Kosovo je proglasilo nezavisnost, deo sveta to je priznao, drugi deo nije. Srbija je rekla da „Kosovo nikada neće priznati“. Dobro. Šta to tačno znači za konkretne živote tamošnjih Srba? Koštunica i društvo imali su recept: treba naprosto ignorisati sve kosovske institucije, od vlade pa do elektrodistribucije, pa će one tako valjda nestati, samo ako dovoljno dugo žmurite; ovo verovanje je sasvim normalna stvar, ali pod uslovom da niste stariji od četiri godine. Tako su Srbi, između ostalog, izašli iz kosovskih policijskih snaga. Da, iz onih istih KPS u koje se sada velikom većinom vraćaju, straćivši svako po godinu dana po besmrtnom načelu: „gde si bio – nigde, šta si radio – ništa“.
Dobro, to je brljotina prethodne vlasti, koja beše kakva beše, mračnjačka i nikakva, sada imamo racionalnu i odgovornu proevropsku Vladu, pa je sve drugačije. U redu. I, šta radi ta vlada, evo baš ovih dana? „Preporučuje“ kosovskim Srbima da ni za živu glavu ne izlaze na predstojeće lokalne izbore. Zašto? Da nije slučajno u posedu podataka da će ovi biti lažirani, ili tako nešto, pa da ne daju legitimitet mogućoj izbornoj prevari? To bi imalo nekog smisla, međutim, o tome niko ni slovceta nije prozborio. Ta, naravno da nije, kad o tome uopšte nije reč. Umesto toga, ministar spoljnih poslova (šta on ima s tim, ako je „Kosovo neotuđivi deo Srbije“?!) neizbežni Vuk Jeremić, kaže da bi izlazak na izbore bio „posredno priznanje nezavisnosti Kosova“. Baš kao što je, još za Koštuničinog mandata, to isto bilo i zaposlenje u kosovskim institucijama, i plaćanje struje i vode, i igranje utakmica sa kosovskim timovima... Možda ni ispijanje čuvenog Pećkog piva više nije nacionalno podobno, ko zna. Zna se šta pije nacionalno odgovoran Srbin...
Jeremić je, kažem, te priče pričao za vreme prošle vlade, a priča ih i sada, ni ne skrivajući silan ponos zbog „kontinuiteta naše kosovske politike“. Zapravo, ako se Vojislav Koštunica jednom vrati na vlast – što je po svakoj normalnoj političkoj logici blizu nemogućeg, ali aktuelna vlast ipak nekako uspeva svojom šizofrenom politikom da ga pridigne iz politički mrtvih – on neće imati ni jedan sadržinski i suštinski razlog da Jeremića ne ostavi da i dalje bude inoministar. Kad se bolje pogleda, Jeremić bi mogao biti ministar, a zašto ne i mandatar, svake buduće vlade koja se, bez obzira na promenjivost vladajućih partijskih skraćenica, bude rukovodila „politikom kontinuiteta“ prema Kosovu, politikom koja nikome ništa dobro nije donela, nikome osim kaste beogradskih (ali i mitrovičkih, a bogme i prištinskih) politikanata, ciničnih eksploatatora tuđe nevolje.
Dobro, kosovski Srbi neće ništa raditi nego će krčmiti preskupu beogradsku milostinju, neće izlaziti na izbore, čučaće u mraku i praće se u potoku; samo – dokle? I s kojim ciljem? Da li se to očekuje da kosovske vlasti, ali i svi oni koji su priznali nezavisno Kosovo, jednog lepog dana, a možda i pre, skrušeno uvide svoju epohalnu grešku, pokaju se i postide, i brže-bolje se „vrate u ustavni sistem Republike Srbije“? Ima li ikoga pri zdravoj svesti ko iskreno može da poveruje u takav razvoj događaja? Jeremić, iz objektivnih razloga, nije u konkurenciji.
Kosovska politika „Tadićeve administracije“, ako tako možemo reći, razlikuje se od one Koštuničine utoliko što je permanentno, a savršeno jalovo dizanje tenzija, dovođeno s vremena na vreme do nivoa nadrealnog mahnitanja, zamenjeno umerenijom retorikom i opreznijim postupanjem. To je, naravno, dobro. Nevolja je u tome što nije dovoljno dobro: u toj politici nema ni tragova vizije, to je puko dnevnopolitičko krpljenje, puko preživljavanje na rezervama izanđale „patriotske“ retorike koja gasne i izdiše u sopstvenoj beznačajnosti i neprimenjivosti. I Vuk Jeremić je njena savršena, pa još i samozadovoljna personifikacija. Može li se tako taljigati još dugo? Oh, može, ako ste u Beogradu. Gledano iz komfornih beogradskih salona, dovoljno je strpeti se sledećih dvesta-trista godina, i sve će izaći na dobro (osim ako neće). Samo, izgleda da na Kosovu nemaju baš tako impresivne zalihe strpljenja. E pa, bolje im je da ga nabave, inače će imati posla sa Ministrom, a bogme i sa Predsednikom.
To što se baš na Kosovu odigravaju i (uludo?) prolaze njihovi jedini zemaljski životi, to se ne računa: šta je život u poređenju sa Svetom Nacionalnom Misijom, u ime koje će se naše uzor-patriote žrtvovati još pet puta ovoliko, samo ako treba, pa i po cenu da im se povremeno smuči od preobilnog posluženja na diplomatskim prijemima širom okrutnog, nepravednog sveta?
Dobro, to je brljotina prethodne vlasti, koja beše kakva beše, mračnjačka i nikakva, sada imamo racionalnu i odgovornu proevropsku Vladu, pa je sve drugačije. U redu. I, šta radi ta vlada, evo baš ovih dana? „Preporučuje“ kosovskim Srbima da ni za živu glavu ne izlaze na predstojeće lokalne izbore. Zašto? Da nije slučajno u posedu podataka da će ovi biti lažirani, ili tako nešto, pa da ne daju legitimitet mogućoj izbornoj prevari? To bi imalo nekog smisla, međutim, o tome niko ni slovceta nije prozborio. Ta, naravno da nije, kad o tome uopšte nije reč. Umesto toga, ministar spoljnih poslova (šta on ima s tim, ako je „Kosovo neotuđivi deo Srbije“?!) neizbežni Vuk Jeremić, kaže da bi izlazak na izbore bio „posredno priznanje nezavisnosti Kosova“. Baš kao što je, još za Koštuničinog mandata, to isto bilo i zaposlenje u kosovskim institucijama, i plaćanje struje i vode, i igranje utakmica sa kosovskim timovima... Možda ni ispijanje čuvenog Pećkog piva više nije nacionalno podobno, ko zna. Zna se šta pije nacionalno odgovoran Srbin...
Jeremić je, kažem, te priče pričao za vreme prošle vlade, a priča ih i sada, ni ne skrivajući silan ponos zbog „kontinuiteta naše kosovske politike“. Zapravo, ako se Vojislav Koštunica jednom vrati na vlast – što je po svakoj normalnoj političkoj logici blizu nemogućeg, ali aktuelna vlast ipak nekako uspeva svojom šizofrenom politikom da ga pridigne iz politički mrtvih – on neće imati ni jedan sadržinski i suštinski razlog da Jeremića ne ostavi da i dalje bude inoministar. Kad se bolje pogleda, Jeremić bi mogao biti ministar, a zašto ne i mandatar, svake buduće vlade koja se, bez obzira na promenjivost vladajućih partijskih skraćenica, bude rukovodila „politikom kontinuiteta“ prema Kosovu, politikom koja nikome ništa dobro nije donela, nikome osim kaste beogradskih (ali i mitrovičkih, a bogme i prištinskih) politikanata, ciničnih eksploatatora tuđe nevolje.
Dobro, kosovski Srbi neće ništa raditi nego će krčmiti preskupu beogradsku milostinju, neće izlaziti na izbore, čučaće u mraku i praće se u potoku; samo – dokle? I s kojim ciljem? Da li se to očekuje da kosovske vlasti, ali i svi oni koji su priznali nezavisno Kosovo, jednog lepog dana, a možda i pre, skrušeno uvide svoju epohalnu grešku, pokaju se i postide, i brže-bolje se „vrate u ustavni sistem Republike Srbije“? Ima li ikoga pri zdravoj svesti ko iskreno može da poveruje u takav razvoj događaja? Jeremić, iz objektivnih razloga, nije u konkurenciji.
Kosovska politika „Tadićeve administracije“, ako tako možemo reći, razlikuje se od one Koštuničine utoliko što je permanentno, a savršeno jalovo dizanje tenzija, dovođeno s vremena na vreme do nivoa nadrealnog mahnitanja, zamenjeno umerenijom retorikom i opreznijim postupanjem. To je, naravno, dobro. Nevolja je u tome što nije dovoljno dobro: u toj politici nema ni tragova vizije, to je puko dnevnopolitičko krpljenje, puko preživljavanje na rezervama izanđale „patriotske“ retorike koja gasne i izdiše u sopstvenoj beznačajnosti i neprimenjivosti. I Vuk Jeremić je njena savršena, pa još i samozadovoljna personifikacija. Može li se tako taljigati još dugo? Oh, može, ako ste u Beogradu. Gledano iz komfornih beogradskih salona, dovoljno je strpeti se sledećih dvesta-trista godina, i sve će izaći na dobro (osim ako neće). Samo, izgleda da na Kosovu nemaju baš tako impresivne zalihe strpljenja. E pa, bolje im je da ga nabave, inače će imati posla sa Ministrom, a bogme i sa Predsednikom.
To što se baš na Kosovu odigravaju i (uludo?) prolaze njihovi jedini zemaljski životi, to se ne računa: šta je život u poređenju sa Svetom Nacionalnom Misijom, u ime koje će se naše uzor-patriote žrtvovati još pet puta ovoliko, samo ako treba, pa i po cenu da im se povremeno smuči od preobilnog posluženja na diplomatskim prijemima širom okrutnog, nepravednog sveta?