
- Pa onda nemoj biti surov prema Srbima. Potrošač je potrošač, bez obzira na vjeru i naciju.
- Ne znam šta da radim.
- Evo, pusti im jednu pjesmu, hrvatsku zabavnu, najnoviju...
- Ej, Ivice, da te nešto pitam...
- Pitaj!
- Jel ti to više nisi ljut na mene?
- Jesam, ali ću preć preko svega ako emitiraš pjesmu.
- Koju pesmu? Ajde, daj da čujem...
- Ta tvoja jahta mala, što pušta na sve strane, ja sam je brodom zvao, ja sam je brodom zvao, a jedva u nju stanem...